Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Vrag je, što se ka­že, od­nio ša­lu. Do­nald Tramp je to­li­ko uz­na­pre­do­vao u utak­mi­ci za no­mi­na­ci­ju Re­pu­bli­kan­ske par­ti­je da će, po sve­mu su­de­ći, po­sta­ti pred­sjed­nič­ki kan­di­dat. I umje­sto da nje­go­vi to uva­že kao re­al­nost, de­ša­va se su­prot­no: na sve na­či­ne po­ku­ša­va­ju da ga za­u­sta­ve. U po­moć je po­zvan i uče­snik pred­sjed­nič­ke tr­ke iz 2012. Mit Rom­ni, ko­ji je odr­žao go­vor u ko­jem je Tram­pa pro­gla­sio ne­po­dob­nim za pred­sjed­ni­ka i na­zvao ga pre­va­ran­tom. Ali, ma­lo ko je uvje­ren da će to bi­ti od po­mo­ći. Tramp, na­i­me, na uvre­de – a slič­nim kom­pli­men­ti­ma ča­sti­li su ga i par­tij­ski ri­va­li – od­go­va­ra još ve­ćim uvre­da­ma i na­sta­vlja da kr­ši sva­ko pra­vi­lo po­li­tič­ke ko­rekt­no­sti. Mo­guć­nost da on u no­vem­bru za­i­sta po­sta­ne pred­sjed­nik SAD ni­je vi­še sa­mo te­o­ret­ska, od če­ga se di­že ko­sa na gla­vi ne sa­mo esta­bli­šmen­tu nje­go­ve par­ti­je i svim ra­zum­nim Ame­ri­kan­ci­ma, ne­go i ci­je­lom svi­je­tu, gdje Tram­po­vo vođ­stvo u ovoj fa­zi pred­sjed­nič­kih kva­li­fi­ka­ci­ja iza­zi­va kon­ster­na­ci­ju.
Od ma­le je utje­he što mno­gi u nje­mu vi­de sa­mo po­li­tič­kog klov­na: taj klovn je na pu­tu da po­sta­ne naj­o­pa­sni­ji pred­sjed­nič­ki kan­di­dat u isto­ri­ji. Ko­ja, uz­gred, nu­di mno­ge pri­mje­re o to­me ka­ko je opa­sno pot­cje­nji­va­ti ”po­li­tič­ke klov­no­ve”.
Za po­li­tič­ku lu­du sma­tran je svo­je­vre­me­no i Mu­so­li­ni, pa se zna šta je po­stao i ka­kvu je pu­stoš na­pra­vio. A iz ar­hi­va je pri­je ne­ki dan iz­vu­čen i pr­vi iz­vje­štaj do­pi­sni­ka ”Nju­jork taj­msa” iz Nje­mač­ke, ob­ja­vljen u no­vem­bru 1922, ko­ji pre­no­si pro­cje­ne ta­mo­šnjih sa­go­vor­ni­ka ka­ko je an­ti­se­mi­ti­zam Adol­fa Hi­tle­ra sa­mo ma­mac da bi ste­kao ma­se sled­be­ni­ka. Pod­sje­ti­mo se – re­zul­tat to­ga je bio Ho­lo­ka­ust.
Na sli­čan na­čin se ocje­nju­ju i Tram­po­ve ti­ra­de pro­tiv ile­gal­nih imi­gran­ta iz Mek­si­ka i mu­sli­ma­na – sa­mo kao re­to­ri­ka i po­pu­li­zam, a da će on, do­mog­ne li se Bi­je­le ku­će, po­sta­ti ra­zu­man.
Mo­že da bu­de, ali ne mo­ra da zna­či. Čak i ako ne pre­đe sa ri­je­či na dje­la – nje­go­va re­to­ri­ka je sa­ma po se­bi već opa­sno či­nje­nje. Po­li­tič­ke pred­sta­ve, uosta­lom, ni­kad ni­su be­za­zle­ne i uvi­jek sli­je­di na­knad­no ka­ja­nje za­to što su do­ži­vlja­va­ne sa­mo kao pred­sta­ve.
Ne mo­ra Tramp da se pre­tvo­ri ni u Mu­so­li­ni­ja, ni u Hi­tle­ra. Da bi na­pra­vio ve­li­ku šte­tu, do­volj­no je da po­sta­ne ame­rič­ki Ber­lu­sko­ni. Sje­ća­te se, i ita­li­jan­ski taj­kun je u po­čet­ku do­ži­vlja­van kao po­li­tič­ki pa­jac, ali je ipak uspio da pre­mi­jer Ita­li­je bu­de pu­nih de­vet go­di­na, obi­lje­že­nih skan­da­li­ma i de­struk­ci­jom in­sti­tu­ci­ja.
Sla­ba je utje­ha i kon­sta­ta­ci­ja da ”sva­ko ima svog Tram­pa”: da ame­rič­ka ver­zi­ja ima mno­go pan­da­na u Evro­pi, od Ma­ri Le­pen u Fran­cu­skoj, do Vik­to­ra Or­ba­na u Ma­đar­skoj (u Sr­bi­ji Tramp mno­ge pod­sje­ća na ra­ne ra­do­ve Vo­ji­sla­va Še­še­lja). Ne­kih slič­no­sti mo­žda ima, ali ni­jed­na od lič­no­sti iz te ka­te­go­ri­je ni­je ima­la šan­se da po­sta­ne li­der naj­moć­ni­je eko­nom­ske i voj­ne si­le.Ka­ko se mo­glo do­go­di­ti da Ame­ri­ka od Oba­me stig­ne do Tram­pa? Ima za to mno­go ob­ja­šnje­nja, či­ja je su­šti­na u to­me da je te­ren za nje­go­vu po­ja­vu du­go pri­pre­man. Ka­ko u Re­pu­bli­kan­skoj par­ti­ji, ta­ko i u SAD.Ame­rič­ki kon­zer­va­tiv­ci su, na­i­me, već du­go na ko­lo­se­ku ko­ji vo­di ka ne­do­đi­ji. U nji­ho­voj par­ti­ji, na­ro­či­to ot­ka­ko je pred­sjed­nik po­stao Ba­rak Oba­ma, pr­vi cr­nac ko­me je to uspje­lo, do­mi­ni­ra­ju de­sni fun­da­men­ta­li­sti ko­ji se ni­su po­mi­ri­li ni sa tim da je Oba­ma za­i­sta ro­đen u Ame­ri­ci, da ni­je mu­sli­man i da ni­je sve vri­je­me ra­dio da u ze­mlju ”uve­de so­ci­ja­li­zam”.Re­pu­bli­kan­ci su ta­ko čak 40 pu­ta u Kon­gre­su gla­sa­li da obe­sna­že naj­ve­će so­ci­jal­no do­stig­nu­će Oba­mi­nog pred­sjed­ni­ko­va­nja: za­kon o oba­ve­znom zdrav­stve­nom osi­gu­ra­nju ko­ji ni­je ni bli­zu uni­ver­zal­ne zdrav­stve­ne za­šti­te ko­ju ima­ju sve ci­vi­li­zo­va­ne ze­mlje.
Iako je Ame­ri­ka pod Oba­mom br­zo iza­šla iz eko­nom­ske kri­ze sa ko­jom je ušao u Bi­je­lu ku­ću, ame­rič­ki rast da­nas je ve­ći ne­go u dru­gim raz­vi­je­nim ze­mlja­ma, dok je ne­za­po­sle­nost sa­mo pet od­sto, što je prak­tič­ni mi­ni­mum, ta­mo je da­nas do­sta gnev­nih, onih ko­ji su, za­hva­lju­ju­ći si­ste­mu u ko­joj naj­ve­ći dio eko­nom­skog ko­la­ča sti­že na tr­pe­ze je­dan od­sto naj­bo­ga­ti­jih, ”is­klju­če­ni iz pro­spe­ri­te­ta” i ko­ji za to okri­vlju­ju imi­gran­te iz Mek­si­ka, a za op­štu pa­ra­no­ju od te­ro­ri­zma sve mu­sli­ma­ne.
Tramp je, mo­glo se ovih da­na pro­či­ta­ti na vi­še mje­sta, ”Fran­ken­štajn ko­ga su na­pra­vi­li re­pu­bli­kan­ci” (pa se po­ka­ja­li). Tramp je, me­đu­tim, i in­di­ka­tor da je ”ne­što tru­lo u dr­ža­vi ame­rič­koj”, jer ne ka­že se uza­lud da se ”po li­de­ru pre­po­zna­je na­ci­ja”.
Da li će bi­ti za­u­sta­vljen? Vje­ro­vat­no. Va­lja se ovim po­vo­dom pri­sje­ti­ti Čer­či­la, ko­ji je svo­je­vre­me­no kon­sta­to­vao ka­ko se ”mo­že ra­ču­na­ti da će Ame­ri­kan­ci uči­ni­ti pra­vu stvar tek po­što is­pro­ba­ju sve dru­ge op­ci­je”.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke’’)