Autor: Bo­jan Ga­vri­lo­vić


La­nac do­ga­đa­ja ko­ji je po­kre­nuo lju­de u bi­jeg od Asa­do­vih bu­rad bom­bi, ame­rič­kih, ru­skih, tur­skih, sa­u­dij­skih i ko zna či­jih “pa­met­nih” pro­jek­ti­la i no­ža isla­mi­sta – pri­bli­ža­va se fa­tal­nom kra­ju. Taj kraj se mo­že shva­ti­ti bu­kval­no, tj. kao fi­zič­ka ba­ri­je­ra po­sta­vlje­na na pe­ri­fe­ri­ji Evro­pe. Iz­gle­da da je bal­kan­skim ze­mlja­ma (opet) na­mi­je­nje­no da po­slu­že kao sa­ni­tar­ni kor­don, ko­ji tre­ba da spri­je­či “čud­ne” že­ne, mu­škar­ce i dje­cu da svo­jim pri­su­stvom ome­ta­ju ri­tu­al is­pi­ja­nja ča­ja u pet ili kon­zu­mi­ra­nja sa­her tor­te uz zvu­ke ‘’Ode ra­do­sti’’.
U sva­kom slu­ča­ju, ja­sno je da je od­lu­če­no da ne­kon­tro­li­sa­ni do­la­zak iz­bje­gli­ca u za­pad­nu Evro­pu tzv. bal­kan­skom ru­tom mo­ra bi­ti za­u­sta­vljen, ili ma­kar zna­čaj­no uspo­ren po sva­ku ci­je­nu. Ma­ke­do­ni­ju tu tre­ba po­sma­tra­ti pri­je kao po­di­zvo­đa­ča ra­do­va ne­go kao sa­mo­stal­nog či­ni­o­ca ko­ji dje­lu­je u sop­stve­nom in­te­re­su. Bi­lo ka­ko bi­lo, iako je re­la­tiv­no jed­no­stav­no za­tvo­ri­ti gra­ni­ce, osnov­no pi­ta­nje je šta či­ni­ti sa hi­lja­da­ma pro­ze­blih, is­cr­plje­nih i na­pa­će­nih lju­di za­gla­vlje­nih u bla­tu iz­me­đu dvi­je dr­ža­ve? Dru­gim ri­je­či­ma, ko­je mje­re, po­red za­tva­ra­nja gra­ni­ca, tre­ba pred­u­ze­ti ka­ko bi se ri­je­ši­la iz­bje­glič­ka kri­za?
Plan ko­ji pri­je svih za­go­va­ra Nje­mač­ka sa­sto­ji se od tri stu­ba: uvo­đe­nje oba­ve­znih kvo­ta za pri­hvat iz­bje­gli­ca na ni­vou EU, sa­rad­nja sa Tur­skom i na­po­ri usmje­re­ni na okon­ča­nje su­ko­ba u Si­ri­ji. Ovaj plan je naj­smi­sle­ni­ji, ali na­ža­lost neo­stva­riv. Na­i­me, ve­li­ki broj ze­ma­lja od­luč­no od­bi­ja uvo­đe­nje kvo­ta i u naj­bo­ljem slu­ča­ju pri­sta­je da pri­mi za­ne­mar­ljiv broj iz­bje­gli­ca. Ta­ko je, na­ pri­mjer, upr­kos spo­ra­zu­mu o ras­po­dje­li 65.000 iz­bje­gli­ca iz Grč­ke, po­stig­nu­tom 2015., do­sad pre­se­lje­no sa­mo 325 lju­di. Fran­cu­ska i Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja od­luč­no od­bi­ja­ju da pri­me vi­še od ne­ko­li­ko de­se­ti­na hi­lja­da iz­bje­gli­ca go­di­šnje. Stav ze­ma­lja tzv. Vi­še­grad­ske gru­pe (Ma­đar­ska, Slo­vač­ka, Če­ška i Polj­ska) još je ri­gid­ni­ji. Ta­ko je Polj­ska, dr­ža­va od 40 mi­li­o­na lju­di, pri­sta­la da pri­mi 400 iz­bje­gli­ca u 2016. go­di­ni, dok su u Slo­vač­koj sve po­li­tič­ke stran­ke sa­gla­sne u to­me da ne že­le da pri­me ni­kog. Iako pra­va al­ter­na­ti­va ovom pla­nu za­pra­vo ne po­sto­ji, naj­če­šće se is­ti­ču dva pred­lo­ga. Na jed­nom kra­ju mo­že­mo ču­ti pred­stav­ni­ke de­sni­čar­skih par­ti­ja, pa čak i dr­žav­ni­ke ze­ma­lja Vi­še­grad­ske gru­pe ko­ji bi tra­ži­o­ce azi­la mu­škog po­la naj­ra­di­je si­lom vra­ća­li u zo­ne rat­nih dej­sta­va ka­ko bi ta­mo svo­je ko­sti ugra­di­li u te­me­lje bu­du­ćih de­mo­krat­skih i pro­spe­ri­tet­nih dr­ža­va. Ovaj sra­man pred­log je di­rekt­no su­pro­tan me­đu­na­rod­nom pra­vu i ne za­slu­žu­je bi­lo ka­kav ko­men­tar. Dru­gi plan, ko­ji na pr­vi po­gled dje­lu­je uvjer­lji­vi­je, za­sni­va se na pret­po­stav­ci da su dr­ža­ve kroz ko­je iz­bje­gli­ce pro­la­ze za­pra­vo si­gur­ne tre­će ze­mlje, ko­je ih ne­će vra­ti­ti ta­mo gdje im je ži­vot u opa­sno­sti. Pre­ma tom pla­nu, iz­bje­gli­ce tre­ba po­ti­snu­ti pri­je sve­ga u Tur­sku, ali i u Grč­ku, Ma­ke­do­ni­ju, Sr­bi­ju itd. Bu­du­ći da je ja­sno da ove dr­ža­ve ni­su u sta­nju da pri­me mi­li­o­ne iz­bje­gli­ca, za­go­vor­ni­ci ovog pri­stu­pa na­gla­ša­va­ju da EU ne tre­ba da šte­di sred­stva za iz­grad­nju i odr­ža­va­nje ve­li­kih kam­po­va u ko­ji­ma bi se iz­bje­gli­ca­ma osi­gu­ra­la pri­stoj­na eg­zi­sten­ci­ja, dok se ne stvo­re uslo­vi za nji­hov po­vra­tak u ze­mlje po­ri­je­kla.
Pri­je ne­go što se po­za­ba­vi­mo ovim pred­lo­gom, ko­ri­sno je pod­sje­ti­ti da pri­zna­va­nje sta­tu­sa iz­bje­gli­ce, po­red pu­ke za­šti­te od pro­go­na, ta­ko­đe ima za cilj da tim lju­di­ma omo­gu­ći da vo­de sa­mo­sta­lan ži­vot. Na­i­me, pri­stup Že­nev­ske kon­ven­ci­je sta­tu­su iz­bje­gli­ca iz 1951, su­prot­no prak­si na­kon II svjet­skog ra­ta ka­da je ve­ći­na ra­se­lje­nih bi­la zbri­nu­ta od stra­ne me­đu­na­rod­nih agen­ci­ja, za­sno­van je na in­te­gra­ci­ji iz­bje­gli­ca u dr­ža­ve pri­je­ma. Dru­gim ri­je­či­ma, osnov­na ide­ja je da lju­di­ma ko­ji­ma je pru­že­na za­šti­ta od pro­go­na tre­ba omo­gu­ći­ti da ra­dom u dr­ža­vi do­ma­ći­nu iz­dr­ža­va­ju se­be i svo­je po­ro­di­ce.
Pred­nost ovog pri­stu­pa je dvo­ja­ka: pr­vo, iz­bje­glim lju­di­ma bi se vra­ti­lo sa­mo­po­što­va­nje i do­sto­jan­stvo, dru­go, eko­nom­ski te­ret bio bi ski­nut sa dr­ža­va pri­je­ma ko­je bi, šta­vi­še, ima­le ko­ri­sti od eko­nom­ski ak­tiv­nih iz­bje­gli­ca. Pre­ma to­me, ja­sno je da je ide­ja iz­grad­nje me­ga iz­bje­glič­kih kam­po­va u ko­ji­ma bi se uz po­moć evrop­skog nov­ca zbri­nu­li mi­li­o­ni očaj­nih lju­di, ma­kar u pri­stoj­nim uslo­vi­ma, što je ma­lo vje­ro­vat­no, ne­sa­gla­sna sa pri­stu­pom Že­nev­ske kon­ven­ci­je na­sta­le pri­je 65 go­di­na. Još va­žni­je, ova­kav tret­man iz­bje­gli­ca je u du­žem pe­ri­o­du su­pro­tan ljud­skom do­sto­jan­stvu, jer ih či­ni ne­pre­kid­no za­vi­sni­ma od ne­či­je mi­lo­sti­nje.S dru­ge stra­ne, in­te­gri­sa­ti ne­ko­li­ko mi­li­o­na iz­bje­gli­ca u jed­nu dr­ža­vu, čak i da je sta­bil­ni­ja, raz­vi­je­ni­ja i ma­nje auto­ri­tar­na od Tur­ske – vje­ro­vat­no je ne­mo­gu­će. Sva­ko iole in­for­mi­san o si­tu­a­ci­ji u Tur­skoj zna da tra­ži­o­ci azi­la iz azij­skih ili afrič­kih dr­ža­va, usled ge­o­graf­ske re­zer­ve pre­ma Že­nev­skoj kon­ven­ci­ji, u toj ze­mlji za­pra­vo ne mo­gu da do­bi­ju iz­bje­glič­ki sta­tus. Nji­hov po­lo­žaj u Tur­skoj svo­di se na či­sto tr­plje­nje bez pri­stu­pa tr­ži­štu ra­da, ško­la­ma itd. Ta­ko se, na pri­mjer, či­ta­voj ge­ne­ra­ci­ji si­rij­ske dje­ce, njih 400.000, ko­ja bo­ra­vi u Tur­skoj us­kra­ću­je obra­zo­va­nje. Iako je vla­da Tur­ske po­čet­kom 2016. omo­gu­ći­la lju­di­ma iz Si­ri­je da for­mal­no za­snu­ju rad­ni od­nos, te­ško je oče­ki­va­ti da će to pro­mi­je­ni­ti si­tu­a­ci­ju na te­re­nu, tj. nji­ho­vu eks­plo­a­ta­ci­ju kroz ne­do­volj­no pla­će­ne fi­zič­ke po­slo­ve. Oni ko­ji is­ti­ču Tur­sku kao lo­gič­no i je­di­no mo­gu­će pri­bje­ži­šte tre­ba da raz­mi­sle da li bi pri­sta­li da bu­du za­šti­će­ni u ze­mlji u ko­joj su nji­ho­va dje­ca osu­đe­na da bu­du anal­fa­be­te, a oni gra­đa­ni dru­gog re­da?Tre­ba ras­krin­ka­ti još jed­nu ve­li­ku za­blu­du u ve­zi sa iz­bje­gli­ca­ma. Na­i­me, nji­ma se spo­či­ta­va da ne že­le da se sta­ve pod za­šti­tu si­ro­ma­šni­jih dr­ža­va, već kao od­re­di­šte bi­ra­ju raz­vi­je­ne dr­ža­ve za­pad­ne Evro­pe. Pr­vo tre­ba re­ći da ve­li­ki broj njih u ovim dr­ža­va­ma ima čla­no­ve po­ro­di­ce, rod­bi­nu ili pri­ja­te­lje te je lo­gič­no da že­le da se spo­je s nji­ma. Dru­go, ne po­sto­ji ni­ti jed­no pra­vi­lo u me­đu­na­rod­nom iz­bje­glič­kom pra­vu ko­je ogra­ni­ča­va iz­bor dr­ža­ve u ko­joj ne­ko mo­že pod­ni­je­ti za­htjev za azil. Pra­vi­la o azi­lu na ni­vou EU, tzv. da­blin­ska re­gu­la­ti­va ne spr­e­ča­va iz­bje­gli­ce da tra­že azil gdje god to že­le, već na­sto­je da ih ras­po­di­je­le unu­tar EU us­po­sta­vlja­njem ne­sreć­no iza­bra­nog kri­te­ri­ju­ma pr­ve ze­mlje ula­ska. Ja­sno je da oso­ba ko­ja već bo­ra­vi ili avi­o­nom do­pu­tu­je u od­re­đe­nu ze­mlju ima pra­vo da u njoj tra­ži i uži­va pra­vo na azil. Tre­će, ovim lju­di­ma te­ško mo­že­mo za­mje­ri­ti to što na­mje­ra­va­ju da se na­sta­ne u ze­mlji u ko­joj ima­ju ve­će mo­guć­no­sti za sa­mo­stal­no iz­dr­ža­va­nje. Za­što je ve­li­ki broj iz­bje­gli­ca sa pro­sto­ra biv­še Ju­go­sla­vi­je tra­žio i do­bio azil u Nje­mač­koj, Dan­skoj i dru­gim ze­mlja­ma za­pad­ne Evro­pe, ka­da su im bi­le bli­že i pri­stu­pač­ni­je ze­mlje po­put Slo­ve­ni­je, Ma­đar­ske ili Bu­gar­ske? Ko­nač­no, mo­že se pret­po­sta­vi­ti da ma­kar Kur­di­ma u Tur­skoj pri­je­ti ako ne otvo­re­ni pro­gon, on­da bar si­stem­ska dis­kri­mi­na­ci­ja ko­ja je osnov za do­bi­ja­nje azi­la.
Pre­ma to­me, ras­po­dje­la iz­bje­gli­ca me­đu dr­ža­va­ma EU ni­je naj­bo­lje ili naj­go­re, već je­di­no mo­gu­će rje­še­nje. Al­ter­na­ti­va je hu­ma­ni­tar­na ka­ta­stro­fa na ne­koj gra­ni­ci ko­ja će mno­ge ko­šta­ti ži­vo­ta. Iro­ni­ja je da no­vi­na u ova­kvom raz­vo­ju do­ga­đa­ja za­pra­vo ne bi bi­la smrt iz­bje­gli­ca, jer se sa­mo to­kom par mje­se­ci te­ku­će go­di­ne čak 410 lju­di uto­pi­lo u Sre­do­zem­nom mo­ru – već ži­vi pre­nos, svo­je­vr­sni ri­ja­li­ti nji­ho­vog stra­da­nja. Pi­lot-epi­zo­de tog ri­ja­li­ti­ja već gle­da­mo.
Pe­šča­nik.net