Pi­še: Mi­lan Mi­šić


„Pla­me­ne zo­re bu­de me iz sna/Fa­brič­ka ju­tra, dim iz dim­nja­ka/Pe­sma se ori, mla­di rad­ni­ci/Če­lič­na ju­tra, hi­tam fa­bri­ci...”Ova­ko po­či­nje ne­ka­da­šnji hit ”Ido­la” ko­ji bi da­nas, da u me­đu­vre­me­nu ni­su oma­to­ri­li i in­stru­men­te oka­či­li o klin, pje­va­li ne­ku dru­gu pje­smu. Ga­se se na­i­me ”pla­me­ne zo­re”, a su­de­ći po naj­no­vi­jim za­ple­ti­ma, glo­bal­na in­du­stri­ja če­li­ka je u istin­skoj ago­ni­ji.Po­čev od ku­će: dok odav­no po­sr­nu­li džin pro­pa­le srp­ske in­du­stri­je, Že­lje­za­ra Sme­de­re­vo, če­ka da vi­di da li je ki­ne­ska če­li­ča­na HBIS po­nu­di­la mi­ni­mal­nu ci­je­nu od 45,7 mi­li­o­na eura i ti­me ovo si­ro­če usvo­ji­la - do­tle se mno­go ve­ća dra­ma vo­di na kraj­njem za­pa­du EU, u Ve­li­koj Bri­ta­ni­ji, gdje je pred ga­še­njem go­to­vo kom­plet­na in­du­stri­ja če­li­ka.Naj­ve­ći ta­mo­šnji pro­iz­vo­đač, ko­ji je u ru­ka­ma in­dij­skog kon­glo­me­ra­ta ”Ta­ta”, na­ja­vio je pro­šle ne­dje­lje da će pro­da­ti ili, ne bu­de li ku­pa­ca, za­tvo­ri­ti sve svo­je ta­mo­šnje vi­so­ke pe­ći, po­što vi­še ne mo­že da pod­no­si gu­bit­ke ko­ji su na­ra­sli do dvi­je i po mi­li­jar­de eura.Po­što ovaj po­tez do­vo­di u pi­ta­nje oko 15.000 rad­nih mje­sta – a kad se uzmu u ob­zir i za­vi­sni ko­o­pe­ran­ti, čak 40.000 – pro­gla­še­na je na­ci­o­nal­na kri­za. Na pre­mi­je­ra Ka­me­ro­na se vr­ši pri­ti­sak da sa­zo­ve van­red­no za­sje­da­nje par­la­men­ta i su­ge­ri­še se da bi u ci­lju spa­sa­va­nja cje­lo­kup­nu in­du­stri­ju če­li­ka tre­ba­lo na­ci­o­na­li­zo­va­ti (što je ide­ja ko­ja će se br­zo ohla­di­ti, jer pr­ve ra­ču­ni­ce po­ka­zu­ju da bi to po­re­ske ob­ve­zni­ke ko­šta­lo i do dvi­je mi­li­jar­de eura go­di­šnje).Bri­ta­ni­ja je ne­ka­da bi­la naj­ve­ći svjet­ski pro­iz­vo­đač, li­fe­ru­ju­ći čak 40 od­sto svjet­skog če­li­ka, da bi pro­šle go­di­ne to bi­lo sve­de­no na sim­bo­lič­nih je­dan od­sto. ”Ta­ta” je ta­mo, kao spa­si­lac, sti­gao 2007., a sa­da je pred po­te­zom ko­ji iza­zi­va pod­jed­na­ki šok kao ka­da je ame­rič­ki ”Ju Es stil” u ja­nu­a­ru 2012. po­ku­pio svo­je stva­ri i že­lje­za­ru u Sme­de­re­vu srp­skoj vla­di te­sli­mio za je­dan do­lar.Taj je­dan do­lar ko­štao je po­tom bu­džet Sr­bi­je po oko sto mi­li­o­na eura go­di­šnje. Vje­ro­vat­no bi se ta­ko i na­sta­vi­lo – jer ni­je ri­ječ sa­mo o 5.000 ta­mo di­rekt­no za­po­sle­nih, ne­go i u tom slu­ča­ju ih je bar tri do pet pu­ta vi­še – da vla­da, u skla­du s pra­vi­li­ma EU, ni­je oba­ve­za­na da sub­ven­ci­o­ni­ra­nje ob­u­sta­vi. Da li će Ki­ne­zi bi­ti spa­si­o­ci sa­zna­će se već u uto­rak – ali či­ni se da ne­ma mno­go osno­va za op­ti­mi­zam. Baš za­to što je ri­ječ o Ki­ne­zi­ma.”Ta­ta”, na­i­me, za svo­je po­slov­ne pro­ble­me okri­vlju­je uvoz jef­ti­nog ki­ne­skog če­li­ka, to­li­ko jef­ti­nog da se nje­go­va ci­je­na opi­su­je kao dam­ping – pro­da­ja is­pod tro­ško­va pro­iz­vod­nje.A po­što se to de­ša­va u kon­tk­stu glo­bal­no sma­nje­ne tra­žnje, on­da ne mo­že da bu­de do­bro ni Ki­ne­zi­ma. Pa i ni­je. Ni Ki­na, prem­da još glo­bal­ni šam­pi­on po sto­pi ra­sta, ne dr­ži ne­ka­da­šnji eko­nom­ski tem­po. U sek­to­ru če­li­ka i ta­mo je da­nas ve­li­ki vi­šak ka­pa­ci­te­ta, što je iza­zva­lo pad ci­je­na za 31 od­sto. Pro­šle go­di­ne ta­mo­šnje če­li­ča­ne su pro­iz­ve­le ma­nje u od­no­su na pret­hod­nu po pr­vi put od 1981., ot­kad su sva­ke go­di­ne li­fe­ro­va­li sve vi­še i vi­še. Do­ma­ća tra­žnja za če­li­kom opa­da po pr­vi put za ži­vo­ta ove ge­ne­ra­ci­je Ki­ne­za. Zbog to­ga se vi­ško­vi iz­no­se na glo­bal­no tr­ži­šte, gdje je ta­ko­đe po­nu­da ve­ća od tra­žnje. Pre­ma po­da­ci­ma OECD, klu­ba raz­vi­je­nih ze­ma­lja, glo­bal­ni ka­pa­ci­te­ti po­tre­be za če­li­kom pre­ma­šu­ju za oko 600 mi­li­o­na to­na.Ame­ri­ka je od to­ga po­če­la da se bra­ni uvo­đe­njem ta­ri­fa – za ne­ke vr­ste spe­ci­jal­nih če­li­ka čak i do 500 po­sto – dok ta­mo­šnjim pro­iz­vo­đa­či­ma ma­ne­var­ski pro­stor omo­gu­ća­va­ju jef­ti­ni ener­gen­ti, pri­je sve­ga pri­rod­ni gas. Za Bri­tan­ce, upra­vo je ener­gi­ja ono što ih vu­če ka dnu: nji­ho­ve če­li­ča­ne za stru­ju pla­ća­ju čak 80 od­sto vi­še od EU pro­sje­ka. To, me­đu­tim, ni­je jed­no­stav­no pro­mi­je­ni­ti, jer su te ci­je­ne re­zul­tat bri­tan­skog od­u­sta­ja­nja od ge­ne­ri­sa­nja stru­je iz elek­tra­na na ugalj, ka­ko bi se is­pu­ni­le oba­ve­ze iz stra­te­gi­je za spre­ča­va­nje kli­mat­skih pro­mje­na.Šta će u ova­kvim okol­no­sti­ma Ki­ne­zi­ma jed­na srp­ska, po sve­mu ne­ren­ta­bil­na že­lje­za­ra? Pa vje­ro­vat­no za­to što HBIS sma­tra da pro­iz­vod­nju mo­že da mo­der­ni­zu­je, što je me­đu­tim u ne­skla­du sa že­lja­ma srp­ske stra­ne da rad­na mje­sta za­dr­ži svih 5.000 ta­mo­šnjih rad­ni­ka. Vi­še ne­go što ih ima­ju sve bri­tan­ske če­li­ča­ne „Ta­te” ko­je će, po sve­mu su­de­ći, ta­ko­đe bi­ti po­nu­đe­ne za po je­dan do­lar (fun­tu ili euro).Glav­ni mo­tiv je naj­vje­ro­vat­ni­je u či­nje­ni­ci da će če­lik iz Sme­de­re­va, upr­kos to­me što su vla­sni­ci Ki­ne­zi, bi­ti ”srp­ski” (na isti na­čin kao i ”fi­jat” auto­mo­bi­li ko­ji se od ita­li­jan­skih dje­lo­va skla­pa­ju u Kra­gu­jev­cu).Da li će i ka­ko to da pro­đe – ako pro­đe – ži­vi bi­li pa vi­dje­li. Iz­vje­sno je to da u ka­lje­nju če­li­ka re­al­no­sti ne idu u su­sret že­lja­ma, dok ”če­lič­na ju­tra” o ko­ji­ma su pje­va­li ”Ido­li”, odav­no već ni­su i ”pla­me­ne zo­re”.
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik „Po­li­ti­ke’’)