Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Do­bro­volj­no pri­sta­doh da uče­stvu­jem u jed­nom so­cio eks­pe­ri­men­tu ko­ji se zbio pri­je ne­dje­lju da­na. Pro­sta pri­ča pri­pre­mlje­na od stra­ne ne­ko­li­ko psi­ho­lo­ga sa ­ja­snim ci­ljem – da opi­šem se­be i šta pro­ži­vlja­vam na­kon gle­da­nja la­ti­no se­ri­je ma­ra­ton­skog ti­pa. Na­slov vam ne­ću ot­kri­ti, da se ne bi­ste smi­ja­li... bi­lo je tu sve­ga, a sve se opet vr­tje­lo oko lju­ba­vi ko­ja ni­ka­ko da se skop­ča do sa­mog kra­ja. Dje­lo­va­lo je kao sta­di­on po kom kon­stant­no pre­tr­ča­va ne­ka mu­ka, pe­ri­pe­ti­je sa tra­gi­ko­mič­nim za­ple­ti­ma, pet-šest zlih ma­će­ha s di­ja­bo­lič­nim pla­no­vi­ma. To­na sva­đe, be­če­nja oči­ju i pre­glu­mlji­va­nja. Pa on­da uz fan­fa­re i po­lju­bac u zad­njoj epi­zo­di va­se­lje­na od sre­će pro­lu­pa – a te­bi, glu­pa­ku, niz sur­lu se sko­tr­lja su­za. Sa­da znam ka­ko se osje­ća­ju do­ma­ći­ce ko­je pa­si­o­ni­ra­no pra­te sa­pu­ni­ce. I šta zna­či ka­no­na­da ni­čim iza­zva­nih uz­da­ha. Jer, ovo je me­ni bi­la pr­va. Taj pro­liv uđe pod ko­žu i ne­ka­ko od­vr­ne zgu­žvo­ve sa sr­ca da se ne­mir­no gu­žva­ju po sto­ma­ku. Stvo­ri se ten­zi­ja sen­ti­men­tal­nih oče­ki­va­nja, i gru­ne la­vi­na uvje­re­nja da ti je ro­man­tič­na sa­ga su­đe­na.
A osta­vi­la je špan­ska li­mu­na­da tra­ga da­ni­ma... još me dr­ži ne­ko­li­ko se­kven­ci sa in­ten­ziv­nim ka­dro­vi­ma što pri­jat­no do­bu­ju ne­kud iza po­tilj­ka. Ri­tam slat­kog ho­ri­zon­ta. Sve sam sta­vio na pa­pir i po­slao eva­lu­a­to­ri­ma – sa­da nas ne­ko­li­ko če­ka pro­cje­nu ka­ko te­le-no­ve­le uti­ču na um mu­ška­ra­ca. No, to iona­ko ni­je su­šti­na mo­je na­mje­re da se obra­tim va­ma... ne­što dru­go me po­nu­ka­lo da kre­nem s vr­ha raz­lo­ga.
Ko­li­ko god lju­di bi­li isti, po­sto­je te čud­ne fi­ne­se - ko­že bo­ja ko­je či­ne da je sva­ko od nas za­seb­na tem­pe­ra. Tu­ba je, nor­mal­no, vre­me­nom is­ti­ska­na, na­gnje­če­na, neo­t­če­plje­na - sa­dr­ži­na ni­ka­ko da se do­mog­ne plat­na. Fa­li sli­kov­na kom­po­zi­ci­ja – jer ne­ma kom­po­zi­to­ru asi­sten­ta. Ćo­ška­sti smo na si­ja­set na­o­pa­kih na­či­na, i ulu­blje­ni po neo­če­ki­va­nim mje­sti­ma. Že­lja da bu­deš di­je­ljen, ma­žen i ču­van ni­je sa­mo ma­nir žen­skog prin­ci­pa... Ta­ko ne­što oče­ku­ju i mu­ška sr­ca. Pat­nja za onom pra­vom oso­bom što ni­ka­ko da stig­ne - od pam­ti­vi­je­ka je opi­si­va­na... jed­na­ko de­talj­no ob­ra­đe­na kre­me­nom ne­an­der­tal­ca, pe­rom iz ru­ke Šek­spi­ra, kao i ogra­ni­če­nim ra­spo­nom slo­va kod sce­na­ri­sta iz Bar­se­lo­ne ili Li­sa­bo­na. Ima ne­što u to­me što ta­kvim blju­vo­ti­na­ma ni­ka­ko da pri­stig­ne mo­me­nat is­te­ka ro­ka tra­ja­nja. Ne mo­že da do­tra­je. Iz pro­stog raz­lo­ga... Po­tre­ba da te obo­ža­va­ju dva oka ko­je ti iz lo­ja svog dro­ba obo­ža­vaš je esen­ci­jal­no ugra­đe­na u srž kič­me­nog stu­ba. Ma­lo joj tre­ba da se ras­pi­ri... pje­sma, knji­ga, pro­lje­će ili tu­po­u­sta te­le-no­ve­la. Glad za „pred­me­tom“ za­lju­blji­va­nja for­mi­ra se dok smo još u pe­le­na­ma. Ima li to­me spa­sa? Je li ta­kva po­tre­ba za­lud­na?
U za­klju­či­va­nju mi je po­mo­gla stav­ka iz na­u­ke – kon­cept iz ta­ko­zva­ne bi­he­vi­o­ri­sti­ke čul­no­sti (tj. emo po­na­ša­nja) – na­zi­va­ju je te­o­ri­jom naj­ma­njeg za­jed­nič­kog ko­lič­ni­ka. Oni ko­ji ko­lum­nu pra­te od po­čet­ka (pr­vog bro­ja), mo­žda će se sje­ti­ti ovo­ga što ću da na­pi­šem... sva­ka­ko mi­slim da mi ne­će za­mje­ri­ti što ću se do­ne­kle po­no­vi­ti. Ni­je ni­ma­lo za­sta­re­lo. Svje­že je. I da­lje.
Mo­žeš sma­tra­ti da imaš ne­re­al­no vi­so­ka oče­ki­va­nja. Da pa­tiš od ono­ga što se zo­ve „po­sje­do­va­nje pre­vi­še do­brog uku­sa“. Le­gi­tim­no je da sa­njaš o bi­ću ko­je će te izu­ti iz ča­ra­pa, od­ni­je­ti do ne­ba i na­hra­ni­ti po­ljup­ci­ma – i da ti oni na­kon to­ga po­sta­nu va­žni­ji od va­zdu­ha. Mo­žeš se sti­dje­ti svo­jih že­lja i po­tre­ba... Ali čak i da imaš naj­ble­sa­vi­je pro­htje­ve ko­je ni­ko dru­gi ni u lu­di­lu ne­ma, ma­te­ma­ti­ka ti da­je za pra­vo da se na­daš i da ćeš da do­đeš do svo­je „vi­le“ ili „prin­ca“. A evo ka­ko, i za­što:
Kad bi na list har­ti­je sta­vio/la naj­ble­sa­vi­je pro­htje­ve, po­put: da tvo­ja lju­bav ima jed­no ze­le­no, a dru­go oko bo­je ka­fe ili mra­ka; da za­pje­va­va na sa­mo­gla­sni­ci­ma, i zvi­ždi u ti­him tre­nu­ci­ma; da pla­če dok je­de li­mun, ili se ku­pa u bu­re­tu na ki­ši; da drh­ti na sun­cu i da bro­ji ko­me­te; da zbr­ka da­ne i ne pro­vje­ra­va sa­te; da pr­sti­ma ka­že bo­lje i od ri­je­či ja­sni­je; da na­vla­či ra­zno­boj­ne ča­ra­pe i da vje­ru­je da mi­še­vi zbi­lja ju­re slo­no­ve... sve, ma sve če­ga se sje­tiš do naj­sit­ni­jih mo­me­na­ta pre­tra­ge, pa i njih ta­kve do­dat­no uva­ljaš u sos kom­pli­ka­ci­ja i za­bu­ne - lo­gi­ka pro­ra­ču­na će bi­ti ja­sna. Uvi­jek. U naj­go­rem slu­ča­ju tvo­je pro­htje­ve će da za­do­vo­lji 0,0002% čo­vje­čan­stva. Njih na hi­lja­de! Zna­či, ta­mo ne­gdje na­po­lju... bli­že ili da­le­ko da­lje po­sto­ji na de­se­ti­ne hi­lja­da du­ša sprem­nih da se u njih za­lju­biš... i da ti lju­bav uz­vra­te. Sve osta­lo je stvar di­na­mi­ke. Kre­ta­nja i po­tra­ge. Ri­jet­ki su oni ko­ji­ma ta­kva zgo­da stig­ne pre­po­ru­če­no... na ru­ke. Sno­vi ne zna­ju za adre­se. Otud to­li­ko iz­gu­blje­ne po­šte.
Lju­bav mo­raš na­ći, ili joj ma­kar po­mo­ći da te pro­na­đe. Kre­ći se. Vi­dio si da te­o­ri­ja o naj­ma­njem za­jed­nič­kom ko­lič­ni­ku nu­di vi­še sre­će ne­go što si i pret­po­sta­vljao. Ta­mo ne­gdje ne­ko pa­ti za to­bom... a ne zna te. Do­pu­sti se­bi da bu­deš iz­bir­ljiv – ti­me ti sto­mak po­ru­ču­je da li si uop­šte sti­gao na od­re­di­šte. Di­zaj­ni­ra­ni smo za gr­lje­nje. To pra­vo se zlo­u­po­tre­blja­va u ime kom­pro­mi­sa i stra­ha od sa­mo­će. Za tim ne­ma po­tre­be. Ne­ke lju­ba­vi tra­ju cio ži­vot, ne­ke za­u­vi­jek. Na­đi ove dru­ge.(Autor je knji­žev­nik)