ČUD­NA ŠU­MA: Tre­sla se ze­mlja ci­je­li dan, ne znaš s kim igra ko... Na­kon bur­nog da­na, šu­ma je uto­nu­la u du­bok san. Mla­dan­čud bez­bri­žno spa­va­ju po­kri­ve­na to­plim kr­znom svo­jih maj­ki, ko­je ih, po­lu­za­tvo­re­nih oči­ju, ču­va­ju od zvi­je­ri...
LjU­DI-ZVI­JE­RI: Do­tle u se­lu na­do­mak šu­me, ne­ki čud­ni lju­di u ma­skir­nim uni­for­ma­ma pro­vje­ra­va­ju lo­vač­ku opre­mu, i uba­cu­ju smr­to­no­sne pa­tro­ne u uglan­ca­ne ci­je­vi svo­jih lo­vač­kih pu­ša­ka.
U cik zo­re kre­ću u kr­va­vi pir... Stra­da­će pu­no ma­lih, ne­du­žnih šum­skih bi­ća, ko­je je Bog stvo­rio i pri­je tzv. čo­vje­ka. Po Bi­bli­ji, Bog je še­sti dan stvo­rio šum­ske zvi­je­ri, a tek sed­mi dan (po­što je bio do­kon) stvo­rio je, po li­ku svo­me i po­do­bi­ju, čo­vje­ka, ko­ji mu se, na­ža­lost, otr­gao kon­tro­li.
PLjE­VALj­SKI RE­VOL­VE­RA­ŠI: ''Hej, bo­ro­va šu­mo mla­da kraj Plje­va­lja sta­rog gra­da''...
U na­pu­šte­noj ku­ći, is­pod bo­ro­ve šu­me mla­de, za­ba­ri­ka­di­rao se čo­vjek ko­ji je ubio dvo­je mla­dih lju­di.
"Pro­sta ve­ći­na", ko­joj su - umje­sto Bi­bli­je - pri sr­cu "Ka­no­ni Le­ke Du­ka­đi­ni­ja", tra­ži krv...
Go­mi­la je slo­žna: "Ubi­cu tre­ba isjec­ka­ti na ko­ma­de"... Oko za oko, zub za zub...
Ne­str­plji­vi po­li­caj­ci u ma­skir­nim uni­for­ma­ma, na­o­ru­ža­ni do zu­ba - ob­u­če­ni da (le­gal­no) ubi­ja­ju, po­sle kra­ćih i ne­u­spje­šnih pre­go­vo­ra sa ubi­com, kre­ću u ak­ci­ju... Bum, tras, kraš, bang-bang... Ak­ci­ja je uspje­šno za­vr­še­na, ubi­ca je li­kvi­di­ran... Ubi­jen je čo­vjek... A mo­glo se ma­lo du­že pre­go­va­ra­ti, i mo­gao se sa­ču­va­ti je­dan ljud­ski ži­vot... Mo­žda bi se sve mo­glo okon­ča­ti he­pi­en­dom da su lju­di ba­rem mal­či­ce "na­o­ru­ža­ni" str­plje­njem i lju­ba­vlju pre­ma bli­žnje­m, a ne smr­to­no­snim ma­šin(k)ama... Naj­lak­še je ubi­ti čo­vje­ka... Kao psa... Bru­tal­no!
Pi­tam se, da li, uop­šte, i po­sto­ji raz­li­ka iz­me­đu lju­di i zvi­je­ri... I ako po­sto­ji, opet se pi­tam - ko su "lo­ši", a ko "do­bri mom­ci" u svoj toj (ovoj) pri­či...
BI­BLIJ­SKA PRI­ČA: Ra­do­slav Vu­či­nić je iz­gu­bio sve što je imao u ži­vo­tu - si­na je­din­ca - ali je spa­sio du­šu.
''Ne­ka sva­ko pri­ča i pi­še pre­ma svo­joj sa­vje­sti i zna­nju, ma­da ne mo­gu da shva­tim da je ne­kim lju­di­ma va­žni­ja ne­či­ja ka­ri­je­ra, ne­go isti­na o uga­še­nom ži­vo­tu. Jed­nom pri­li­kom je mo­ja su­pru­ga ne­što pro­mr­mlja­la u sud­ni­ci; bi­lo mi je ve­o­ma kri­vo zbog to­ga. Mi je­smo iz­gu­bi­li sve u ži­vo­tu, za nas u ži­vo­tu vi­še ne po­sto­ji utje­ha, ali mi mo­ra­mo ovo ma­lo ze­malj­skog ži­vo­ta ča­sno pro­ži­vje­ti, da ne ka­že­mo ili ne na­pra­vi­mo ne­što zbog če­ga lju­di­ma ne bi mo­gli po­gle­da­ti u oči. Na krv­nu osve­tu i ubi­ja­nja i ne po­mi­šljam, jer ja ni­je­sam ubi­ca, mo­je sr­ce ni­je ta­kvo, u nje­mu ne­ma mje­sta za mr­žnju. Me­ni je žao čak i ubi­ce, a po­seb­no ubi­či­nih ro­di­te­lja, ko­ji ni kri­vi ni du­žni i sa­mi is­pa­šta­ju. Na­ma si­na ne mo­že vra­ti­ti ni­ka­kva pre­su­da, ni­ka­kva krv­na osve­ta, ali bit­na nam je isti­na o ubi­stvu na­šeg si­na. Mo­gli su slo­bod­no da po­mi­lu­ju ubi­cu, ne bi nam bi­lo kri­vo, ali što su ga pro­gla­si­li go­to­vo ne­vi­nim, to nas je te­ško po­go­di­lo. Lju­di ko­ji upr­lja­ju ru­ke, tre­ba­lo bi da raz­mi­sle šta je s nji­ho­vom sa­vje­šću i nji­ho­vom du­šom. Mi smo svo­ju du­šu spa­si­li, i osta­vlja­mo ih na mi­ru, ali po­sto­ji ne­ko ko je ja­či od svih nas. Bog nam je dao ži­vot, i on nam ga je­di­no mo­že i uze­ti''.
Hri­šćan­ski pri­mjer ovog čo­vje­ka, s jed­ne stra­ne, gri­je vje­ru i na­du u bo­go­ljud­skost, a s dru­ge hla­di usi­ja­ne gla­ve svih onih ko­ji bi da pro­li­va­ju tu­đu krv.
P.S. Po­zna­ti pi­sac Mi­lo­van Da­noj­lić ka­že: ''U sva­koj ljud­skoj za­jed­ni­ci po­sto­je su­ro­vi i po­bo­žni. Pr­vi ubi­ja­ju ako ih ne­ko mr­ko-po­pri­je­ko po­gle­da, dru­gi bri­nu da se sa­ču­va du­ša...''
Pi­še: Bran­ko Ra­ko­če­vić