Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Za­te­kao sin­čić maj­ku ka­ko u obla­ke gle­da vla­žnih tre­pa­vi­ca.
„Ma­ma, za­što pla­češ?“
Za­dr­ža na sta­klu tan­ke oti­ske i po­vu­če do­dir sa me­kih pr­sti­ju na­zad u ša­ke. Okre­nu se od pro­zo­ra i pri­ma­če si­nu. Osje­ti mi­ris cvr­ča­ka i lje­ta sa ču­pe­ra­ka. Po­mi­lo­va gla­vi­cu i ti­ho uz­dah­nu:
„Za­to što sam že­na”.
„Ne ra­zu­mi­jem?“
Osmi­jeh se raz­vu­če još ši­re, ali i su­ze br­že ute­ko­še. Za­gr­li ga i re­če:
„Znam da ne ra­zu­mi­ješ, i ni­ka­da ne­ćeš“.
Zbu­ni se ma­la tin­ta­ra, za­bo­ra­vi da uzme ko­la­čić te od­lu­či da is­tr­či na li­va­du da u ze­le­ni­lu na­glas raz­mi­šlja.
Ka­sni­je tog da­na ode do oca.
„Ta­ta, za­što maj­ka pla­če bez raz­lo­ga?“
„Sve že­ne pla­ču ta­ko, si­ne... na­jed­nom i bez raz­lo­ga. Ta­ko ti je to“ – na­sta­vi da po­pra­vlja zar­đa­lu ma­ši­nu ne po­di­žu­ći po­gled sa me­ha­ni­zma.
Me­đu­tim, di­je­te ni­je mo­glo da se po­mi­ri sa za­go­net­kom ko­ja rje­še­nja ne­ma... tre­bao mu je od­go­vor sa­da! i ni­je znao ku­da i ka­ko da ga tra­ži. Vri­je­me je po­tra­ja­lo i pre­tra­ja­lo. Či­ni­lo se da će ma­la taj­na o su­za­ma da se za­gu­bi pod te­re­tom od­ra­sta­nja. A od­ra­stao je br­zo. Hi­tro za­lu­pio vra­ti­ma ka­da je od­la­zio od ku­će, ali tu i ta­mo bi se u mo­li­tva­ma Bo­gu obra­ćao sa že­ljom da mu ob­ja­sni maj­či­ne su­ze.
I Sve­vi­šnji se zbi­lja jed­ne no­ći ja­vi...
„Šta že­liš da znaš, si­ne moj?“
„Bo­že, za­što že­ne pu­ste su­zu ta­ko la­ko?“
Zvi­je­zde za­tre­pe­ri­še, to­pli vje­tar du­nu, glas se umi­li, a osta­le stva­ri za­ću­ta­še:
„Ka­da sam stva­rao svi­jet, že­lio sam da že­na bu­de po­seb­na pri­ča... ka­dra da na ra­me­ni­ma no­si svu te­ži­nu svi­je­ta, a da su ona opet pro­stra­no nje­žna za utje­hu i spas. Pru­žio sam joj unu­tar­nju sna­gu da iz­dr­ži po­ro­đa­je, kao i si­li­nu bo­la ka­da je dje­ca na­pu­ste. Is­ko­vao sam je da na­sta­vi da ko­ra­ča ka­da se sva­ko dru­gi od pu­ta pre­pad­ne i od ci­lja od­u­sta­ne... da ču­va svo­ju po­ro­di­cu kroz zla i bo­le­sti, a da se na se­be pri­tom ne sa­ža­li. Stvo­rio sam je ta­kvu da ne umi­je da pre­sta­ne da vo­li... pa ni on­da ka­da vo­lje­ti ne­ko­ga vi­še i ni­je neo­p­hod­no. Šta god i ko god da je ra­ni, da se oso­vi i pri­gr­li ga ka­da vi­di da mu ru­ka zbog dr­ške za­drh­ti... a za­bo­de­nu oštri­cu u gru­di­ma da za­ne­ma­ri. Dao sam joj sr­ce mi­ri­sni­je od ro­snih trav­ki, ma­lo i moć­no – la­ko za odr­ža­va­nje ali ka­dro da na lat kr­va­ri. Na­u­čio sam je da gle­da u obla­ke dok raz­mi­če pla­ni­ne, da tra­ži zvi­je­zde u pe­ći­na­ma, a mje­sec u bu­na­ru. Ni­sam je tvo­rio od re­bra da bi bi­la ma­nje zna­čaj­na, već da čo­vje­ku, mu­žu i si­no­vi­ma po­ka­žem da bez su­pru­ge i maj­ke ne­ma pra­vil­nog dr­ža­nja... ni­ti di­sa­nja. I vi­di ne­što, si­ne moj... uči­nio sam je div­nom to­li­ko da tre­pe­ri u mra­ku. A ka­da ta­ko ne­što na­pra­viš – uči­nio si je sa­mu. Sve što ži­vi tra­ži oslo­nac i pa­žnju... sa­mo što u kraj­njem sam oslo­nac ne­ma za­šti­tu. Je­di­no što sam umio da pru­žim tvo­joj maj­ci kao utje­hu je­su oči što pje­va­ju... sa­mo tu mu­zi­ku od gu­sti­ne va­zduh ne mo­že da is­pra­ti, pa je uvi­je u vo­du... u ono što ti vi­diš kao su­zu. Tu su sva bol i tu­ga, ra­dost i zna­me­nja što su osta­la bez gla­sa... i kad sle­de­ći put sret­neš oči tre­pa­vi­ca vla­žnih, pri­đi i is­pru­ži dla­no­ve... ako ti ma­kar dio ka­pi na­bo­re do­tak­ne sa­zna­ćeš ka­ko vri vre­li­na i šta su u stva­ri pra­vi raz­lo­zi.“

* * *

Vje­ru­jem u vas, i ni­ka­da vam ne bih do­zvo­lio da ra­di­te... dao bih vam da nad­gle­da­te sve na­še ra­do­ve. Ne bih vam dao da vla­da­te... već da kon­tro­li­še­te vla­da­re. Uzeo bih vam glas za pri­ča­nje, i omo­gu­ćio sa­mo da pje­va­te. Že­lio bih da sve bu­de­te maj­ke, čak i on­da ka­da ni­ste... da ne pre­sta­ne­te sa od­ga­ja­njem.
Vje­ru­jem u vas, iako sva­ko­dnev­no gle­dam ne­ke što su iz­vi­to­pe­re­ne ažda­he. Znam da su tu da bih u vas pra­ve vje­ro­vao ja­če. One su sa­mo ro­da slič­nog, pri­vid že­na ko­je no­se oso­bi­ne na­ka­rad­ne. Za­to baš ho­ću da u vas... da va­ma vje­ru­jem naj­ja­če.
Dao bih vam naj­ljep­še ha­lji­ne i mi­ri­sne če­šlje­ve, tor­bi­ce sa cvrč­ci­ma i lje­tom u pre­gra­da­ma od mi­ro­đi­je. Pru­žio bih vam sve mo­je sa­te da ih okla­gi­jom raz­vu­če­te u da­ne. A ka­da ste tu­žne, pri­čao bih vam ka­ko se mrak na pu­či­nu na­vu­če ka­da sve­ti­o­nik zga­sne. Vi bi­ste on­da blje­snu­le ja­če! Vje­tro­ve i me­ća­ve umi­ri­le ona­ko ka­ko sa­mo vi zna­te... a on­da bih na­re­dio da sve ale, ži­vo­ti­nje, lju­di i utva­re pre­sta­nu sa onim što ra­de i pri­đu da sa­slu­ša­ju va­še uspa­van­ke... jer, po­bo­gu, ka­ko išta na­kon uspa­van­ke mo­že lju­to da usta­ne?
Svi­je­tu su po­treb­ne va­še tre­pa­vi­ce... žao mi je zbog va­ših su­za, ali su nam i one neo­p­hod­ne... bez njih, uda­vi­li bi­smo se od pra­ši­ne. Vo­lim vas, jer vi sve osta­lo vo­li­te ja­če.
(Autor je knji­žev­nik)