Pi­še: aka­de­mik Zo­ran La­kić


Ter­min ‘’ko­mu­ni­stič­ka isto­ri­o­gra­fi­ja’’ sve vi­še uzi­ma ma­ha u kri­ti­ci isto­ri­o­gra­fi­je o an­ti­fa­ši­stič­koj bor­bi 1941-1945. go­di­ne. Pri to­me se u isti koš tr­pa­ju svi mo­gu­ći za­pi­si: na­uč­ni, struč­ni, me­mo­ar­ski. Ospo­ra­va se sva­ki dru­gi an­ti­fa­ši­zam, osim onaj pod ru­ko­vod­stvom KPJ, ko­ji je, ne­spor­no, bio im­pre­si­van i naj­bo­lje or­ga­ni­zo­van. Ta­ko­đe je ne­spor­na či­nje­ni­ca da su se u an­ti­fa­ši­stič­kom fron­tu – na­la­zi­li i ne­ko­mu­ni­sti. Pa i u par­ti­zan­skim je­di­ni­ca­ma naj­vi­še je bi­lo ne­ko­mu­ni­sta. O to­me svje­do­če i eg­zakt­ni sta­ti­stič­ki po­da­ci do­ma­će i stra­ne pro­vi­ni­jen­ci­je.
Ta­ko­đe se pi­sa­lo da je ju­go­slo­ven­ska vla­da, na­kon april­skog ra­ta 1941.go­di­ne – „po­bje­gla u Lon­don“. Kao i sve vla­de oku­pi­ra­nih evrop­skih ze­ma­lja, oda­zva­la se po­zi­vu da do­đe u Lon­don i na­sta­vi bor­bu pro­ti­vu fa­ši­zma. I za svo vri­je­me ra­ta 1941-1945, ona je bi­la uva­že­ni član an­ti­fa­ši­stič­ke ko­a­li­ci­je. Ju­go­sla­vi­ja kao dr­ža­va ni­ka­da ni­je ka­pi­tu­li­ra­la.To je ura­di­la sa­mo Ju­go­slo­ven­ska voj­ska 17. apri­la 1941. go­di­ne. Za­to je ka­sni­je FNRJ – bi­la dr­ža­va kon­ti­nu­i­te­ta i kao ta­kva ni­je mo­ra­la tra­ži­ti me­đu­na­rod­no pri­zna­nje.
Isto­ri­o­gra­fi­ja an­ti­fa­ši­stič­ke bor­be 1941-1945.go­di­ne ima manj­ka­vo­sti. Ali ne ono­li­ko, ko­li­ko joj se to da­nas pri­pi­su­je. Pu­na je pro­vje­re­ne fak­to­gra­fi­je. Pro­iz­ve­la je pri­lič­no ta­ko­zva­nih „ta­bu-te­ma“. Pri­mjet­ne su „bi­je­le“ i „cr­ne mr­lje“ u njoj. Po­je­di­ne ocje­ne par­tij­skih fo­ru­ma – pro­sto su en bloc pre­u­zi­ma­ne i pro­mo­vi­sa­ne u „na­uč­ne za­ključ­ke“. Ta­ko je Cr­nu Go­ru 1918. „oku­pi­ra­la“ sa­ve­znič­ka voj­ska! Jed­nom ri­ječ­ju „na­ši mom­ci“ su ju­na­ci a oni dru­gi su „ko­la­bo­ra­ci­o­ni­sti i iz­daj­ni­ci na­ro­da.“
Na­da­lje: ne­ki oči­gled­ni po­ra­zi su pre­tva­ra­ni u „isto­rij­ske po­bje­de“. Vr­hov­ni ko­man­dant je glo­ri­fi­ko­van pa je „pro­cvje­ta­la ru­ža na ja­stu­ku gdje On spa­va.“
Ne­ma fo­to­gra­fi­ja sa ra­ti­šta ka­ko osma­tra i ko­man­du­je, po­put slav­nih ko­man­da­na­ta iz Pr­vog svjet­skog ra­ta voj­vo­da Mi­ši­ća, Vu­ko­ti­ća, Ste­pa­no­vi­ća i dr, na pri­mjer. Bi­lo je i su­ge­sti­ja da bi rat­no „brat­stvo-je­din­stvo“ bi­lo „ugro­že­no“, ako bi se pi­sa­lo o ge­no­ci­du, na pri­mjer. Kao da je ri­ječ o zlo­či­nač­kom na­ro­du, a ne o zlo­čin­ci­ma. Itd. itd.
U kri­ti­ka­ma „ko­mu­ni­stič­ke isto­ri­o­gra­fi­je“ za­ne­ma­ru­ju se ne­ke vr­lo bit­ne či­nje­ni­ce. Od­mah po­sli­je ra­ta – mi za­pra­vo i ni­smo ima­li pro­fe­si­o­nal­nu isto­ri­o­gra­fi­ju. O isto­ri­ji an­ti­fa­ši­zma naj­vi­še su pi­sa­li uče­sni­ci te bor­be. Par­ti­za­ni su op­tu­ži­va­li čet­ni­ke za iz­da­ju, a čet­ni­ci par­ti­za­ne da im je pri­o­ri­tet­na bor­ba za vlast. Pri­stra­snost i jed­nih i dru­gih je pod oprav­da­nom kri­ti­kom. I naj­vi­še je, upra­vo, ta­kvih knji­ga. Mno­go je ma­nje stu­di­ja ko­je su pi­sa­li pro­fe­si­o­nal­ni isto­ri­ča­ri. One ne či­ne ni 10 odsto ukup­nih iz­da­nja. A svi pro­pu­sti „ko­mu­ni­stič­ke isto­ri­o­gra­fi­je“ – pri­pi­su­ju se, pro­fe­si­o­nal­nim isto­ri­ča­ri­ma! Je­dan sam od auto­ra mo­no­gra­fi­je o Plje­vlji­ma kroz isto­ri­ju. Moj pri­log je bio, upra­vo o an­ti­fa­ši­zmu. Na nje­ga su oštro re­a­go­va­li sa obje stra­ne: „par­ti­zan­ske“ i „čet­nič­ke“. Op­tu­ži­va­li su auto­ra da je pod­le­gao „oče­gled­nom“ pri­ti­sku. Ni­je bi­lo po­tre­be za mo­ju autor­sku od­bra­nu od ta­kvih op­tu­žbi – sli­je­va i sde­sna. Za­to ni­je­sam ni re­a­go­vao. Umje­sto re­ak­ci­je uz ovaj tekst pri­la­žem fo­to­ko­pi­ju re­ak­ci­je „ošte­će­nih“ ko­ja je ina­če ob­ja­vlje­na u Da­nu.
Ne spo­ri­mo, na­rav­no, po­tre­bu kri­ti­ke na­uč­ne isto­ri­o­gra­fi­je. Sva­ka isto­ri­o­gra­fi­ja, me­đu­tim,ima svoj raz­voj­ni put. Ni­je isto pi­sa­ti o an­ti­fa­ši­zmu pri­je 70 go­di­na i da­nas. Sa raz­vo­jem dru­štva osva­ja se i slo­bo­da stva­ra­la­štva – ko­rak po ko­rak. I da­nas se pi­še o Fran­cu­skoj bur­žo­a­skoj re­vo­lu­ci­ji 1789, ili o Gra­đan­skom ra­tu u SAD. Objek­tiv­ni­je, na­rav­no. Htio sam re­ći da se mo­ra vi­še uva­ža­va­ti i ta­ko­zva­na isto­rij­ska dis­tan­ca. U fi­gu­ra­tiv­nom smi­slu po­ma­žu nam Nje­go­še­vi sti­ho­vi: Ko na br­du, ak’i ma­lom sto­ji – vi­še vi­di no onaj pod br­dom. Na­po­kon, ne­ki ar­hiv­ski iz­vo­ri bit­ni za ra­zu­mi­je­va­nje isto­ri­o­graf­skih do­ga­đa­ja i pro­ce­sa, još uvi­jek su pod em­bar­gom. Na­la­ze se ta­mo – gdje im ni­je mje­sto! Uza­lud­na su bi­la na­sto­ja­nja da se ta gra­đa sta­vi na uvid is­tra­ži­va­či­ma, ka­ko je to re­gu­li­sa­no i Za­ko­nom o ar­hi­vi­ma i ar­hiv­skoj gra­đi.
Sve na­ve­de­no, ipak, ne zna­ju mno­gi ko­ji „sa­vje­tu­ju“ ka­ko tre­ba pi­sa­ti i ob­ja­šnja­va­ti do­ga­đa­je iz isto­ri­je na­šeg an­ti­fa­ši­zma 1941-1945. go­di­ne. Po­o­dav­no je ne­ko za­pi­sao da ne bi že­lio da plo­vi bro­dom u ko­me ista pra­va u na­vi­ga­ci­ji ima ka­pe­tan bro­da i brod­ska ku­va­ri­ca. Valj­da to ni da­nas ni­je spor­no.