Na­po­kon je je­dan pred­sjed­nik Vla­de Sr­bi­je iz­go­vo­rio, isto­rij­ski, kraj­nje ap­su­rd­nu re­če­ni­cu: „Po­tre­ban nam je NA­TO kao sa­ve­znik da za­šti­ti Sr­be na Ko­so­vu.“ Na­rod­ski re­če­no: „Po­treb­na nam je li­si­ca da ču­va ko­ko­ši“, ili „Po­tre­ban nam je vuk da ču­va jag­njad“.
Po­što mi je maj­ka bi­la Je­vrej­ka, me­ni se od­mah na­met­nu­la mi­sao: „Po­treb­na nam je SS or­ga­ni­za­ci­ja i kon­cen­tra­ci­o­ni lo­go­ri da bi se sa­ču­va­li Je­vre­ji.“ Sve u sve­mu, či­ni se da je, u ovoj lu­đač­koj re­in­ter­pre­ta­ci­ji hi­sto­ri­je NA­TO 1999. iz­vr­šio agre­si­ju na Sr­bi­ju, bom­ba­ma raz­nio ne­ko­li­ko hi­lja­da lju­di, raz­ru­šio ze­mlju, uni­štio pri­vre­du, ot­ki­nuo joj 15 od­sto te­ri­to­ri­je i stvo­rio dru­gu al­ban­sku dr­ža­vu ka­ko bi sa­ču­vao Sr­be na Ko­so­vu! Ovo ni Or­vel ne bi smi­slio!
Ali, osta­vi­mo se mo­ra­li­zi­ra­nja. Ja­sno je da onaj ko je ta­kvu ap­surd­nu re­če­ni­cu iz­go­vo­rio ni­je imao iz­bo­ra, da je bio pri­si­ljen da upra­vo to ka­že! I to ne (je­di­no) zbog fak­tič­kog pre­pu­šta­nja Ko­sme­ta ne­pri­ja­te­lju. Ulog je mno­go ve­ći. Za­pad te­sti­ra Pu­ti­no­vu od­luč­nost i pri­pre­ma ogra­ni­če­ni (?) tre­ći svjet­ski rat u Si­ri­ji, oku­plja­ju­ći ja­sno de­kla­ri­sa­ne sa­ve­zni­ke na svim di­je­lo­vi­ma pla­ne­te. Iz­raz "tre­ći svjet­ski rat", ko­ji kao da po­ti­če iz ne­kog pet­pa­rač­kog ta­blo­i­da, stra­vič­na je i re­al­na mo­guć­nost i re­zul­tat je za­pad­ne smr­to­no­sne ge­o­po­li­ti­ke ko­ja se u ovom ča­su spro­vo­di na pla­ne­tar­nom ni­vou. Već še­zde­se­tih go­di­na pro­šlog sto­lje­ća, tre­ći svjet­ski rat za­ma­lo je bio za­po­čeo i ni­je se de­sio sa­mo za­hva­lju­ju­ći mu­dro­sti biv­šeg so­vjet­skog čel­ni­ka Hru­ščo­va, ko­ji je od­u­stao od in­sta­li­ra­nja ra­ket­nog si­ste­ma na Ku­bi, ma­da su u Tur­skoj, na gra­ni­ci sa SSSR, bi­le in­sta­li­ra­ne ra­ke­te slič­nog ti­pa. Na­kon to­ga, u dva na­vra­ta, rat dva­ju blo­ko­va iz­bjeg­nut je za dla­ku ka­da su ame­rič­ki ra­ču­na­ri po­ve­za­ni sa ra­da­ri­ma za­mi­je­ni­li ja­ta pti­ca sa ru­skim ra­ke­ta­ma.
Na­kon što se Ru­si­ja po­vu­kla u to­ku ku­ban­ske kri­ze, Za­pad, sa SAD na če­lu, pri­glu­po je to shva­tio kao svo­ju po­bje­du i za či­ta­vo vri­je­me Hlad­nog ra­ta na­sta­vio je zvec­ka­ti oruž­jem, sma­tra­ju­ći da se Ru­si­ja (s pra­vom) bo­ji nu­kle­ar­ne kon­fron­ta­ci­je, gdje ne bi bi­lo po­bjed­ni­ka i gdje bi čo­vje­čan­stvo bi­lo uni­šte­no. Smr­to­no­sna pre­po­ten­ci­ja Za­pa­da po­seb­no je na­ra­sla u do­ba ras­pa­da so­ci­ja­li­stič­kog blo­ka ko­jeg je iza­zvao za­si­gur­no naj­ne­spo­sob­ni­ji po­li­ti­čar u svjet­skoj isto­ri­ji: Gor­ba­čov. U tim tre­nu­ci­ma, Buš – otac, ta­da­šnji pred­sjed­nik SAD, po­bje­do­no­sno je na­ja­vio „no­vi svjet­ski, ame­rič­ki, po­re­dak“, ko­ji me­di­o­kri­te­ti i pla­će­ni­ci Za­pa­da, u po­zi­tiv­nom smi­slu, na­zi­va­ju „glo­ba­li­za­ci­jom“. Mi­sle­ći da vla­da­ju svi­je­tom i da im ni­ko ni­šta ne mo­že, Ame­ri­kan­ci su uni­šti­li me­đu­na­rod­no pra­vo svo­jom sa­mo­vo­ljom i ba­ha­to­šću, si­ju­ći te­ror po svi­je­tu voj­nim, po­li­tič­kim i eko­nom­skim in­ter­ven­ci­ja­ma. Pritom su ima­li tri pri­o­ri­tet­na ci­lja: sta­vi­ti pod kon­tro­lu naj­va­žni­je ener­get­ske i mi­ne­ral­ne re­sur­se pla­ne­te, do­mi­ni­ra­ti glav­nim ge­o­stra­te­škim pod­ruč­ji­ma i nu­kle­ar­no op­ko­li­ti Ru­si­ju, im­plan­ti­ra­ju­ći se u nje­nim su­sjed­nim dr­ža­va­ma.
U svo­jim ak­ci­ja­ma, naj­vi­še su, po­seb­no pre­ko „arap­skog pro­lje­ća“ uni­šta­va­li mu­sli­ma­ne na Bli­skom i Sred­njem is­to­ku, ima­ju­ći za obra­zac Han­ting­to­no­vu te­o­ri­ju o su­ko­bu kr­šćan­ske i islam­ske ci­vi­li­za­ci­je. Me­đu­tim, „da se Vla­si ne do­sje­te“, oni su uni­šta­va­nje i oku­pa­ci­ju islam­skih dr­ža­va „kom­pen­zi­ra­li“ po­dr­škom mu­sli­man­skim en­ti­te­ti­ma na Bal­ka­nu: u Sr­bi­ji, BiH, Ma­ke­do­ni­ji i CG.
Kraj­nje ma­ki­ja­ve­li­stič­ki, SAD su pri­je ne­ko­li­ko go­di­na na­tje­ra­le ne­ke is­toč­no­e­vrop­ske ze­mlje, po­seb­no Polj­sku i Če­šku, da pri­hva­te in­sta­li­ra­nje ame­rič­kog nu­kle­ar­nog po­ten­ci­ja­la, ko­ji je eufe­mi­stič­ki na­zvan „an­ti­ba­li­stič­kim šti­tom“ i slu­žbe­no se sa­sto­ji od ra­dar­skih si­ste­ma i ra­ke­ta za pre­sre­ta­nje ne­pri­ja­telj­skih pro­jek­ti­la, a (taj­no) uklju­ču­je do­dat­ni nu­kle­ar­ni ar­se­nal, što je rav­no sta­vlja­nju no­ža pod gr­lo Ru­si­ji.
Ame­rič­ka pri­ča o to­me da taj „an­ti­ra­ket­ni štit“ slu­ži kao pre­ven­ci­ja pro­tiv pri­jet­nji ko­je do­la­ze iz Sje­ver­ne Ko­re­je, smi­je­šna je. Ta ze­mlja ne po­sje­du­je ni vri­jed­no pa­žnje nu­kle­ar­no na­o­ru­ža­nje, ni ade­kva­tan lo­gi­stič­ki si­stem, ni ika­kvu da­le­ko­met­nu ra­ket­nu teh­no­lo­gi­ju ko­ja bi iole bi­la rav­na za­pad­noj. A i kad bi je i ima­la, even­tu­al­ne fan­tom­ske ra­ke­te mo­ra­le bi pre­le­tje­ti Ru­si­ju da bi sti­gle do Za­pad­ne Euro­pe, pa on­da do Ame­ri­ke. Ta je kon­struk­ci­ja min­ha­u­zen­ska i ap­surd­na u toj mje­ri, da li­či na oso­bu ko­ja li­je­vom ru­kom če­še de­sno uho! Ali, ovo­ga pu­ta na če­lu Ru­si­je ni­su ni pri­glu­pi Gor­ba­čov, ni al­ko­ho­li­čar Jelj­cin, već je­dan od naj­ve­ćih ru­skih dr­žav­ni­ka svih vre­me­na, Pu­tin. On je, kao i pred­sjed­nik Ke­ne­di še­zde­se­tih, ko­ji je po­vo­dom ku­ban­ske kri­ze na­tje­rao SSSR da ustuk­ne, re­kao Za­pa­du: „Do­sta“, a upo­zo­rio je u vi­še na­vra­ta Polj­sku, Če­šku i osta­le, da se od sa­da na­la­ze na ni­ša­nu ru­skih ra­ke­ta.
Za­jed­no sa ovim, a vi­djev­ši si­tu­a­ci­ju u Ira­nu ko­ji je na pu­tu da pro­iz­ve­de nu­kle­ar­no oruž­je i spre­man je da se bo­ri na ru­skoj stra­ni, si­tu­a­ci­ju u Ukra­ji­ni u ko­joj se vo­di gra­đan­ski rat, mi­grant­sku kri­zu svjet­skih raz­mje­ra, in­ter­ven­ci­ju, na po­ziv si­rij­ske vla­de, ru­skih voj­nih sna­ga ko­je se bo­re pro­tiv ''Islam­ske dr­ža­ve'', a gdje već ne­le­gal­no dje­lu­ju SAD, oru­ža­ni su­ko­bi u spo­me­nu­tim ne­u­ral­gič­nim toč­ka­ma pri­je­te da se pre­tvo­re u nu­kle­ar­ni rat Za­pa­da i Ru­si­je.
Ne­po­sred­ni rat­ni sce­na­rio je sle­de­ći. Voj­ne sna­ge Tur­ske i Sa­u­dij­ske Ara­bi­je ne­le­gal­no in­ter­ve­ni­šu u Si­ri­ji. Ru­si­ja, kao sa­ve­zni­ca te ze­mlje se ovoj in­ter­ven­ci­ji su­prot­sta­vlja za­jed­no sa Ira­nom i u su­rad­nji sa Ki­nom. NA­TO in­ter­ve­ni­še u ko­rist Tur­ske, i ta­ko da­lje.
U stva­ri, na­daj­mo se da ne­će bi­ti onog „i ta­ko da­lje“. Na­daj­mo se, ta­ko­đe, da će ra­zum pre­vla­da­ti i da se ovaj kon­flikt uop­šte ne­će od­i­gra­ti. A ako se on de­si, da će se, ma ko­li­ko je tra­gič­no ka­za­ti ta­ko ne­što, ogra­ni­či­ti sa­mo na Si­ri­ju. Da­lje od to­ga ni ne va­lja raz­mi­šlja­ti, jer ni­ti će vi­še bi­ti lju­di na Ze­mlji, ni­ti, kon­se­kvent­no to­me, ika­kvih raz­mi­šlja­nja!
Sve u sve­mu, čak i u naj­bo­ljoj va­ri­jan­ti, Sr­bi­ja je ovim svr­sta­va­njem uz NA­TO, ne­po­pra­vlji­vo kre­nu­la pu­tem du­hov­nog uni­šte­nja (uni­šte­nja pra­vo­sla­vlja ko­je će se uto­pi­ti u za­pad­ni pa­pin­ski eku­me­ni­zam), kao i pu­tem mo­ral­ne i te­ri­to­ri­jal­ne dez­in­te­gra­ci­je. Sve u sve­mu, kre­nu­la je pu­tem „hu­ma­nog“ uni­šte­nja sve­ko­li­kog srp­stva.
(wwwnspm.rs)

Autor: Emil Vlaj­ki