Kao du­go­go­di­šnji zdrav­stve­ni rad­nik, me­di­cin­ska se­stra, du­go­go­di­šnji sin­di­ka­lac, kao čo­vjek, tu sam da kri­ti­ku­jem, da oprav­dam, da po­sa­vje­tu­jem vi­so­ko­o­bra­zo­va­ne.
Če­ka­ju­ći re­ak­ci­ju zdrav­stve­nih rad­ni­ka pri­je ne­go što je usvo­jen Za­kon o za­ra­da­ma u Skup­šti­ni, osta­la sam za­te­če­na nji­ho­vim ću­ta­njem, po­go­to­vo ću­ta­njem sin­di­ka­ta, lje­ka­ra, me­di­cin­skih se­sta­ra, teh­ni­ča­ra. Da li je mo­gu­će da su zdrav­stve­ni rad­ni­ci do­zvo­li­li da ovo pro­đe mi­mo njih i da se ne ogla­se?
Po­gu­bi­li su se zdrav­stve­ni rad­ni­ci da li na­mjer­no ili ne­svje­sno, ne znam. U tr­ci pre­ži­vlja­va­nja za­bo­ra­vi­li su da su lju­di ko­ji su ne­ka­da bi­li na pr­vom mje­stu kao naj­hu­ma­ni­ja, naj­cje­nje­ni­ja i naj­po­što­va­ni­ja pr­o­fe­si­ja.
Hu­ma­nost je osta­la. Po­što­va­nje je dav­na pro­šlost.
Dav­no su svi u dr­ža­vi za­bo­ra­vi­li taj hu­ma­ni po­ziv. Dav­no je dr­ža­va za­bo­ra­vi­la šta zna­če ri­je­či ''dok­tor'', ''me­di­cin­ska se­stra''. Za­bo­ra­vi­la je dr­ža­va da ci­je­ni ži­vot. Za­bo­ra­vi­la je ko su lju­di ko­ji odr­ža­va­ju taj ži­vot. Za­bo­ra­vi­li su gra­đa­ni Cr­ne Go­re ko ih dr­ži u ži­vo­tu. No, ne ču­di što su svi na njih za­bo­ra­vi­li kad su oni sa­mi za­bo­ra­vi­li na se­be.
U ju­nu 2008. go­di­ne, ka­da je bio štrajk u KBC-u, re­kla sam: ''Zdrav­stve­ni rad­ni­ci su do­ta­kli dno, a Ma­do­na je osta­la na vr­hu! Ko­li­ko pa­ra za kon­cert Ma­do­ne, a ko­li­ka bor­ba za bi­jed­no po­ve­ća­nje pla­ta zdrav­stve­nim rad­ni­ci­ma''?
Ka­ko ta­da, ta­ko i da­nas. Kri­ti­ke i sa­mo kri­ti­ke na ra­čun zdrav­stve­nih rad­ni­ka. Oprav­da­ne oprav­da­vam. Neo­prav­da­ne osu­đu­jem.
Da li se ne­ko ne­kad za­pi­ta ka­ko ži­ve lju­di ko­ji su svoj ži­vot i ži­vo­te svo­jih naj­mi­li­jih sta­vi­li na ras­po­la­ga­nje gra­đa­ni­ma Cr­ne Go­re, 24 sa­ta? Da li su zdrav­stve­ni rad­ni­ci za­bo­ra­vi­li se­be, pro­vo­de­ći da­ne i no­ći u zdrav­stve­nim usta­no­va­ma, odvo­je­ni od svo­jih po­ro­di­ca da bi dru­ge spasa­va­li, pro­pu­šta­ju­ći sit­ne ra­do­sti svo­jih naj­bli­žih, a pri­re­đu­ju­ći ogrom­ne ra­do­sti ne­po­zna­tim lju­di­ma?!
I po­sli­je 30 go­di­na ra­da na on­ko­lo­gi­ji pam­tim ime pr­vog pa­ci­jen­ta zbog ko­jeg sam pla­ka­la. Ni dru­ge ne za­bo­ra­vljam, ni ja ni mo­je ko­le­ge. Oni su dio nas, na­ših po­ro­di­ca. Ko­li­ko od­ri­ca­nja da bi­smo se ško­lo­va­li, da bi­smo na­u­či­li, da bi­smo mo­gli da po­mog­ne­mo, udah­ne­mo no­vi ži­vot? ZA­ŠTO?
Da bi­smo pri­mi­li bi­jed­ne pla­te?! I ne ču­dim se obič­nom čo­vje­ku, on je ro­đen da kri­ti­ku­je, kao i svi mi na kra­ju, ali se ču­dim do­ju­če­ra­šnjim ko­le­ga­ma, a sa­da mi­ni­stri­ma, po­sla­ni­ci­ma... Gdje je ta nit ka­da čo­vjek pre­đe cr­tu pa za­bo­ra­vi da je čo­vjek, ko je i šta je bio do ju­če? Da li su mi­ni­star i na­še do­ju­če­ra­šnje ko­le­ge, a da­nas po­sla­ni­ci za­bo­ra­vi­li na pla­te zdrav­stve­nih rad­ni­ka sta­vlja­ju­ći po­sla­nič­ke i mi­ni­star­ske za­ra­de u svo­je dže­po­ve? Da li će se pi­ta­ti ka­ko sju­tra da za­tra­že po­moć ovim istim lju­di­ma ko­je su opet po­ni­zi­li? Ko­ji će im po­moć, upr­kos sve­mu, pru­ži­ti s osmi­je­hom. I oni ko­ji su osmi­jeh iz­gu­bi­li zbog ne­za­do­volj­stva isto će pru­ži­ti po­moć... I ne za­mje­ri­te im. Ko zna da li ima­ju dje­te­tu za hljeb? Da li se mi­ni­star za­pi­ta da li rad­ni­ci ra­de bez pro­cje­ne ri­zi­ka rad­nog mje­sta? Da li se za­pi­ta s ko­li­kim ot­prem­ni­na­ma rad­ni­ci od­la­ze u pen­zi­ju? I ra­de, ra­de, i ra­de! I tr­pe, i tru­ju se, i opet ra­de. I tre­ba da tr­pe kad ne­ma­ju sna­ge da ka­žu: ''DO­STA JE, NE MO­ŽE VI­ŠE OVA­KO''!

Pi­še: Želj­ka Sav­ko­vić