<br /> Na sva­kom ko­ra­ku po­sta­vlja se pi­ta­nje iden­ti­te­ta. Ne­ma ko­ra­ka ako u nje­mu ne tre­pe­ri iden­ti­tet­ska upit­nost. No, ima jed­na va­žna raz­li­ka, ka­ko je­din­ke (a i ko­lek­ti­vi) tre­ti­ra­ju to pi­ta­nje. Za jed­ne je ono uvi­jek otvo­re­no i nu­žda­no svje­do­če­nje, za dru­ge je ono „ri­je­še­no“, i ni­je ga po­treb­no ob­na­vlja­ti.
Sva dru­štve­na i po­li­tič­ka dra­ma­ti­ka u Cr­noj Go­ri (da po­đe­mo od se­be), uzro­ko­va­na je kri­zom iden­ti­tet­skih pi­ta­nja. Kod nas se po tom pi­ta­nju već do­šlo do pa­to­lo­škog sta­nja, upra­vo za­to što tom pi­ta­nju ni­je dat pro­stor u kul­tu­ri, gdje se ono pri­mar­no rje­ša­va. „Ri­je­še­no“ je u po­li­ti­ci, što oba­ve­zno do­no­si kva­zir­je­še­nje i ne­raz­re­ši­ve kon­flik­te. U Cr­noj Go­ri di­rekt­no je po­ka­za­no da je kul­tu­ra slu­žav­ka po­li­ti­ke. Ti­me je se­be bes­po­vrat­no uni­zi­la i re­zer­vi­sa­la svo­ju bu­duć­nost za bez­iz­la­zne kon­flik­te. Ali, za­to Cr­na Go­ra vi­dlji­vo „na­pre­du­je u evro­a­tlant­skim in­te­gra­ci­ja­ma“, a ne­vi­dlji­vo se da­vi u (ne­ri­je­še­nim) iden­ti­te­tskim pi­ta­nji­ma ko­ja su „po­li­tič­ki (par­tij­ski) ri­je­še­na“. To će joj rje­še­nje do­ći gla­ve, iako en­tu­zi­ja­sti još ne­će ni da ču­ju za pro­blem. Da bi unu­tra­šnji ap­surd i gro­te­ska bi­li ve­ći, ona je to pi­ta­nje „ri­je­ši­la“ po pro­jek­tu ko­ji do­la­zi sa stra­ne, a ko­me je u in­te­re­su iden­ti­tet­ska kon­fu­zi­ja u Cr­noj Go­ri, kao naj­e­fi­ka­sni­ji na­čin ne­u­tra­li­za­ci­je re­al­no isto­rij­skog su­bjek­ta na ovom pro­sto­ru, što ma­ni­pu­la­tiv­noj ku­po­pro­da­ji i obo­stra­noj ko­rup­ci­ji da­je moć bez gra­ni­ca.
I za­to, dok se ta pi­ta­nja „efi­ka­sno rje­ša­va­ju“ (mul­ti­kul­tu­ral­nost, mul­ti­kon­fe­si­o­nal­nost, vi­še­je­zič­nost, ljud­ska pra­va) iz vi­zu­re evro­a­tlant­skih cen­ta­ra, upra­vo ta pi­ta­nja u na­šoj dr­ža­vi, u na­šem stvar­nom ži­vo­tu, sa­mo uslo­žnja­va­ju pro­stor dru­štve­ne pa­to­lo­gi­je.
U ras­tu­ra­nju Ju­go­sla­vi­je i pro­iz­vod­nji unu­ta­ret­nič­kih kon­fli­ka­ta na na­šem tlu, Evro­pa se po­sled­njih de­ce­ni­ja umi­je­ša­la, uči­ta­va­ja­ći i ne­ke svo­je in­te­re­se. Sa­da je, što se ti­če Evro­pe, sve po­sta­lo slo­že­ni­je. Pri­nu­đe­na je da ra­di u ko­rist svo­je šte­te, pod pri­ti­skom ame­rič­kog „svjet­skog po­ret­ka“. „De­bal­ka­ni­zu­ju­ći Bal­kan“ upa­la je, sim­bo­lič­ki re­če­no, u ne­za­u­sta­vlji­vu „bal­ka­ni­za­ci­ju sop­stve­nog kul­tur­nog, po­li­tič­kog i ci­vi­li­za­cij­skog pro­sto­ra''.
Mi na Bal­ka­nu do­ži­vje­li smo vr­lo kon­kret­no pro­iz­vod­nju et­nič­ko-kul­tu­ro­lo­šlih kon­fli­ka­ta ko­ji ima­ju za cilj ra­za­ra­nje isto­rij­skog iden­ti­te­ta (srp­skog kao no­se­ćeg na Bal­ka­nu) i pro­iz­vod­nju mno­štva ne­u­te­me­lje­nih iden­ti­te­ta, ko­ji ras­tu­ra­ju onaj osnov­ni, in­te­gra­tiv­ni. De­mo­krat­ska Evro­pa te ra­do­ve je i nad­gle­da­la i iz­vo­di­la.
U na­šem vre­me­nu ame­rič­ki po­ho­di „uvo­đe­nja de­mo­kra­ti­je“ na Bli­skom is­to­ku re­zul­ti­ra­li su ra­za­ra­njem iden­ti­tet­skog na­sle­đa tih sta­rih ci­vi­li­za­ci­ja, u če­mu je kul­tur­na Evro­pa bi­la slu­ški­nja.
U naj­no­vi­jem ame­rič­kom po­ho­du na Is­tok (Ru­si­ju), Evro­pa je već ne­volj­no ušla kao po­slu­šni­ca Ame­ri­ke, ali je ušla. I sje­ti­la se, ali ka­sno. Za­ve­la je sank­ci­je Ru­si­ji, od ko­jih ima di­rekt­nu šte­tu, ali iz gre­ške ne mo­že da se iz­vu­če. Ne sa­mo da tr­pi šte­tu zbog uve­de­nih sank­ci­ja Ru­si­ji, ne­go je do­bi­la i iz­bje­gli­ce sa Bli­skog is­to­ka, gdje Ame­ri­kan­ci utvr­đu­ju svoj „svjet­ski po­re­dak i de­mo­kra­ti­ju“ u po­sled­njih dva­de­set go­di­na.
Evro­pa ni u svo­jim oči­ma vi­še ni­je ona­kva ka­kva je mi­sli­la da je. Te­ško joj je to da pri­zna, ali se i iz­da­le­ka vi­di. Već je po­pri­lič­no bal­ka­ni­zo­va­na. Ne sa­mo za­to što je mno­go ulo­ži­la u „de­bal­ka­ni­za­ci­ju Bal­ka­na“, ne­go što se sta­vi­la u slu­žbu stva­ra­nja „no­vog po­ret­ka“, ko­ji, na kra­ju ra­za­ra i nje­ne osno­ve.
Sa­vre­me­nom evrop­skom ra­zu­mi­je­va­nju de­mo­kra­ti­je ne­pri­hva­tlji­vo je da se iden­ti­tet ve­že za ne­ku fun­da­men­tal­nu vri­jed­nost. Još ni­ka­ko ako je ona ono­stra­nog po­ri­je­kla. Oni ko­ji su stva­ra­li kul­tur­ni iden­ti­tet Evro­pe – kao Dan­te, Ser­van­tes, Šek­spir, ni­kad ni­je­su do­vo­di­li u pi­ta­nje taj du­blji osnov kul­tu­re. U po­sled­nje vri­je­me go­spo­đa Evro­pa že­sto­ko pla­ća svoj iro­ni­čan od­nos pre­ma vri­jed­no­sti­ma ko­je se u ne­kim kul­tu­ra­ma ozna­ča­va­ju kao vr­hov­ne i ne­pri­ko­sno­ve­ne. Ka­ko se ka­že - za­i­gra­la je meč­ka i na nje­nim vra­ti­ma.
De­ma­go­škim na­di­ma­njem otvo­re­nog dru­štva, de­mo­kra­ti­je, hu­ma­ni­zma, ljud­skih pra­va, pot­ko­pa­la je te­melj­ne du­hov­ne vri­jed­no­sti na ko­ji­ma je sta­ja­la. Sa­da ma­sov­no ula­ze u nju oni ko­ji nje­ne vri­jed­no­sti di­rekt­no ne­gi­ra­ju i ra­za­ra­ju. Otvo­re­no zlo­u­po­tre­blja­va­ju nje­nu dog­ma­ti­ku hu­ma­ni­zma, de­mo­kra­ti­je, ljud­skih pra­va i bi­ju je po naj­sla­bi­jim mje­sti­ma – svo­jim pra­vom na svo­ga Bo­ga, na ži­vot - i smrt!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ