Mno­go je na­či­na da se iz­bjeg­ne slo­že­nost stvar­no­sti, a je­dan od osnov­nih pred­u­slo­va tog bla­žen­stva je - sti­ca­nje ne­zna­nja. Jed­no je bla­že­no ne­zna­nje dje­ti­njeg otvo­re­nog ne­is­ku­stva i pu­ne upit­no­sti, a sa­svim dru­go ne­zna­nje onog ko se sa­krio u ne­kom „zna­nju“ - ko­je vo­di pra­vo u pa­kao. Po­što se pa­kao do­bro pri­bli­žio svim lju­di­ma sa­vre­me­nog svi­je­ta, ni­je ne­pri­mjer­no pro­vo­ci­ra­ti ta­kvu te­mu. Po­čet­ni pa­kao je kad čo­vjek „ne zbo­ri“ s dru­gim čo­vje­kom jer pri­pa­da, re­ci­mo, dru­goj opo­zi­ci­o­noj par­ti­ji. Pa­kao je kad ne­ko, sa­mo iz raz­lo­ga što pri­pa­da ne­koj par­ti­ji, s pre­zi­rom gle­da na čo­vje­ka ko­ji ni­je ni u ka­kvoj par­ti­ji, i ni­kad ne „mje­ri čo­vje­ka“ slič­nom pri­pad­no­šću. Pa­kao je kad se, jav­nom pro­pa­gan­dom (ko­ja uvi­jek pod­ra­zu­mi­je­va ži­go­sa­nje ne­če­ga što je bit­no) pod­sti­če je­dan tip raz­mi­šlja­nja, ko­ji, skra­ću­ju­ći ra­zu­mi­je­va­nja bit­nog, ubr­za­va i sti­mu­li­še ot­pad­ni­štvo od isti­ne ko­ja dr­ži svi­jet i čo­vje­ka.
Po­sto­ji lič­ni pa­kao ( o kom sad ne­će­mo!), ali po­sto­ji „srp­ski“, „ru­ski“, „bo­san­ski“, „hr­vat­ski“, „no­vo­ko­sov­ski“, „cr­no­gor­ski“ itd, itd.... I, sva­ki pa­kao ima svo­ju isto­ri­ju...
„Kru­go­vi“ pa­kla mo­gu se uze­ti i kao nje­go­ve isto­rij­ske eta­pe, a po­tom kao ka­te­go­ri­je.
Pi­tam se, još uvi­jek na po­čet­ku tek­sta, za­što ju­tros ova­ko te­ška te­ma? U Mo­skvu je sti­glo pro­lje­će. (Kod Ru­sa pro­lje­će do­la­zi po­čet­kom mar­ta. Oni ne mo­gu da če­ka­ju rav­no­dnev­ni­cu. Mo­žda je to po­sle­di­ca nji­ho­vog ka­rak­te­ra i su­bjek­tiv­nog i sim­bo­lič­kog oslo­ba­đa­nja zi­me?) Je­sam li ju­če uzeo pre­vi­še vot­ke, ili sam lo­še spa­vao i te­ško sni­vao? Mo­žda su po­dej­stvo­va­li ne­ki pri­zo­ri do­ku­men­tar­nog fil­ma ve­za­ni za kon­cen­tra­ci­o­ne lo­go­re Dru­gog svjet­skog ra­ta? Ne znam šta je, a šta ni­je. Mo­žda raz­mi­šlja­nje o Cr­noj Go­ri, odav­de iz Mo­skve, pod­sti­če na ta­kve mi­sli?
Ipak, ni­šta od na­bro­ja­nog ni­je pre­o­vla­đu­ju­će pod­sta­klo mo­je mi­sli o tam­noj stra­ni ži­vo­ta, ali je­ste sve po­me­nu­to. A po­sli­je sve­ga ovog (što je sve za­jed­no sa­mo dje­lić), znam da mi­sli­ti pod­ra­zu­mi­je­va mi­sli­ti i o pa­klu. (Za ovo ni­je do­volj­no do­bra ri­ječ – mi­sli­ti – ade­kvat­ni­ja bi bi­la ri­ječ – otva­ra­ti se. Otva­ra­ti svoj ži­vot, osje­ćaj­nost, in­tu­i­ci­ju....itd). Mi­sli­ti je ma­lo, ako to ni­je i ži­vlje­nje u ko­jem mi­šlje­nje ide sa­mo od se­be, re­kao mi je jed­nom je­dan pri­ja­telj ko­ji se u to do­bro ra­zu­mi­je­vao.
Svi­dje­la mi se sin­tag­ma s po­čet­ka tek­sta (ko­ja bi mo­gla ima­ti i sta­tus for­mu­la­ci­je) – „ste­če­no ne­zna­nje“. Ste­če­na ne­zna­nja vr­lo su va­žna u pr­o­sto­ru dru­štve­ne ma­ni­pu­la­ci­je, kon­kret­ni­je, u pro­sto­ru dru­štve­no-po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je. Kao što uče­nje u svom pa­ra­dok­su mo­že da pod­ra­zu­mi­je­va i „od­u­ča­va­nje“, ta­ko i sti­ca­nje „no­vih zna­nja“, mo­že bi­ti ubr­za­no „sti­ca­nje ne­zna­nja“. Či­ta­lac bi za­čas mo­gao da se sje­ti na­slo­va pje­snič­ke knji­ge Ra­do­mi­ra Ulja­re­vi­ća „Ško­la od­u­ča­va­nja“ ( a još je bo­lje ako bi se do­mo­gao ono­ga što se ta­mo uisti­nu mi­sli), da bi ja­sni­je vi­dio ka­ta­stro­fu en­tu­zi­ja­stič­nog dru­štve­nog pro­ce­sa ubr­za­nog „sti­ca­nja ko­lek­tiv­nog ne­zna­nja“.
Da bi ovu, već za­kom­pli­ko­va­nu pri­ču, sve­li na ja­sni­ju dru­štve­nu stvar­nost, pod­sje­ti­mo sa­mo ko­li­ko je sa­da­šnja cr­no­gor­ska vlast pro­iz­ve­la ko­lek­tiv­nog ne­zna­nja u po­sled­nje dvi­je de­ce­ni­je?! Ko­li­ko je oslo­bo­đe­nje svo­jih pi­to­ma­ca od isto­rij­skog pam­će­nja, ko­li­ko je pro­iz­ve­de­no kon­fu­zi­je u pro­sto­ru osnov­nih iden­ti­tet­skih sa­zna­nja, i ko­li­ki je pro­iz­ve­den en­tu­zi­ja­zam ne­zna­li­ca u ve­zi ak­tu­el­nih ge­o­po­li­tič­kih ka­te­go­ri­ja kao što su NA­TO, Evrop­ska uni­ja i sl. Da bi ve­ći­na cr­no­gor­skog sta­nov­ni­šta mo­gla da kli­če NA­TO-u i EU tre­ba­lo ga je „oči­sti­ti“ (od­u­či­ti) i od ono ma­lo zna­nja ko­je su ste­kli u pret­hod­nom ži­vo­tu. I još ni­je ni ta spo­lja­šnja men­tal­na tran­sfor­ma­ci­ja naj­go­ra, ne­go što u toj br­zoj tran­sfor­ma­ci­ji naj­če­šće stra­da i ona du­blja osno­va ko­ja se na­zi­va ge­net­ski kod. „Ko­di­ra­nje“ i „de­ko­di­ra­nje“ su po­lu­ge ve­li­ke ope­ra­tiv­ne mo­ći u sa­vre­me­noj ma­ni­pu­la­ci­ji čo­vje­kom i na­ro­di­ma, la­ko pod­lo­žnim „sti­ca­nju no­vih ne­zna­nja“ tj. za­bo­ra­vlja­nju i sa­mo­ra­za­ra­nju.
„Ni­je­sam ti ja on“, ne­što je kon­kret­ni­je skre­ta­nje pa­žnje na lič­ni iden­ti­tet, od onog ra­ši­re­ni­jeg skre­ta­nja te pa­žnje for­mu­la­ci­jom –„ni­je­sam ti ja bi­lo ko“! Eto, tim ri­je­či­ma, ko­je se ču­ju u ma­lim ne­spo­ra­zu­mi­ma i be­za­zle­nim kon­flik­ti­ma, za­po­či­nje bes­kraj­na od­bra­na iden­ti­te­ta. Ali, za pu­nu od­bra­nu iden­ti­te­ta, po­treb­no je na­pu­ni­ti se pam­će­njem svog je­zi­ka, i svo­je isto­ri­je, što je - „bor­ba ne­pre­sta­na“.
Za­bo­ra­vlja­nje, a po­tom ni­po­da­šta­va­nje osnov­nih je­zič­kih for­mu­la ro­đe­nog je­zi­ka, put je da se od „ne­ko­ga“ na­pra­vi „bi­lo ko“. Ni­je Cr­na Go­ra u ovo­me iz­u­ze­tak, ali mi je naj­te­že kad vi­dim da je taj pro­jek­to­va­ni za­bo­rav (ubr­za­no „sti­ca­nje ne­zna­nja“) na ve­li­koj rad­noj ak­ci­ji u Cr­noj nam Go­ri.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ