Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Šta je ovo, ni­šta se ne de­ša­va? Ni­če­ga no­vo­ga pod ne­bom. Na maj­či­ci ze­mlji ista pje­sma, do­sad­ni re­fren , ubi­stve­na mo­no­to­ni­ja. Kad bi ba­rem ne­bo pa­lo na ze­mlju, a ze­mlja pro­pa­la u pod­ze­mlje. Kad bi se ku­ći­ce i okuć­ni­ce sur­va­le u cr­ni tar­tar, u sli­je­pu zje­ni­cu ne­vi­dje­li­ce, sa­mo da se vi­še ne tr­pi vonj usta­ja­le ba­ru­šti­ne...
Kre­ke­će ta­ko go­mi­la, u se­bi kre­ke­će ža­blji na­rod, od do­sa­de se ubi­ja na li­stu lo­kva­nja. Ogu­gla­la go­mi­la, na sve ogu­gla­la, sa­mo joj do­sa­da-kr­vo­pi­ja te­ško pa­da. Kad ki­ša pa­da, te­ško joj pa­da, kad sun­ce si­ne, te­ško joj si­ne, kad bi ma­kar, sun­ce pa­lo, a ki­ša si­nu­la, slu­tim, bi­lo bi joj lak­še...
Na­vi­kao kre­ke­ta­vi na­rod na de­ša­va­nja, na­vi­kao na ur­lik i ja­uk, pa ogu­glao. Ogu­glao, oglu­nuo, oćo­ra­vio, za­kr­či­le se mo­žda­ne vi­ju­ge, utr­nu­le svi­je­će ra­zu­ma. Do­sa­da. Pro­kle­ta do­sa­da. Ni­čeg no­vog ni na jed­noj stra­ni pro­ki­slog blju­ta­vog ubu­đa­log ži­vo­ta....
Po­kat­kad gru­ne , po­kat­kad za­tut­nji cr­ni tu­tanj, po­kat­kad bu­ke­ti ne­vi­nih od­le­te u ne­bo, po­kat­kad u pa­ri­zi­ma, lon­do­ni­ma, bri­se­li­ma, sa­mo po­kat­kad, pa se opet smi­ri. Do­sa­da. Pu­ka do­sa­da. Ma­lo je. Tre­ba i vi­še. Tre­ba za­ba­vi­ti kre­ke­ta­ve go­mi­le. Tre­ba ubr­za­ti za­mr­la sr­ca. Tre­ba oži­vje­ti dre­mlji­vi uspa­va­ni ži­vot...
Sva­ko­dnev­no gru­va na ne­kim bli­skim is­to­ci­ma, bo­ko­ri ne­vi­nih od­le­te ne­be­si­ma, za­li­je krv, po­škro­pi su­za, za­glu­ne ja­uk, ne­kih cr­nih, ne­kih že­na, se­sta­ra, maj­ki, vjer­nih lju­ba, pa se pla­men uga­si, zgru­ša­ni dim ra­zi­đe, pe­peo se sleg­ne, pje­na bo­la uve­ne, kao za­bo­ra­vlje­na uko­ro­vlje­na ru­ža mi­ri­šlja­ve smr­ti. I na­stu­pi do­sa­da. Pu­ka do­sa­da. Ne­pod­no­šlji­vi­ca. Pro­kle­to ogu­gla­nje...
Vje­či­to se tra­ži ne­što no­vo, zlo se ište, na­sil­na smrt se va­bi, pi­ju­če čo­vje­čić u in­ku­ba­to­ru, ko­ko­da­ču na­ro­di u ko­ko­šinj­ci­ma, sa­mo da bu­de, sa­mo da se de­si, ne­ka umi­ru, ne­ka ih ne­ma, sa­mo da ne umre­mo od do­sa­de, od pu­ke do­sa­de, jer bo­lje da se sva­šta de­ša­va ne­go da se ni­šta ne de­ša­va. Do­sa­da, do­sa­da, ona ih je po­ro­di­la. Ži­vi iz do­sa­de lu­di svi­jet, pa mu je te­ško pro­na­ći za­ba­vu...
Po­kat­kad na ne­bu sa­go­ri ne­ki avi­on, sa­go­re lju­di na ne­bu, iz­go­re ne­či­je oči, ne­či­ji sno­vi u br­zoj, be­smi­sle­no br­zoj smr­ti, pa opet na­bu­bri ti­ši­na, pre­kri­je mu­tljag za­bo­ra­va, ot­pla­vi vo­da pra­zni­ne. Kao da ni­je bi­lo, kao da ni­je­su bi­li i kao da ni­ka­da ne­će bi­ti. Ogu­gla­la na stra­šne smr­ti do­sa­đu­ju se ze­malj­ska ple­me­na. Do­sa­da. Do­sa­da. Do­sa­da će ih ubi­ti i smrt će do­sad­na bi­ti...
Po­kad­što se u am­bis pre­tvo­ri ži­vot ne­kog mu­če­ni­ka ili se voz ži­vo­ta pre­tvo­ri u kom­po­zi­ci­ju smr­ti, po­ne­kad lju­di za­la­ju mr­žnjom ili psi u ljud­skom ob­lič­ju pro­go­vo­re, pri­zi­va­ju đa­vo­le ili šej­ta­ne, po­be­ru apla­u­ze zgo­mi­la­nih zbi­je­nih kr­vo­loč­nih čo­po­ra, pa se sve na­pra­sno utu­li i sti­ša i do­sa­da, do­sa­da cr­nim da­ždom za­cr­ni cr­no ple­me. Lo­pa­te do­sa­de za­si­pa­ju ti­ši­nom, od­je­ku­ju pra­zni­nom, kao po po­klop­cu mi­nu­log tra­ja­nja...
Htje­doh re­ći, ovim ne­vje­štim nok­tur­nom, ovim no­ta­ma do­sa­de, da je za­i­sta te­ško raz­ve­se­li­ti i raz­dr­ma­ti ma­su. Ma­su dvo­no­žnja­ka. Ma­su ma­lo­vjer­nih kri­vo­vje­ru­ju­ćih su­je­vje­ru­ju­ćih vjer­ni­ka, ili ate­i­sta ili ag­no­sti­ka, ili, ili, na isto mu do­đe. Još te­že je uža­snu­ti ili­ti ras­tu­ži­ti po­me­nu­tu ma­su u po­me­nu­tim kr­let­ka­ma do­sa­de i pra­zni­ne. A cr­ni go­spo­da­ri sve ra­de da pro­du­že svoj cr­ni šou, šou pro­ždi­ra­nja, šou du­še­gup­ke, šou ve­se­le smr­ti. Šou fl­uo­ro­scent­ne kr­vi...
Sa­mo da za­ba­va po­tra­je, da rej­ting po­ra­ste, sa­mo da se na­žde­re­mo pra­zni­ne, sa­mo da nam se ki­kot uda­vi u su­za­ma. Jer sve je bo­lje od do­sa­de, od sma­ra­či­ce pu­ke...
Kad se pri­ga­se va­tre, na za­ža­re­ni gru­men spu­sti se no­vi grad, no­va dr­ža­va, sta­ri na­rod, pro­pi­ri se no­vi pla­men, ras­plam­sa se va­tra ko­ja ne gri­je, za­buk­ti oganj ko­ji sa­ži­že, na­pu­ne se oči stra­vom, a sr­ce mra­kom, za­i­gra se pa­kle­ni ples. Ne­bo od­gor­je­va, ze­mlja za­gor­je­va, avi­o­ni pa­da­ju, pti­ce pa­da­ju, lju­di pa­da­ju, ko­lo­ne iz­la­ze iz ze­mlje, iz otvo­ra utro­be, iz ne­kog pra­i­sko­na u ko­ji su ih ne­ki gur­nu­li, jer ve­ći­na ne smi­je ima­ti ni­šta da bi ma­nji­na mo­gla da ima sve. Ve­ći­ni: smrt ili šou. Ma­nji­ni: ži­vot u smr­ti. Do­sa­da. Pu­ka do­sa­da. Ne­iz­re­ci­va do­sa­da.
Dok zli­kov­ci i da­lje di­je­le prav­du, dok la­žo­vi i da­lje ši­re isti­nu, dok lo­po­vi i da­lje za­go­va­ra­ju po­šte­nje. Dok go­mi­le i da­lje pra­ve buć­ku­riš od su­za i smi­je­ha, dok im se ži­vot u buć­ku­riš pre­tva­ra, u us­ki­slu ur­ne­be­snu tra­ge­di­ju. Do­sa­da. Pu­ka do­sa­da. Za­si­ja­va ono što će po­žnje­ti...
Ne­ki vla­da­ju vječ­no. Mno­gi se spre­ma­ju da vječ­no vla­da­ju. Vječ­no ih vo­de do ka­pi­ja ili ku­ti­ja. I ni­ko ne vi­di šta iz­nad ka­pi­je pi­še. Vi ko­ji ula­zi­te, osta­vi­te na­du. Ili: Rad oslo­ba­đa. Po­sta­je ne­iz­dr­ži­vo do­sad­no, da­kle, u ovom lo­go­ru. I vri­je­me je da ma­kar pro­mije­ni­mo ču­va­re, ka­da već ni­je­smo u sta­nju da se oslo­bo­di­mo. Do­sa­da. Pu­ka do­sa­da...
(Autor je knji­žev­nik)