Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


Oba­mi­na dok­tri­na se svo­di na po­u­ku „Ne či­ni glu­po­sti“. Ka­ko ih, glu­po­sti, iz­bjeći? Je­dan na­čin je da se ne te­ži ono­me što se ne mo­že po­sti­ći. Dru­gi je da se ne ra­ču­na pre­vi­še na sa­ve­zni­ke, jer oni mo­gu da ima­ju dru­ga­či­je in­te­re­se. Si­la, na­u­čio je Oba­ma, mo­že ko­li­ko mo­že, ali ne vi­še od to­ga, dok su za­jed­nič­ki in­te­re­si zbir po­je­di­nač­nih in­te­re­sa, a ne ne­ka ne­za­vi­sna i vi­ša vri­jed­nost. Pr­vi na­uk pro­iz­la­zi iz isto­ri­je ame­rič­kih spolj­nih an­ga­žo­va­nja ka­ko ih vi­di Oba­ma, i on se nji­me ru­ko­vo­di u svom de­la­nju od po­čet­ka ra­ta u Si­ri­ji, a dru­gi je is­ku­stve­no po­tvr­đen na pri­mje­ru li­bij­ske in­ter­ven­ci­je, a na dru­gi na­čin raz­o­ča­ra­va­ju­ćim is­ho­dom „Arap­skog pro­lje­ća”. Do­dat­no, sna­ga tri­ba­li­zma u arap­skom svi­je­tu, ko­ju on kri­vi za anar­hi­ju i auto­ri­ta­ri­zam u tom di­je­lu svi­je­ta, mo­že se ogra­ni­či­ti po­ra­stom pred­u­zet­ni­štva i mo­der­ni­zu­ju­ćim uti­ca­jem glo­ba­li­za­ci­je, ko­je on vi­di u Azi­ji. Naj­ve­ću pri­jet­nju svjet­skom po­ret­ku on vi­di u mo­guć­no­sti ne­u­spje­ha Ki­ne, dok ne stre­pi od uspje­ha ru­ske po­li­ti­ke ili, bo­lje re­če­no, od nje­nog pred­vi­di­vog ne­u­spje­ha.
Oba­ma je hlad­no­kr­van, ili što bi re­kli kri­ti­ča­ri mek i slab. Mo­žda bi bi­lo za­ni­mlji­vo ra­zu­mje­ti Oba­mi­nu dok­tri­nu upra­vo pre­ko ne­kih od sko­ra­šnjih kri­ti­ka.
Po­sle bri­sel­skih bom­bi, pre­o­sta­li re­pu­bli­kan­ski kan­di­da­ti na unu­tar­stra­nač­kim iz­bo­ri­ma za kan­di­da­ta za pred­sjed­ni­ka SAD i nji­ho­vi po­dr­ža­va­o­ci i sim­pa­ti­ze­ri kri­ti­ko­va­li su Oba­mu za­to što je na Ku­bi oti­šao da gle­da bej­zbol, a po­tom u Ar­gen­ti­ni ni­je od­bio da igra tan­go na zva­nič­noj ve­če­ri. Šta je tre­ba­lo da ura­di? Da se od­mah vra­ti ku­ći, sa­zo­ve na­ci­o­nal­ni sa­vjet i de­mon­stri­ra si­lu i od­luč­nost. Ka­ko?
Je­dan pred­log je da se od­mah za­tvo­re gra­ni­ce za sve mu­sli­ma­ne i da se do­ma­ći mu­sli­ma­ni pod­vrg­nu ne­pre­sta­nom nad­zo­ru. To je pred­log ko­ji pot­pa­da pod pr­vi na­uk o ono­me šta ne tre­ba či­ni­ti: jer ka­ko će se ti­me po­mo­ći Evro­pi? Ako je to cilj. Do­da­tan je pro­blem što bi tre­ba­lo iden­ti­fi­ko­va­ti mu­sli­ma­ne, a po­tom bi tre­ba­lo ob­ja­sni­ti ka­ko bi nad­zor nad svim mu­sli­ma­ni­ma u Ame­ri­ci bio iz­ve­den? Šef po­li­ci­je u Nju­jor­ku je od­mah iz­ja­vio da bi to bi­lo ne­mo­gu­će, jer bi tre­ba­lo nad­zi­ra­ti i mu­sli­ma­ne po­li­caj­ce. Uz to, pred­sjed­nik SAD ne­ma ni­ka­kve nad­le­žno­sti u to­me. Gu­ver­ner Oha­ja, Kej­sik, ko­ji se još uvjek na­da da bi mo­gao da bu­de re­pu­bli­kan­ski kan­di­dat za pred­sjed­ni­ka, ru­tin­ski se so­li­da­ri­sao sa pred­lo­gom o to­me da je pred­sjed­nik tre­ba­lo od­mah da se vra­ti i da za­sje­da i pla­ni­ra, ali je u istom da­hu od­ba­cio pred­lo­ge da se to­ta­li­ta­ri­stič­kim me­to­da­ma mo­gu ri­je­ši­ti te­ro­ri­stič­ke pri­jet­nje. Cilj je, uklju­ču­ju­ći i cilj an­ti­te­ro­ri­stič­ke po­li­ti­ke, da se obez­bi­je­di nor­ma­lan ži­vot, da lju­di gle­da­ju bej­zbol ili čak fud­bal­ske utak­mi­ce, i da se pro­vo­de, re­ci­mo igra­ju­ći tan­go, što je Oba­ma i ura­dio.
Dru­gi pred­log je da se od­mah po­bi­je­di Islam­ska dr­ža­va, re­ci­mo ta­ko ka­ko je in­ter­ve­ni­sa­no u Av­ga­ni­sta­nu i Ira­ku. Ka­ko je ja­sno da to ni­su baš pri­mje­ri ne­dvo­smi­sle­nih uspje­ha, Oba­ma se kri­ti­ku­je za­to što je po­vu­kao voj­sku iz tih ze­ma­lja i pre­pu­stio ih te­ro­ri­sti­ma Islam­ske dr­ža­ve. Što bi zna­či­lo da bi SAD tre­ba­lo da oku­pi­ra ve­ći dio Bli­skog is­to­ka. To je im­pli­ka­ci­ja, ali ne i ono što se za­pra­vo pred­la­že (tu je taj pro­blem da se že­le pre­mi­se, a ne i sve što iz njih sli­je­di, što je je­dan na­čin da se vi­de ogra­ni­če­nja upo­tre­be si­le). Ko­li­ko bi oku­pa­ci­ja i even­tu­al­no ko­lo­ni­jal­na vlast bi­li uspje­šni mo­že da se ras­pra­vlja, ali to ni­ko ne pred­la­že, jer je svi­ma ja­sno da za to Ame­ri­ka ni­je ospo­so­blje­na, ni voj­no ni­ti po­li­tič­ki. Ta­ko da taj pred­log ta­ko­đe pot­pa­da pod pr­vi na­uk o ne­či­nje­nju ne­iz­vo­di­vog.
Tre­ći pred­log je: sve srav­ni­ti sa ze­mljom. Ma­ki­ja­ve­li je to ko­ri­stio kao ar­gu­men­tum ad absurdum: ako se že­li vla­da­ti u pot­pu­nom i traj­nom mi­ru, va­lja na­pro­sto sve po­bi­ti. Ili se po­ni­je­ti kao Kaj­zer So­ze: ubi­ti sve do zad­njeg ko­lje­na, a i kom­ši­je i sve dru­ge bli­žnje i da­le­ke, i sve spa­li­ti. Bla­ža ver­zi­ja to­ga, da ne po­mi­nje­mo auto­re, da se ubi­je sve mu­ško sta­nov­ni­štvo, sve što mo­že ili će mo­ći da no­si oruž­je – u da­na­šnje vri­je­me eman­ci­pa­ci­je že­na vi­še ni­je do­volj­na. Ovo ni­je sa­mo ne­e­fi­ka­sno, osim ako se ne pred­la­že da se sa ze­mljom srav­ne či­ta­vi kvar­to­vi u ve­li­kim evrop­skim gra­do­vi­ma, već ne­će obez­bije­di­ti ni mno­go sa­ve­zni­ka, što je pri­mjer dru­gog na­u­ka.
Uop­šte, Oba­ma mi­sli da bi tre­ba­lo raz­mo­tri­ti šta sa­ve­zni­štvo zna­či i ko­li­ko ko­ga tač­no oba­ve­zu­je? To­me ga uči is­ku­stvo in­ter­ven­ci­je u Li­bi­ji. Sa­ve­znič­ke oba­ve­ze su na­la­ga­le ame­rič­ku po­dr­šku pri­je sve­ga evrop­skim, fran­cu­sko-bri­tan­skim za­pra­vo, in­te­re­si­ma, ali su tro­ško­vi po­slije sa­me in­ter­ven­ci­je, Oba­ma ci­je­ni, uglav­nom pa­li na Ame­ri­ku. Slič­no „šver­co­va­nje“ Oba­ma vi­di i na pri­mje­ru Sa­u­dij­ska Ara­bi­je. Za­što je sa­ve­zni­štvo sa ovom po­sled­njom ze­mljom bo­lje od spo­ra­zu­ma sa Ira­nom? Uop­šte, za­što je po­treb­no to­li­ko ve­li­ko an­ga­žo­va­nje Ame­ri­ke na Bli­skom is­to­ku? Jed­nom ka­da se nor­ma­li­zu­ju od­no­si sa Ira­nom i us­po­sta­vi kon­tro­la nad Islam­skom dr­ža­vom, sva se sa­ve­zni­štva mo­gu ru­ko­vo­di­ti za­jed­nič­kim in­te­re­si­ma, oni­ma ko­ja pro­is­ti­ču iz in­te­re­sa sva­kog sa­ve­zni­ka po­je­di­nač­no.
Šta to zna­či u Evro­pi? U od­go­vo­ru na to pi­ta­nje va­lja po­ći od tran­sa­tlant­skih i tran­spa­ci­fič­kih tr­go­vač­kih spo­ra­zu­ma za ko­je se Oba­ma za­la­gao i za­la­že. Na­i­me, on vje­ru­je u tr­go­vi­nu i pred­u­zet­ni­štvo kao pa­ci­fi­ku­ju­će sna­ge. Po to­me on sli­je­di ra­ni­ju ame­rič­ku po­li­ti­ku osla­nja­nja na slo­bod­nu tr­go­vi­nu kao sred­stvo glo­bal­ne sta­bil­no­sti i mo­der­ni­za­ci­je. Uop­šte, on Azi­ju, kao uosta­lom i Evro­pu, vi­di kao pod­ruč­je tr­go­vač­kih dr­ža­va. Uko­li­ko Ki­na us­pi­je da se u pot­pu­no­sti tran­sfor­mi­še u ta­kvu dr­ža­vu, to će zna­čaj­no do­pri­ni­je­ti glo­bal­noj sta­bil­no­sti. Isto va­ži i za Ru­si­ju, gdje je vje­ro­vat­no­ća ta­kvog is­ho­da za­pra­vo mno­go ve­ća. Uz nor­ma­li­za­ci­ju od­no­sa sa Ku­bom, ve­o­ma se sma­nju­ju pro­ble­mi od­no­sa sa La­tin­skom Ame­ri­kom. U tom kon­tek­stu va­lja vi­dje­ti i spo­ra­zum sa Ira­nom. Tr­go­vi­na, a ne si­la, pa­ci­fi­ku­je i sta­bi­li­zu­je svi­jet.
Sve u sve­mu, Oba­ma vje­ru­je u po­li­cij­ske me­to­de, gdje spa­da i upo­tre­ba dro­no­va, ka­da je ri­ječ o su­zbi­ja­nju te­ro­ri­zma, i vi­še vje­ru­je u tr­go­vač­ke spo­ra­zu­me ne­go u voj­na sa­ve­zni­štva. Jer se, hlad­no­krv­no gle­da­no, si­lom ne mo­že po­sti­ći sve, pa mo­žda ni mno­go.

Pe­šča­nik.net