Piše: Slo­bo­dan M. Ču­ro­vić Apis


Sva­ki grad ima svo­ja sta­tu­sna obi­ljež­ja, kao ne­za­o­bi­la­zni dio kul­tur­ne i ko­mu­nal­ne in­fra­struk­tu­re, kao znak grad­skog mi­ljea, oti­sak da ste baš u tom i tom gra­du. U šta svr­sta­ti gra­fi­te? U ob­no­vlji­ve iz­vo­re mo­zgo­e­ner­gi­je, u or­gan­sko –zid­nu in­te­li­gen­ci­ju, u tran­spa­rent­ni za­pis neo­li­be­ral­nog, ne­po­stli­be­ral­nog kon­cep­ta, u ur­ba­ni zez, u vo­dič u sr­ce gra­da, u pro­test is­ka­lje­nog (u noć­nim ča­so­vi­ma ) bun­ta i ne­pod­no­šlji­ve stra­ve, u vr­ca­ve ko­men­ta­re na­še ja­ve, u de­žur­na pre­pu­ca­va­nja i ubr­za­nu mu­ku olak­ša­va­nja (ka­da za­ću­te neo­vi­sni no­vi­na­ri), u ška­klji­vi, ali pri­rod­ni iz­raz, u kri­ti­ku po­sto­je­ćeg uma? Gra­fi­ti su ne­pri­sta­ja­nje na kon­ven­ci­o­nal­no­sti i usta­ja­lu ža­bo­kre­či­nu, je­zič­ka i la­pi­dar­na bu­na pro­tiv la­ži i mi­mi­kri­je. Gra­fit, pod­go­rič­ki, ja­ko do­bar gra­fit. Slu­šam so­ci­o­lo­ge ka­ko so­ci­o­lo­gi­šu, psi­ho­lo­zi psi­ho­lo­gi­šu, po­li­ti­kan­ti glo­bal­no po­li­kli­ni­šu, pe­da­go­zi pe­da­go­gi­šu i me­to­di­šu, de­žu­r­ni ko­lum­ni­sti ko­lum­ni­šu, špi­ju­ni me­rač­ki špi­ju­ni­šu, ali ni­ko da de­fi­ni­še šta je to gra­fit. Gra­fit je ču­do, fi­lo­so­fi­ja , en­ci­klo­pe­di­ja (uvi­jek otvo­re­na ) zi­do­pi­sa­nja, „kon­ti­njer­skih“ oti­sa­ka, ula­zni­ca za od­ra­sta­nje, kad sva­ko že­li da po­ka­že ne­ki svoj stav, da obi­lje­ži svo­ju te­ri­to­ri­ju. Gra­fit je iri­tant­no br­lja­nje, žvr­lja­nje, ži­vot­ni ne­pri­ja­telj grad­skih slu­žbi či­sto­će, tzv. hi­gi­je­ni­ča­ra (po­go­to­vo u eko­lo­ški- us­prav­nom Ra­ji­sta­nu), bri­ljant­ne lir­sko-sli­kar­ske mi­ni­ja­tu­re za ko­je ni­je­su ušto­glji­ve (sno­bov­ske) fen­si ga­le­ri­je (gdje su opet sti­gli , iz ko zna ko­jih ga­lak­si­ja var­va­ri).
Gra­fi­ti su faj­ter­ski za­pi­si, da ni­je njih ne bi bi­lo gra­do­va, ot­ka­če­ni mak­si­mum smi­je­ha, ne­pri­la­go­đe­nih ne­pri­la­go­dlji­va­ca, za ko­je ni­ko ni­je čuo sem vi, po­ma­lo ja, i bez­i­me­na ge­ni­ja­la­nost ne­kog ta­mo.
„Opet smo ukra­li to­mos’’, to ni­je sa­mo mar­ke­tin­ški trik, već vra­ća­nje u one go­di­ne sen­ti­men­ta mo­je ge­ne­ra­ci­je, ka­da ni­je­su za­pi­nja­le ja­go­de u gr­lu, ka­da ni­je­smo ni slu­ti­li šta je to „fr­ka”. A?“
Ja sam lo­vac na gra­fi­te, pa oni ulo­ve me­ne, osta­ve bez tek­sta, nu­de se ne kao mi­to da ih otrg­nem od umi­va­nja, pre­far­ba­va­nja, fa­sa­di­ra­nja, jer su ogo­lje­ni do ko­sti, bo­la, pod­no­šlji­ve la­ko­će ne­po­sto­ja­nja.
Sa lin­gvi­stič­kog sta­no­vi­šta, to je rječ­nik soč­nog sta­nov­ni­štva, gdje je psov­ka go­to­vo kuć­ni pri­ja­telj, gra­fi­ti su­ža­va­ju for­me, oni su nje­žni var­va­ri .
‘’Ne­će­mo vi­še če­ka­ti Be­ke­ta . Go­do je re­kao.’’
Do­bro­ do­šli u gra­fi­te, u pla­vo- bi­je­le bo­je. Var­va­ri se opet vra­ća­ju. Var­va­ri se uvi­jek vra­ća­ju. I tu su. Slo­bo­da za sve i jed­no ti­ho: „Ču­vaj se ide eli­ta.“