Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov


U če­mu je slič­nost iz­me­đu ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je i Evrop­ske uni­je? U ne­do­vr­še­no­sti, ne­sta­bil­no­sti, ne­de­mo­kra­tič­no­sti, ne­sklo­no­sti pri­vred­nom ra­stu i raz­vo­ju? Naj­pri­je, u če­mu su raz­li­ke.
Sva­ka po­li­tič­ka za­jed­ni­ca do­pri­no­si po­sto­ja­nju od­re­đe­nih jav­nih do­ba­ra kao što su bez­bjed­nost, prav­da i bla­go­sta­nje. U ne­ki­ma je ni­vo tih do­ba­ra ve­ći, u dru­gi­ma ma­nji, u ne­ki­ma gra­đa­ni uži­va­ju sve ko­ri­sti od ži­vo­ta u kon­kret­noj po­li­tič­koj za­jed­ni­ci, a u dru­gi­ma tek ne­ke. Mo­glo bi se re­ći, ili bar sam ja ta­ko mi­slio i ka­da sam se ba­vio Ju­go­sla­vi­jom i sa­da ka­da gle­dam šta se do­ga­đa u Evrop­skoj za­jed­ni­ci, da se ze­mlje ili za­jed­ni­ce odr­ža­va­ju uko­li­ko su bez­bjed­ne za nji­ho­ve sta­nov­ni­ke, a ras­pa­da­ju se ako ni­su pra­vič­ne. Ka­ko, da­kle, sto­ji stvar ka­da se taj kri­te­ri­jum odr­ži­vo­sti, na­zo­vi­mo ga ta­ko, pri­mi­je­ni na Evrop­sku uni­ju, ima­ju­ći u vi­du is­ku­stvo Ju­go­sla­vi­je?
Naj­pri­je je po­treb­no uoči­ti bit­nu raz­li­ku. Evrop­ska uni­ja ne­ma ne­po­sred­na sred­stva da se sta­ra o bez­bjed­no­sti, pri­je sve­ga spo­lja­šnjoj. Ta­ko da je do­pri­nos Uni­je bez­bjed­no­sti ze­ma­lja čla­ni­ca i nje­nih gra­đa­na po­sre­dan, pri­je sve­ga po­sred­stvom pri­vred­nih i po­li­tič­kih sred­sta­va. EU bi tre­ba­lo da do­pri­ne­se bla­go­sta­nju gra­đa­na, a i da sta­bi­li­zu­je nji­ho­ve de­mo­kra­ti­je. Pr­vo­me bi tre­ba­lo da do­pri­ne­se pri­vred­na in­te­gra­ci­ja – je­din­stve­no tr­ži­šte – a dru­go­me sma­nje­nje ri­zi­ka o pre­vla­sti jed­nog ili dru­gog eks­tre­mi­zma, bar ka­da je ri­ječ o oni­ma isto­rij­ski po­zna­tim.
Ko­ji su re­zul­ta­ti do­sad? Ne­za­vi­sno od to­ga što su gra­đa­ni u po­je­di­nim dr­ža­va­ma čla­ni­ca­ma po­vre­me­no ve­o­ma ne­za­do­volj­ni, po­seb­no u po­sled­njih pet-šest go­di­na, či­nje­ni­ca je­ste da je učla­nje­nje u EU ma­nje raz­vi­je­nim ze­mlja­ma obez­bi­je­di­lo br­ži rast i po­ste­pe­no sma­nje­nje ja­za ko­ji ih di­je­li od raz­vi­je­ni­jih ze­ma­lja. Ovo je raz­li­či­to od ju­go­slo­ven­skog is­ku­stva jer, ma­da su sve re­pu­bli­ke i po­kra­ji­ne uži­va­le pri­vred­ni rast i na­pre­dak, raz­li­ke iz­me­đu njih u do­hot­ku po gla­vi ni­su se sma­nji­va­le (Ko­so­vo je iz­u­ze­tak jer je de­mo­graf­ski rast uti­cao na po­ve­ća­nje raz­li­ke u od­no­su na sve dru­ge). Jaz se ni­je po­ve­ća­vao, ali upo­red­ni od­no­si ko­ji su po­sto­ja­li po­čet­kom pe­de­se­tih osta­li su prak­tič­no isti do pred ras­pad. Ovo bi tre­ba­lo da iza­zo­ve ne­za­do­volj­stvo za­jed­ni­com u ma­nje raz­vi­je­nim kra­je­vi­ma, a za­pra­vo su ne­za­do­volj­ni­je bi­le raz­vi­je­ni­je re­pu­bli­ke. Za­što?
Tu sa­da do­la­zimo do tog pi­ta­nja pra­vič­no­sti. Evrop­ska uni­ja je za­sno­va­na na vla­da­vi­ni pra­va, ta­ko da joj se ne mo­že pri­go­vo­ri­ti da u njoj ne vla­da prav­da. Za­go­vor­ni­ci odva­ja­nja Ve­li­ke Bri­ta­ni­je ni­su za­do­volj­ni što se nje­ni gra­đa­ni mo­gu ža­li­ti Evrop­skom su­du, što oni sma­tra­ju ogra­ni­ča­va­njem su­ve­re­no­sti, što je, me­đu­tim, ono što za­pra­vo vla­da­vi­na pra­va i tre­ba da pred­sta­vlja. U Ju­go­sla­vi­ji vla­da­vi­ne pra­va ni­je bi­lo. Za­ko­ni su se po­što­va­li dok je to bi­lo ko­ri­sno i s vre­me­nom je po­sta­ja­lo sve ko­ri­sni­je, ali ni­su oba­ve­zi­va­li dr­ža­vu uko­li­ko to ni­je bi­lo po­li­tič­ki cje­lis­hod­no. A na­rav­no, dr­ža­va je bi­la pri­sut­na svu­da, ta­ko da je prav­na ne­si­gur­nost po­ten­ci­jal­no bi­la ve­li­ka.
Evrop­ska uni­ja ta­ko­đe sta­bi­li­zu­je de­mo­krat­ske po­ret­ke u ze­mlja­ma čla­ni­ca­ma jer do­kle god po­sto­ji eko­nom­ska ko­rist i prav­na si­gur­nost, ne­de­mo­krat­ske par­ti­je mo­ra­ju da pri­do­bi­ju gla­sa­če za na­pu­šta­nje Evrop­ske uni­je da bi ostva­ri­le svo­je ci­lje­ve, a za to ve­ći­ne do­sko­ra ni­je bi­lo. Ju­go­sla­vi­ja je bi­la ne­de­mo­krat­ska dr­ža­va, ta­ko da je nje­nom po­li­tič­kom si­ste­mu bi­la in­he­rent­na ne­sta­bil­nost. To ne zna­či da ni­je mo­gla da se de­mo­kra­ti­zu­je. I za­pra­vo u slu­ča­ju ras­pa­da Ju­go­sla­vi­je po­treb­no je ob­ja­sni­ti ne­u­spjeh de­mo­kra­ti­za­ci­je.
Mno­gi u Evrop­skoj uni­ji vi­de Ju­go­sla­vi­ju, jer su im fi­skal­ni si­ste­mi do­ne­kle slič­ni. A, ka­že se, ne­pra­ved­ni, jer se no­vac pre­li­va od bo­ga­tih dr­ža­va si­ro­ma­šni­ji­ma. To, za­pra­vo, ni­je iz­vor ne­za­do­volj­stva u Evrop­skoj uni­ji, bez ob­zi­ra na to što ne­ki za­go­vor­ni­ci breg­zi­ta upra­vo to po­mi­nju. Slič­na je bi­la kri­ti­ka Fon­da za ne­raz­vi­je­ne u Ju­go­sla­vi­ji, ko­ji je za­pra­vo uki­nut pri­je ras­pa­da. Ta­ko da ni­je po­treb­no na­pu­šta­ti EU sa­mo da bi se ma­nje upla­ći­va­lo u za­jed­nič­ki bu­džet (ko­ji je ina­če je­dva je­dan od­sto bru­to do­ma­ćeg pro­iz­vo­da EU). To je stvar­no kla­nje vo­la za ki­lo me­sa.
Pro­blem pra­vič­no­sti je upra­vo su­pro­tan: u EU, uosta­lom kao u Ju­go­sla­vi­ji, ne­ma do­volj­ne me­đu­za­vi­sno­sti gra­đa­na. U EU ne­ma­ju ovla­šće­nje da opo­re­zu­ju, a ne­ma­ju ni za­jed­nič­ke so­ci­jal­ne fon­do­ve, sa­svim slič­no kao i Ju­go­sla­vi­ja. Ni­je, od­no­sno ni­je bi­la, fi­skal­na uni­ja. Ta­ko da pri­vred­na kri­za pod­sti­če za­tva­ra­nje, što će re­ći pod­sti­če na­ci­o­na­li­zam, kao što se i vi­di. Gla­sa­či ne­ma­ju in­te­res u Evrop­skoj uni­ji već u svo­jim dr­ža­va­ma, pa im na­ci­o­na­li­sti obe­ća­va­ju da će ih do­dat­no za­šti­ti­ti po­vrat­kom su­ve­re­no­sti – od imi­gra­na­ta, od kon­ku­ren­ci­je, od šted­nje, dok je EU ne­pra­vič­na pre­ma nji­ma, jer ih u to­me ogra­ni­ča­va. Ta­ko da je ne­do­sta­tak fi­skal­ne in­te­gra­ci­je raz­log što raz­laz iz­gle­da ko­ri­sni­ji od ostan­ka u za­jed­ni­ci. Ho­će li po­bi­je­di­ti gla­sa­či u ze­mlja­ma u ko­ji­ma ja­ča­ju na­ci­o­na­li­sti i po­seb­no ne­li­be­ral­ne de­mo­kra­te, da­kle za­go­vor­ni­ci ne­ke vr­ste auto­ri­ta­ri­zma, osta­je da se vi­di.
No, ka­da je reč o Ju­go­sla­vi­ji pi­ta­nje prav­de ni­je bi­lo pri­je sve­ga po­sle­di­ca ne­sla­ga­nja o jav­nim fi­nan­si­ja­ma, već o te­ri­to­ri­ja­ma. Do de­mo­kra­ti­za­ci­je ni­je do­šlo za­to što se de­mo­krat­skim sred­stvi­ma ni­je, na­rav­no, mo­gla obez­bi­je­di­ti ko­rek­ci­ja te­ri­to­ri­ja. Tog pro­ble­ma u Evrop­skoj uni­ji ne­ma. Njen pro­blem je­ste u to­me što se su­o­ča­va s pro­ble­mi­ma bez­bjed­no­sti ko­ji se ne mo­gu ri­je­ši­ti ako ne­ma za­jed­nič­kih usta­no­va bez­bjed­no­sti i ne­ma od­go­va­ra­ju­će fi­skal­ne uni­je. Za­jed­ni­ca ko­ja ne mo­že da se sta­ra o bez­bjed­no­sti te­ško da mo­že da se kon­sti­tu­i­še, što je pro­blem EU. Za­jed­ni­ca ko­ja ni­je pra­vič­na te­ško da mo­že da se odr­ži. A ona u ko­joj po­sto­ji spor o pra­vič­no­sti gra­ni­ca mo­že la­ko da se ras­pad­ne u kr­vi. Ju­go­sla­vi­ja ni­je bi­la ne­be­zbjed­na, mo­gla je da se de­mo­kra­ti­zu­je i obez­bi­je­di pra­vič­ni fi­skal­ni si­stem, a ras­pa­la se zbog spo­ra oko te­ri­to­ri­ja. To su slič­no­sti i raz­li­ke.Pe­šča­nik.net