Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić


“Cr­na Go­ra nam je da­la tri­des’ i šes’ ge­ne­ra­la”... Da­la nam je i si­ja­set vr­hun­skih spor­ti­sta, sve bo­lji od bo­ljeg... Le­gen­dar­ni De­jo Sa­vi­će­vić bio je Ber­lu­sko­ni­jev ge­ni­je, Pe­đa Mi­ja­to­vić kralj u „Re­a­lu’’... Du­ško Iva­no­vić je sa ‘’Ju­go­pla­sti­kom’’ dva­put po­ko­rio Evro­pu, Pe­ko­vić, Vu­če­vić i Mi­ro­tić ha­ra­ju NBA li­gom...
Sve sa­me le­gen­de, ali ni­ko i ni­kad kao Mi­jo... Mi­o­drag Pe­ru­no­vić... Pe­run, slo­ven­ski bog ne­ba, gro­mov­nik, ne­ka vr­sta slo­ven­skog Zev­sa. On vla­da at­mos­fe­rom, i je­dan je od naj­ve­ćih bo­go­va Slo­ve­na. Ime Pe­run na­sta­lo je iz in­do­e­vrop­skog ko­ri­je­na “per”, a zna­či “vr­lo sna­žno, si­lo­vi­to uda­ri­ti”. Ve­zan je za prav­du, i ka­žnja­va ne­po­slu­šne, zle, kri­vo­klet­ni­ke, za­tva­ra­ju­ći im ne­be­ske dve­ri... Sva­ka slič­nost sa Mi­jom je fra­pant­na...I dok su ulič­ne hor­de zla ha­ra­le gra­dom, na rin­gu u Do­mu omla­di­ne pe­sni­ce su si­je­va­le po stro­gim pra­vi­li­ma igre, ma­da je, po­ne­kad, zbog vre­le kr­vi ju­nač­ke, bi­lo i že­sto­ke ma­klja­že, pa i „kr­vi do ko­lje­na”... No, je­dan bok­ser se svo­jim ta­len­tom, ma­gič­nim ple­som, vi­te­štvom i ple­me­ni­to­šću iz­dva­jao od osta­lih bok­se­ra-raz­bi­ja­ča. Za­hva­lju­ju­ći svom da­ru i po­sve­će­no­sti, Mi­jo se me­te­or­skom br­zi­nom vi­nuo u ne­slu­će­ne vi­si­ne. Za krat­ko vri­je­me od go­lo­bra­dog mla­di­ća ko­ji je sva­ko­dnev­no tr­čao sta­zom sla­ve po­red “Pet udo­vi­ca”, pa pre­ko Ve­zi­ro­vog mo­sta, po­red he­mij­ske či­sti­o­ne, ka­sar­ne “Mo­ra­ča” i gim­na­zi­je, pa sve do tro­šne bok­ser­ske sa­le u Nje­go­še­vom par­ku - po­stao je svjet­ski vi­ce­šam­pi­on i evrop­ski šam­pi­on.
Bok­ser­sko ama­ter­sko pr­ven­stvo svi­je­ta (BAPS) na ko­jem je Mi­jo ru­šio sve re­dom odr­ža­no je 1978. go­di­ne u Be­o­gra­du. Pa­da­li su pred njim ve­li­ki fa­vo­ri­ti, Ve­ne­cu­e­lan­ci, Gr­ci, Ru­mu­ni, i na­rav­no, Njem­ci.
Fi­na­le Svjet­skog pr­ven­stva u vel­ter ka­te­go­ri­ji bi­lo je spek­ta­ku­lar­no. Ci­je­la na­ci­ja bi­la je uz Mi­ja, a ne­ki od uz­bu­đe­nja i stra­ha od is­ho­da, i ni­je­su mo­gli da gle­da­ju meč. Nje­go­va maj­ka je bi­la jed­na od tih, pa bi, dok tra­je bor­ba, od­la­zi­la u ku­pa­ti­lo, i od­vr­ta­la vo­du s tuš ba­te­ri­je “do da­ske”, ka­ko ne bi ču­la šta se do­ga­đa u rin­gu.
Mi­jo je u pr­ve dvi­je run­de, no­šen be­o­grad­skom pu­bli­kom, odr­žao bu­kvi­cu slav­nom ru­skom bok­se­ru Rač­ko­vu. U tre­ćoj je ma­lo po­su­stao, ali je, po pri­ka­za­nom za­slu­žio po­bje­du. Svi su ga već vi­dje­li na kro­vu svi­je­ta, ali su­di­je ni­je­su ta­ko mi­sli­le, pa su po­bje­du do­di­je­li­le ru­skom bok­se­ru. „Pi­o­nir” je pr­vo za­ni­je­mio, a po­tom i pro­klju­čao... Ne­go­do­va­nje i zvi­ždu­ci pa­ra­li su uši. To je bio naj­du­ži i naj­že­šći kon­cert zvi­ždu­ka ikad od­slu­šan u ‘’Pi­o­ni­ru’’, ko­ji je po­tra­jao i dok se odr­ža­va­la ce­re­mo­ni­ja pro­gla­še­nja po­bjed­ni­ka u po­lu­vel­ter ka­te­go­ri­ji, i dok je tra­jao na­red­ni meč u ko­jem je ru­ski raz­bi­jač Sav­čen­ko raz­bi­jao svog pro­tiv­ni­ka... Zvi­ždu­ci ni­je­su pre­sta­ja­li, a kul­mi­na­ci­ju su do­sti­gli to­kom pro­gla­še­nja po­bjed­ni­ka u vel­ter ka­te­go­ri­ji, gdje je Mi­jo, ne­prav­dom su­di­ja, za­u­sta­vljen na ste­pe­nik do ne­ba.Tu­ga, bol, očaj, su­ze... Mo­skva su­za­ma ne vje­ru­je... a ni Be­o­grad, ni Pod­go­ri­ca.
No, već na­red­ne go­di­ne, na Evrop­skom pr­ven­stvu u Kel­nu, te su­ze su po­sta­le ra­do­sni­ce. Mi­jo je u fi­nal­nom me­ču, pred ko­ji je bio “pre­ža­ljen” go­to­vo od svih, ali, sre­ćom, ne i od bo­ga Pe­ru­na, odr­žao pra­vu lek­ci­ju stra­šnom ru­skom no­ka­u­te­ru Sav­čen­ku, i po­peo se na krov Evro­pe. I dok je Mi­jo re­dom “pe­glao” svo­je pro­tiv­ni­ke, maj­ka mi je uz po­moć pe­gle i spe­ci­jal­nog le­plji­vog po­ste­ra na­pra­vi­la ma­ji­cu sa li­kom ve­li­kog šam­pi­o­na. Ni­je­sam je da­ni­ma ski­dao... O, ka­ko sam sa­mo zo­ran bio...
Pe­run je bio je­dan od ri­jet­kih bok­se­ra zbog ko­jih se pe­sni­če­nje s pra­vom mo­glo na­zva­ti “ple­me­ni­tom vje­šti­nom”.