Pi­še: Jan­ko Je­lić


Tvr­dim i po­na­vljam, Cr­na Go­ra je na pu­tu ne­stan­ka. Nje­ne vo­đe sve ra­de ne bi li je uni­šti­li. Ja sam pri­je de­set go­di­na bio pro­tiv cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti, ali ni slu­ti­ti mo­gao ni­je­sam da su mno­go ve­ći i za­gri­že­ni­ji bor­ci pro­tiv dr­ža­ve Cr­ne Go­re upra­vo oni ko­ji su zva­nič­no no­si­li ide­ju nje­ne dr­žav­ne sa­mo­stal­no­sti. Sva­ki tre­zven i po­šten čo­vjek ko­ji pam­ti ma­lo du­že od pro­sječ­nog go­lu­ba vi­di i zna da se re­fe­ren­du­mom 2006. go­di­ne Cr­na Go­ra ni­je osa­mo­sta­li­la, već da je taj re­fe­ren­dum bio sa­mo raz­boj­nič­ka po­tvr­da da za­jed­nič­ka dr­ža­va sa Sr­bi­jom vi­še ne po­sto­ji. Tu dr­ža­vu, ko­ja je ima­la ne­ke obri­se ozbilj­nog dr­žav­nog su­bjek­ta, sru­ši­le su stra­ne slu­žbe unajm­lju­ju­ći do­ma­će ne­sreć­ni­ke da kra­du i ra­za­ra­ju sop­stve­nu ku­ću. Ti ne­sreć­ni­ci da­nas se zo­vu po­li­tič­kom eli­tom i oba­vlja­ju vi­so­ke dr­žav­ne funk­ci­je. Do­du­še, po­la­ko, ali si­gur­no, i nji­hov va­kat pro­la­zi i do­la­zi va­kat ne­što mla­đih ko­ji se spre­ma­ju da po­sta­nu eli­ta i funk­ci­o­ne­ri ne že­le­ći da vi­de da te funk­ci­je vr­lo br­zo ne­će vri­je­dje­ti iz dva bit­na raz­lo­ga; na tim funk­ci­ja­ma ne­će ima­ti šta da se kra­de, jer je sve po­kra­de­no, i ne­će mo­ći ni­čim da se upra­vlja, jer je stvar­na moć već odav­no pre­šla u ru­ke stra­na­ca, ko­je bi ne­ki na­ši zbu­nje­ni pre­ci i da­nas na­zva­li oku­pa­to­ri­ma. Do­du­še, me­đu no­vim po­li­ti­ča­ri­ma ima i onih ko­ji o do­bru Cr­ne Go­re mi­sle ko­li­ko o lanj­sko­me sni­je­gu i ko­ji pla­tu pri­ma­ju ko zna oda­kle da bi svi­ma na­ma bi­lo go­re. Ali, dok no­va kla­sa „struč­nja­ka“ ne pre­u­zme vlast, da vi­di­mo šta nam se da­nas de­ša­va.
Cr­na Go­ra sla­vi de­set go­di­na ne­za­vi­sno­sti od Sr­bi­je. Na­mjer­no ka­žem „od Sr­bi­je“, jer je od svih dru­gih i od sve­ga dru­gog za­vi­sna kao te­ški nar­ko­man. Za tu pri­li­ku cr­no­gor­ski vla­sto­dr­šci su pri­pre­mi­li niz pro­gra­ma, a cen­tral­ni pro­gram je ve­li­ka la­kr­di­ja sa­sta­vlje­na od ni­za te­mat­ski po­ve­za­nih ske­če­va. Ne znam oda­kle da poč­nem?! Evo, u op­štoj sla­vlje­nič­koj eufo­ri­ji na­ši po­lu­pi­sme­ni na­stav­ni­ci go­ne uče­ni­ke da pra­ve ruč­ne ra­do­ve za ve­li­ki sla­vlje­nič­ki ba­zar i iz­lo­žbu po­sve­će­nu otu­žnom ju­bi­le­ju ne­za­vi­sno­sti. Jad­na dje­ca se zbu­ni­la i pi­ta­ju uči­te­lja: „Ka­ko da pra­vi­mo bi­lo šta kad nas ni­ko ni­kad ni­je učio da išta ra­di­mo?“ A uči­telj stro­go od­go­va­ra: „Ako ne umi­je­te vi, umi­ju vam ro­di­te­lji. Ako ne umi­ju ro­di­te­lji, na­tje­raj­te dje­da i ba­bu. Ako su vam po­mr­li dje­do­vi, uhva­ti­te stri­ca i uja­ka. A ako su po­me­nu­ti ro­đa­ci emi­gri­ra­li, on­da do­sa­đuj­te kom­ši­ji. Sve u sve­mu, rad mo­ra­te do­ni­je­ti ili će se u pro­tiv­nom sma­tra­ti da ste vi ta­ko ma­li ci­vi­li­za­cij­ski za­o­sta­li i da ste pri­sta­li­ce srp­skog he­ge­mo­ni­zma i kle­ro­fa­ši­zma!“
I dje­ca ne­ma­ju kud. Te­ško im je da ra­de ono što ne umi­ju, ali im još te­že pa­da da ih uči­te­lji na­zo­vu čet­ni­ci­ma. Za­to da­nas mo­že­te vi­dje­ti sta­re mr­ke Cr­no­gor­ce ka­ko su po­đe­ti­nji­li i pra­ve od gli­ne i pla­ste­li­na zlat­no- cr­ve­ne ko­kar­de i slič­ne dži­dža-mi­dže ne­ bi­ li do­ka­za­li ka­ko su nji­ho­vi si­no­vi i unu­ci is­kre­ne pa­tri­o­te. Da ne bu­de da je u ovoj ve­li­koj pro­sla­vi sve is­for­si­ra­no na si­lu u obi­lje­ža­va­nje ju­bi­le­ja je uklju­če­no ne­što što je odi­sta ori­gi­nal cr­no­gor­sko. A to je jed­na baš ona­ko po cr­no­gor­ski krup­na ep­ska laž. Mi kad la­že­mo ne otva­ra­mo usta zbog sit­ni­ca, već od­va­li­mo to­li­ko da bi se i Min­ha­u­zen pred na­ma po­sti­dio. Bi­lo nam je ne­ka­ko ja­da­sto da se hva­li­mo ka­ko nam je dr­ža­va sta­ra tek de­ce­ni­ju, pa smo li­je­po zva­nič­no usvo­ji­li da smo sta­ri či­tav mi­le­ni­jum. Za­što da se sad cjenj­ka­mo go­di­nom ma­nje ili vi­še, mi smo sta­ri hi­lja­du go­di­na i tre­nut­no smo naj­sta­ri­ja dr­ža­va u Evro­pi. Je­di­no nas mo­že ze­znu­ti Ma­ke­do­ni­ja ako do­ka­že da je Ari­sto­tel bio na­ci­o­nal­ni Ma­ke­do­nac i di­rekt­ni pre­dak Go­cea Del­če­va. Ipak, glav­ni dio pro­gra­ma pro­sla­ve je osta­vljen za skup­šti­nu, vla­du i vla­da­ju­će stran­ke. Tu bi se ima­lo šta opi­si­va­ti ne­dje­lju da­na, ali ni­ti ja umi­jem to­li­ko ni­ti mi ove no­vi­ne da­ju. Za­to ću po­me­nu­ti sa­mo ne­ko­li­ko glav­nih ta­ča­ka ove ve­li­ke dr­žav­ne pri­red­be. U za­tvo­ru i u tu­ži­la­štvu je ovih da­na od­i­gran za­vr­šni skeč u pred­sta­vi pod na­zi­vom „Po­šte­na dr­ža­va pro­tiv ne­po­šte­nog Sve­ta Ma­ro­vi­ća’’. Eks­po­zi­ci­ja i za­plet te dra­me bi­li su pra­va kla­si­ka, ali ras­plet je ne­vje­ro­vat­no mo­de­ran, do­sad ne­vi­đen. Na­i­me, čo­vjek je bio u za­tvo­ru sve dok se vo­di­la is­tra­ga je li lo­pov ili ni­je lo­pov, a on­da kad je sud pao u očaj zbog ne­mo­guć­no­sti da mu do­ka­že kri­vi­cu, sam Ma­ro­vić je na­pra­vio ge­ni­ja­lan po­tez. Pri­znao je kri­vi­cu. I svi­ma je lak­nu­lo, a na­ro­či­to Ma­ro­vi­ću. Zna­či, dok smo na­ga­đa­li je li ili ni­je kriv, dr­ža­li smo čo­vje­ka u za­tvo­ru. A sad kad je sam re­kao da je krao pu­sti­li smo ga iz za­tvo­ra. Vr­lo jed­no­stav­no i lo­gič­no. To je naj­no­vi­ji me­tod u bor­bi pro­tiv kri­mi­na­la. No, ni­je to je­di­na ino­va­ci­ja ko­ju Cr­na Go­ra po­ka­zu­je svi­je­tu za svoj mi­le­ni­jum­ski ju­bi­lej. Re­ci­mo, cr­no­gor­ski par­la­men­tar­ci su da­le­ko pre­ši­ša­li sta­re za­pad­ne de­mo­krat­ske si­ste­me. Na­i­me, baš za da­ne pro­sla­ve svi­je­tu će­mo ot­kri­ti da je u de­mo­kra­ti­ji mo­gu­će da po­sta­neš mi­ni­star, a da pri­je to­ga ni ti, ni­ti tvo­ja stran­ka ni­kad ni­je­ste uče­stvo­va­li na iz­bo­ri­ma. Od­no­sno, uve­šće­mo no­vu prak­su, bu­du­ći pre­mi­jer će ići dža­dom, za­gle­da­ti po na­ro­du ona­ko đu­tu­re, pa kad mu se ka­kvo sta­si­to mom­če ili dje­voj­če do­pad­ne, on će ga li­je­po uze­ti pod ru­ku i za­mo­li­ti ga da ode s njim do ka­bi­ne­ta da ma­lo pre­go­va­ra­ju o ne­če­mu, a za­tim ga li­je­po po­sta­vi­ti za mi­ni­stra. Mi­li­ci­je, po­ljo­pri­vre­de, fi­nan­si­ja, ba­ki­nih ko­la­ča, bi­lo če­ga, sve­jed­no če­ga. Ta­ko će od sad bi­ti pra­vi­lo, pr­vo po­sta­neš mi­ni­star, pa se tek po­sle kan­di­du­ješ na iz­bo­ri­ma. I ne bi na­še ot­kri­će bi­lo kom­plet­no kad ne bismo do­da­li još i ovo de­talj­nim pro­u­ča­va­njem je utvr­đe­no da je naj­bo­lje za jed­nu vla­du da mi­ni­stre ro­ti­ra po re­so­ri­ma. Re­ci­mo, ako je ne­ki mla­dić bio mi­ni­star mi­li­ci­je i ako se umo­rio od mla­će­nja po na­ro­du ko­ji pro­te­stu­je, naj­bo­lje mu je da ga pre­mi­jer pre­ba­ci u ne­ki dru­gi re­sor da ma­lo od­mo­ri. Na pri­mjer, da mu da se ma­lo za­ni­ma fi­nan­si­ja­ma. To je, u stva­ri, i po­klon gra­đa­ni­ma za pra­znik, naj­na­kard­ni­ja i naj­ne­le­gal­ni­ja vla­da u mi­le­ni­jum­skoj isto­ri­ji ove vječ­ne i sve vječ­ni­je dr­ža­ve.
Autor na­še pri­red­be je pla­ni­rao da vr­hu­nac ci­je­log pro­gra­ma bu­de u krat­koj, ali efekt­noj tač­ki ko­ju bi­smo mo­gli da na­zo­ve­mo „Aten­tat na kra­lja’’. Na­rav­no, ne ra­di se o pra­vom aten­ta­tu, ali ni kralj nam ni­je pra­vi, već za­mi­šlje­ni i umi­šlje­ni. Na nje­ga je pu­ca­no jav­no u par­la­men­tu, ona­ko ka­ko se ina­če pu­ca na kra­lje­ve, ra­fal­no, sti­hij­ski i iz naj­jef­ti­ni­jeg oruž­ja. Ver­bal­nom ka­no­na­dom sle­tje­la je jed­na kru­na i ot­ko­tr­lja­la se da tra­ži ne­ku no­vu usi­ja­nu gla­vu. Ni­ko­me se za­sad gla­va po­da nju ne po­tu­ra, ali ako ima­mo išta cr­no­gor­sko na­ći će se već kan­di­da­ta i za kru­nu i za tu zvuč­nu ti­tu­lu. Sve u sve­mu, u skup­šti­ni se ču­lo ono ču­ve­no: „Kralj je mr­tav!“ A oče­ku­je­mo da ne­gdje kroz no­vem­bar­ske ma­gle ču­je­mo ono još ču­ve­ni­je i na­ma mi­li­je: „Ži­vio kralj!“ Mo­žda će­mo ču­ti i: „Kralj je vas­kr­sao!“
Ne znam za vas, ali me­ne sve ovo što se de­ša­va u Cr­noj Go­ri pod­sje­ća na je­dan ve­li­ki „ri­ja­li­ti šou“. Na pro­gram ko­ji nas sa­mo pri­vid­no za­ba­vlja, a su­štin­ski nas mal­tre­ti­ra i vr­ši na­si­lje nad na­ma. Kad bih jed­nom ri­ječ­ju po­ku­šao da opi­šem de­ce­ni­ju cr­no­gor­ske ne­za­vi­sno­sti či­ni mi se da bi naj­pri­klad­ni­ja ri­ječ bi­la – te­ro­ri­zam. Dr­ža­va, od­no­sno lju­di ko­ji su se s njom po­is­to­vje­ti­li, jed­no­stav­no nas te­ro­ri­šu i ne­ma­ju na­mje­ru da ba­ta­le. Na­pro­tiv, be­stid­no na­sta­vlja­ju, ne ma­re­ći za pra­vi­lo da jed­no na­si­lje ne mo­že ro­di­ti ni­šta dru­go do no­vo na­si­lje i mr­žnju. Cr­na Go­ra je da­nas ze­mlja u ko­joj je obi­čan gra­đa­nin žr­tva pla­ni­ra­nog dr­žav­nog ide­o­lo­škog, me­dij­skog, po­li­tič­kog, pa i fi­zič­kog te­ro­ra i sva­ko­vr­snog po­ni­ža­va­nja i pot­cje­nji­va­nja. Tim pu­tem ova ne­sreć­na dr­ža­va ide u prav­cu naj­o­pa­sni­je sa­mo­de­struk­ci­je i ne­kon­tro­li­sa­nog na­si­lja ko­je nas mo­že od­ve­sti u am­bis či­je du­bi­ne ni­je­smo svje­sni. Daj, Bo­že, da gri­je­šim.