Mo­ja ko­le­gi­ni­ca Rad­mi­la Pe­jić je pri­je ne­ko­li­ko go­di­na sa­že­to de­fi­ni­sa­la pri­ro­du i do­me­te po­mi­re­nja po­sle ne­dav­nih ra­to­va u ju­go­slo­ven­skim ze­mlja­ma. „Mi go­vo­ri­mo o svo­jim zlo­dje­li­ma, a oni o na­šim...“, re­kla je iro­noč­no, ali bez ogor­če­nja.
U Sr­bi­ji, na te­le­vi­zi­ji s na­ci­o­nal­nom fre­kven­ci­jom, pro­mo­vi­šu či­tan­ku za uče­ni­ke za­vr­šnih raz­re­da sred­njih ško­la u ko­joj je iz vi­še per­spek­ti­va – sa sta­ja­li­šta ra­znih na­ci­o­nal­nih isto­ri­o­gra­fi­ja – pred­sta­vlje­no raz­do­blje od Dru­gog svjet­skog ra­ta do 2008. go­di­ne. Ista be­o­grad­ska pro­fe­so­ri­ca, ko­ja ovih da­na pred­sta­vlja ovu knji­gu u na­stan­ku, ure­đi­va­la je pri­je ne­pu­nih šest go­di­na srp­sko iz­da­nje če­tvo­ro­tom­ne hre­sto­ma­ti­je - pri­ruč­ni­ka za pro­fe­so­re. Sve to pri­vu­klo je on­da za­ni­ma­nje jav­no­sti. Ne vi­dim šte­tu od bi­lo ko­je knji­ge pi­sa­ne u skla­du sa op­šte­pri­hva­će­nom isto­ri­o­graf­skom me­to­do­lo­gi­jom. Šte­ta je sa­mo što o sve­mu ima ri­je­či sa­mo u Sr­bi­ji, a od če­ti­ri mi­li­o­na uče­ni­ka ši­rom Bal­ka­na, ko­ji su te­o­ret­ski mo­gli da uče i iz ove če­ti­ri knji­ge, upo­tre­blja­va­lo ju je, hva­le se no­si­o­ci tog pro­jek­ta, njih 8.000 (da­kle dva pro­mi­la)...
Šta je pro­blem s ova­kvim pro­jek­ti­ma?
Pri­je sve­ga, ri­ječ je o prin­ci­pi­ma. Na­uč­nim: da je be­smi­sle­no go­vo­ri­ti o su­če­lja­va­nju na­ci­o­nal­nih isto­ri­o­gra­fi­ja ako na jed­noj stra­ni ima­mo mla­de ili po­bjed­nič­ke na­ci­o­nal­ne po­kre­te, a na dru­goj odav­no for­mi­ra­nu, po­ra­že­nu na­ci­ju u za­la­sku. Po­ma­lo je ko­mič­no da se su­če­lja­va­ju pro­ta­go­ni­sti na­ci­o­na­li­stič­kog me­in­stri­ma ko­ji je, re­ci­mo, sve Ma­kedon­ce pred­sta­vio kao na­sled­ni­ke Alek­san­dra Ve­li­kog, a ko­sov­ske Al­ban­ce kao sta­ro­sje­di­o­ce Bal­ka­na, sa srp­skim isto­ri­ča­ri­ma ko­ji u vri­je­me ka­da su ure­đi­va­li zbir­ku iz­vo­ra ni­su pro­pu­sti­li da u hro­no­lo­gi­ji Ko­sov­sku bit­ku ob­ja­sne kao bit­ku Osman­li­ja sa voj­skom ne­ka­kve hri­šćan­ske ko­a­li­ci­je. Čak i ako ne že­le da pred­sta­vlja­ju srp­sku isto­ri­o­gra­fi­ju u tom su­sre­tu isto­ri­o­gra­fi­ja, kao slo­bod­ni na­uč­ni­ci i in­te­lek­tu­al­ci tre­ba­lo bi da sli­je­de ono što je naš ve­li­ki isto­ri­čar, in­te­lek­tu­a­lac i pro­fe­sor Si­ma Ćir­ko­vić do­ka­zao još 1989. go­di­ne. Ćir­ko­vić je utvr­dio da su u Ko­sov­skoj bi­ci pro­tiv Tu­ra­ka uče­stvo­va­le voj­ske fe­u­da­la­ca iz ne­ka­da­šnjeg srp­skog car­stva i iz Bo­sne ko­ja je u to vri­je­me ba­šti­ni­la kra­ljev­ske tra­di­ci­je Ne­ma­nji­ća.
Iz Evrop­ske uni­je, oda­kle i uglav­nom po­ti­ču (ma­kar kad je ri­ječ o fi­nan­si­ra­nju ova­kvih pro­je­ka­ta) ni­ka­ko da stig­ne i ne­ka­kav pri­mjer za uzor. Da ne go­vo­ri­mo o to­me što po­red to­ga što srp­sku stra­nu u ovom su­sre­tu isto­ri­o­gra­fi­ja mo­de­li­ra­ju po sop­stve­nim že­lja­ma, ni­ka­ko da se SAD i EU sa­me su­o­če sa svo­jom ulo­gom u gra­đan­skim ra­to­vi­ma na pro­sto­ru biv­še Ju­go­sla­vi­je. Nji­ho­va ulo­ga je uvi­jek iz­nad sva­ke kri­ti­ke. Kao da ni­su bi­le tre­ća, a u slu­ča­ju BiH pe­ta stra­na u su­ko­bu. Pri­sje­ćam se i bel­gij­skog struč­nja­ka, uče­sni­ka pu­ri­fi­ka­tor­ske cen­zu­re udž­be­ni­ka u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, ko­ji je iz sa­dr­ža­ja iz­ba­cio Nje­go­ša, ali je in­si­sti­rao na „ci­vi­li­za­tor­skoj mi­si­ji“ Bel­gi­je u Kon­gu na pre­la­zu iz 19. u 20. vi­jek.
Na dru­goj stra­ni, pro­šle go­di­ne hr­vat­ski na­stav­ni­ci isto­ri­je do­bi­li su svoj pri­ruč­nik o gra­đan­skom ra­tu iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka (ko­ji sma­tra­ju „do­mo­vin­skim ra­tom“). Je­dan od auto­ra je pi­šu­ći na­pu­stio čak i za­ključ­ke sop­stve­ne dok­tor­ske di­ser­ta­ci­je. Pri­ruč­nik je pro­pa­gan­di­stič­ki, na­vi­jač­ki, i apo­lo­gest­ki, i de­mo­ni­za­tor­ski... U uvo­du ima mno­go ri­je­či o Na­čer­ta­ni­ju i Me­mo­ran­du­mu SA­NU ko­ji se Hr­vat­skom prak­tič­no ni­su ni ba­vi­li, ali za­to ulo­ga Ne­za­vi­sne Dr­ža­ve Hr­vat­ske ni­je ni spo­me­nu­ta.
Šef di­plo­ma­ti­je, u no­voj hr­vat­skoj vla­di ko­ja na­vod­no do­no­si pre­o­kret u dr­žav­noj po­li­ti­ci, tra­žio je da Sr­bi­ja omo­gu­ći da 57.900 ov­da­šnjih Hr­va­ta bu­du za­stu­plje­ni u Na­rod­noj skup­šti­ni. Po­sta­vlja se, me­đu­tim, pi­ta­nje, da li je to mi­je­ša­nje u unu­tra­šnje po­slo­ve jed­ne su­ve­re­ne dr­ža­ve. Hr­vat­ska ima za­kon ko­jim je od­re­đe­na oba­ve­zna za­stu­plje­nost ma­nji­na. Pret­hod­no su ove ma­nji­ne sve­de­ne na ne­ko­li­ko pro­ce­na­ta. Sr­ba u Hr­vat­skoj i da­lje je go­to­vo če­ti­ri pu­ta vi­še ne­go Hr­va­ta u Sr­bi­ji, ko­ja sa­ma ima go­to­vo dvo­stru­ko broj­ni­je sta­nov­ni­štvo. U Sr­bi­ji po­sto­ji ni­zak cen­zus za kan­di­da­te ma­nji­na. Me­đu­tim, naj­ve­ća i (ko­li­ko mi je po­zna­to je­di­na) hr­vat­ska stran­ka u Sr­bi­ji – De­mo­krat­ski sa­vez Hr­va­ta u Voj­vo­di­ni – ni­je po­ku­šao da iza­đe na iz­bo­re i vje­ro­vat­no uđe u par­la­ment. Umje­sto to­ga, DSHV je ušao u pred­iz­bor­nu ko­a­li­ci­ju sa De­mo­krat­skom stran­kom... Ipak, iz ze­mlje u ko­joj su raz­bi­ja­li ći­ri­lić­ne ta­ble i ko­nač­no ih u do­slu­hu sa Ustav­nim su­dom i uki­nu­li, sti­žu pri­mjed­be i „pri­ja­telj­ska in­si­sti­ra­nja“...
O Cr­noj Go­ri ni ri­je­či u ovoj bor­bi za pro­šlost, iden­ti­tet i po­li­tič­ki uti­caj... Zva­nič­na Cr­na Go­ra je svo­ju isto­ri­ju za­ma­lo sve­la na pro­šlost jed­nog čo­vje­ka – Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. A za da­lju pro­šlost do­volj­na je isto­ri­ja emi­gra­ci­je 1919. go­di­ne i na­rav­no ma­le­na Du­klja... Stra­ne ne­vla­di­ne or­ga­ni­za­ci­je ko­je ima­ju to­li­ki uti­caj na Sr­bi­ju ne mi­le se vi­še zva­nič­noj Pod­go­ri­ci... Sti­žu nji­ho­vi iz­vje­šta­ji ko­ji go­vo­re o auto­ri­tar­nom re­ži­mu, to­ta­li­tar­nog na­sle­đa ko­ji je ogre­zao u ko­rup­ci­ju... Za­ni­mlji­vo je da, ka­da se ne­ko na Za­pa­du od­va­ži da pri­mi­je­ti ta­ko ne­što, ne na­i­đe na za­ni­ma­nje bri­sel­ske bi­ro­kra­ti­je... Svi zna­mo za­što.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić