Ju­če su odr­ža­ni de­se­ti par­la­men­tar­ni iz­bo­ri (ne­ko je pre­bro­jao da se na bi­ra­li­šta, raz­li­či­tim po­vo­di­ma, iz­la­zi­lo čak 19 pu­ta) od, ne ta­ko dav­ne, 1990. go­di­ne i osni­va­nja „Dru­ge re­pu­bli­ke“ u Sr­bi­ji. To­kom ne­pu­nih dva­de­set i šest go­di­na, če­tr­na­est vla­da i dva­na­est ra­znih pre­mi­je­ra smi­je­ni­li su se na če­lu iz­vr­šne vla­sti u srp­skoj dr­ža­vi. Sva­šta se za to vri­je­me do­go­di­lo i pro­mi­je­ni­lo. Če­šće vo­ljom sud­bi­ne ne­go po­li­ti­ča­ra ko­ji su svo­je ve­li­ke spo­sob­no­sti uglav­nom upa­ri­li s ni­skim mo­ra­lom i for­mal­nim pa­tri­o­ti­zmom. Ži­vje­li smo za to vri­je­me u če­ti­ri me­đu­na­rod­no pri­zna­te dr­ža­ve raz­li­či­tih ime­na. Bi­li smo uvu­če­ni u ra­to­ve ko­je ni­smo mo­gli iz­bje­ći, ali su mo­ra­li bi­ti dru­ga­či­je vo­đe­ni. Na­met­nu­te su nam sank­ci­je či­ji je cilj bio da du­go­roč­no sa­tru srp­ski na­rod. Pro­šli smo tran­zi­ci­ju uz mno­go mu­ka, ne ta­ko ne­u­spje­šno ka­ko se mo­glo oče­ki­va­ti, ali sa ne­do­pu­sti­vim bro­jem vi­še pu­ta po­no­vlje­nih gre­ša­ka, uz ne­is­ko­ri­šće­na stra­na is­ku­stva. Na pu­tu ka na­rod­noj slo­bo­di i de­mo­kra­ti­ji spr­e­ča­va­la nas je mr­žnja mla­dih na­ci­o­na­li­za­ma ne­kih na­ših su­sje­da, bi­ro­krat­ska pri­vr­že­nost ko­mu­ni­zmu ili Evrop­skoj uni­ji na­ših eli­ta, kse­no­fo­bi­ja i tu­pi šo­vi­ni­zam di­je­la na­ro­da... I po­sle ve­li­kih od­ri­ca­nja, žr­tvo­va­nja pra­va na­še bra­će na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji, u Hr­vat­skoj i u Cr­noj Go­ri, po­ni­ža­va­ju­će sa­rad­nje sa sra­mot­nim Ha­škim tri­bu­na­lom, pri­hva­ta­nja go­to­vo svih po­li­tič­kih i svih eko­nom­skih uslo­va, Sr­bi­ja je da­nas na sli­je­pom ko­lo­sije­ku evrop­skih in­te­gra­ci­ja, u pri­vred­noj stag­na­ci­ji, de­mo­graf­skoj ka­ta­stro­fi, kul­tur­nom pa­du i, na­rav­no u po­li­tič­kom lim­bu.
Sve par­la­men­tar­ne stran­ke ko­je su dva pu­ta ušle u Na­rod­nu skup­šti­nu do sa­da su se smi­je­ni­le na vla­sti. Da­nas, s iz­u­zet­kom dvi­je stran­ke ko­je se bo­re za cen­zus, sve one ima­ju isti pro­gram i pje­va­ju istu pje­smu. I te dvi­je stran­ke vi­še su u ina­tu sud­bi­ni i sprem­ni­je su da vo­de ru­sku kra­ji­nu u ne­kom dis­to­pij­skom svjet­skom ra­tu, ne­go da se su­o­če sa stvar­nim te­ško­ća­ma ko­je Sr­bi­ja ima i zbog ko­jih nje­na vla­da mo­ra da vo­di po­li­ti­ku mu­dru, do­sled­nu, re­al­nu, pri­kri­ve­nu i, uvi­jek i sa­mo, na­ci­o­na­li­stič­ku.
Ovi iz­bo­ri, na ko­ji­ma se vlast upi­nje da do­bi­je no­vi le­gi­ti­mi­tet i pro­ši­re­nje mo­ći ko­ja sa­mo for­mal­no ni­je ap­so­lut­na, do­če­ka­ni su sa naj­ma­nje ne­iz­vje­sno­sti i en­tu­zi­ja­zma. Stran­ci­ma je ja­sno da srp­ska eli­ta ni­je sprem­na da sta­ne iza sop­stve­ne kon­zi­sten­te po­li­ti­ke i da u Sr­bi­ji ne­ma po­li­ti­ča­ra ko­ga ni­je mo­gu­će na ne­ki na­čin pot­ku­pi­ti. Na­pred­njač­ka mi­mi­kri­ja u stva­ri je ozna­či­la kraj „Dru­ge re­pu­bli­ke“. Sve da­lje vla­de, čak i ka­da Vu­čić i nje­go­va stran­ka iz­gu­be iz­bo­re, ra­di­će i go­vo­ri­ti isto. Udva­ra­će se pro­sječ­nom gra­đa­ni­nu, čo­vje­ku sa osnovnom školom ili bez nje sa 0,7 dje­te­ta po po­ro­di­ci, u sred­njim če­tr­de­se­tim, sna­žno za­vi­snog od dr­ža­ve, upla­še­nog od EU, te­ro­ri­sta, ra­ta, ka­pi­ta­li­zma, sju­tra­šnji­ce, na­vu­če­nog na kič-por­no­g­raf­sku me­dij­sku i kul­tur­nu di­men­zi­ju, ko­ju je na­dah­nuo Mi­lo­še­vić, a pod­sti­ca­li je nje­go­vi na­sled­ni­ci...
Naš na­rod je, to­kom pro­te­klih 211 go­di­na - od ka­da je na če­lo Uprav­nog sa­vje­ta (Pra­vi­telj­stvu­ju­ščeg so­vje­ta) ob­no­vlje­ne Sr­bi­je stao Ma­te­ja Ne­na­do­vić - vo­di­lo go­to­vo sto­ti­nu pred­sjed­ni­ka 114 vla­da. Ne­ki od njih su bi­li ju­na­ci i vi­zi­o­na­ri: ta­kvi su bi­li Ili­ja Ga­ra­ša­nin, Jo­van Ri­stić, Ni­ko­la Pa­šić, Lju­bo­mir Sto­ja­no­vić, Mi­lo­van Mi­lo­va­no­vić, Sto­jan No­va­ko­vić, Mi­lan Sto­ja­di­no­vić, Zo­ran Đin­đić... Bi­lo je bi­ro­kra­ta ka­kav je bio Ni­ko­la Hri­stić, ta­kvi su bi­li Bla­go­je Ne­ško­vić i Dra­gu­tin Ze­le­no­vić i još mno­gi struč­ni i do­bri predsjed­ni­ci vla­da to­kom so­ci­ja­li­zma, či­je spo­sob­no­sti ni­su do­šle do iz­ra­ža­ja za­to što ni­su ima­li ovla­šće­nja. Bi­lo da je te­ži­la sa­mo­stal­no­sti, oslo­bo­đe­nju i uje­di­nje­nju srp­skog na­ro­da, op­štin­skoj sa­mo­u­pra­vi i pra­vi­ma se­lja­štva, Ju­go­sla­vi­ji, so­ci­ja­li­zmu, sa­mo­u­pra­vlja­nju, od­bra­ni srp­skog na­ro­da iz­van gra­ni­ca Re­pu­bli­ke Sr­bi­je, re­for­ma­ma i evro­pe­i­za­ci­ji... Sr­bi­ja je uvi­jek ima­la ne­ki cilj. Čak i za vri­je­me pro­gon­sta­va vla­de u svjet­skim ra­to­vi­ma, oku­pa­ci­je, ko­mu­ni­stič­ke dik­ta­tu­re...
Ko­ji je da­nas naš cilj? U vri­je­me Mi­lo­še­vi­ća slu­ša­li smo oprav­da­nja i is­pri­ke. On i nje­go­va ide­o­lo­ška ko­me­sar­ka u ulo­zi su­pru­ge či­ni­li su se kao ne­ki mo­der­ni No­je. Od Sr­bi­je su na­či­ni­li Ar­ku, brod ko­ji tre­ba da pre­ži­vi po­top u ko­me su ne­sta­li obo­ža­va­ni ko­mu­ni­zam i sa­mo­u­pra­vlja­nje. Če­ka­li su da gra­ne sun­ce, do­le­ti go­lu­bi­ca i stig­ne ne­ka ve­li­ka voj­ska iz So­vjet­ske Ru­si­je, Ma­o­ve Ki­ne ili sa Mar­sa - sve­jed­no. Po­sle pro­pa­sti Mi­lo­šev­će­vog re­ži­ma, us­po­sta­vljen je DOS. To­kom dva­na­est go­di­na vla­da­vi­ne nje­go­vih de­ri­va­ta jed­na stra­na se ba­vi­la sa­mo in­te­re­si­ma Bri­se­la, a dru­ga je gr­če­vi­to na­sto­ja­la da i sa­ma pre­ži­vi sop­stve­ni po­top per­verz­no po­vje­ro­vav­ši da je za­te­če­no sta­nje iz 2000. ne­ka­kav mak­si­mum. Ta­ko smo uspje­li da iz­gu­bi­mo i ci­je­lo Ko­so­vo i za­jed­nič­ku dr­ža­vu sa Cr­nom Go­rom. Kad je ri­ječ o evrop­skom pu­tu – naj­za­gri­že­ni­ji evro­pej­ci u na­šoj po­li­ti­ci mi­sli­li su da je ri­ječ is­klju­či­vo o pi­ta­nju od­no­sa pre­ma vla­sti­ma evrop­skih dr­ža­va i po­seb­no bri­sel­skoj bi­ro­kra­ti­ji. Evrop­ske ide­a­le ni­su umje­li da iz­gra­de i od­bra­ne ni u se­bi, a ka­mo­li u Sr­bi­ji. Po­sle pre­la­ska SPS-a i SNS-a me­đu „evro­ma­ne“, Sr­bi­ja je iz­gu­bi­la po­li­tič­ku rav­no­te­žu. Ista je i ra­ni­je bi­la sum­nji­va, po­što su ra­di­ka­li go­di­na­ma ra­di­li na to­me da sve pro­pad­ne ka­ko bi či­ta­vo dru­štvo po­če­lo da ži­vi u jed­no­stav­noj vi­zi­ji i pri­rod­nom sta­nju nji­ho­vih pro­sječ­nih bi­ra­ča sa dru­štve­ne mar­gi­ne. Sa­da je ve­ći­na tih bi­ra­ča sta­la uz SNS, gdje tre­nut­no i Sr­bi­ju iz­da­ju – na­iz­mje­nič­no.
Ovi iz­bo­ri bi za­to mo­gli bi­ti po­tvr­da ne sa­mo jed­ne vla­de već i jed­nog sta­nja. Ono je to­li­ko lo­še da ga jed­ni iz­bo­ri ne mo­gu pro­mi­je­ni­ti.
(Autor je isto­ri­čar i do­cent na Fi­lo­zof­skom fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)
Pi­še: Če­do­mir An­tić