Pi­še: Dra­gan Pe­ri­šić


Ne­dav­na vi­jest: od­go­đe­na re­kon­struk­ci­ja Vla­de u Pod­go­ri­ci zbog re­ci­kli­ra­nja sme­ća na Ža­blja­ku. Ne­zna­ve­ni se pi­ta­ju: šta se re­ci­kli­ra – sme­će ili Vla­da? Ka­ko god, evo već če­tvrt vi­je­ka, re­ci­kli­raj ili ne, sme­će opet osta­je sme­će.
Ono­mad cir­ku­si­ja­da u par­la­men­tu. „Mi­lo, lo­po­ve!... Bra­vo kre­te­ni!“ Džun­gla. Tar­zan okru­žen Ći­ta­ma. Po­gdje­ko­ja Džejn. „Spla­či­no... Ne­so­ju...Mrš!...Maj­mu­ne! E, za ovo maj­mu­ne ćeš vi­đe­ti!“
Iza pred­sjed­nič­kog sto­la ‘’kri­vi’’ gla­vu ukri­vo i (pod)smi­jeh u ša­ku.
Pu­či­na se pri­ma. Sla­di se. „Vi­đi, ka­ko mu ga re­če!“ Pred­sta­va za glad­ni na­rod. Ako ne­ma hlje­ba, a ono ima bar iga­ra. Re­ži­ja. Ka­ko bla­že­no po­no­vi uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor. Glum­ci is­ku­sni. Odav­no re­ci­kli­ra­ni. Sju­tra će opet slu­žbe­no auto na­sred pje­šač­kog is­pred „Da­li­ja“ – da se vi­di ko je ga­zda – unu­tra ‘’Kri­vi’’ i ‘’Bri­tva’’, brat­ski ko­lač da di­je­le.
Go­ran mi­ni­star po­li­ci­je. Te­a­tar ap­sur­da.
Biv­ši no­vi­nar „Sve­ti­go­re“, ko­lum­ni­sta. Oštro pe­ro. Na­rod­ni tri­bun. Vr­stan po­le­mi­čar. Bri­ljan­tan. Bri­tak, a opet ne­do­ra­stao ‘’Bri­tvi’’. (Mi­slim na aro­gan­ci­ju.) Pri­bran i kul­ti­vi­san. Od­mje­ren, a ubo­jit. Sup­til­na, po­et­ska du­ša. Pi­še ne­ke pje­sme. Po­put Pe­re Zup­ca. („U jed­nom li­stu po­la stup­ca za Pe­ru Zup­ca.“) Ili, bo­lje, po­put ko­le­ge mu, Igo­ra Luk­ši­ća, pje­sni­ka za dje­cu i DPS omla­di­nu. On, pro­du­ho­vlje­ni i mi­ro­lju­bi­vi, ko­ji ne bi ni mra­va zga­zio, da sta­ne na če­lo po­li­ci­je? Mo­gu za­mi­sli­ti da bu­de pr­vo pe­ro me­đu po­e­ta­ma, re­ci­mo mi­ni­star kul­tu­re, a pr­vi pen­drek me­đu pan­du­ri­ma, ne mo­gu ni­ka­ko.
Ka­ko, re­ci­mo, nje­žni Go­ran – go­ra ze­le­na, da sta­ne na put, ne bi­lo pri­mi­je­nje­no, ‘’Dla­ka­voj ru­ci’’? Ho­će li joj re­ci­to­va­ti Je­se­nji­na, ili, mo­žda, ci­ti­ra­ti He­ge­la? Ili će joj po­sla­ti na ku­ću spe­ci­jal­ce ako se ovoj pro­htje da šen­lu­či iz du­gih ci­je­vi? Ne za­smi­ja­vaj­te me, mo­lim vas! Do­sta nas je slič­nom pri­li­kom uve­se­lja­vao „ma­li Ra­ško“... Bio je ma­nji od ma­ko­va zr­na.
Sje­ća­te se, bi­lo je po­o­dav­no, ali sje­ća­nje ni­je sa­svim iz­bli­je­di­lo, mla­đa­ni Da­ni­lo­vić, elo­kven­tan i je­zgro­vit, po­vo­dom iz­bo­ra Vla­de u Skup­šti­ni du­ho­vi­to pri­mje­ću­je (pa­ra­fra­za): „Po­red ne­spor­no struč­nog kan­di­da­ta, ima­te vi i kva­li­tet­ni­ji ka­dar za mi­ni­stra ur­ba­ni­zma. Tu je čo­vjek ko­ji mo­že i kli­mu da mi­je­nja, pa sa­di me­di­te­ran­ske pal­me po kon­ti­nen­tal­noj Pod­go­ri­ci.“ E, na to je, valj­da pro­zvan, ko vi­hor do­le­tio ‘’Mut­ni muk­tar’’ od Ma­re­ze mut­ne vo­de, mu­nuo Go­gi­ja ni­sko is­pod re­ba­ra, na­o­či­gled TV ka­me­ra. Pa, Go­gi ostao bez da­ha, za­mu­kao. „Ka­ko ta­de, ta­ko i da­na­ske“ – ni­kad vi­še da pro­zbo­ri o ‘’Mut­no­me’’. E, sa­da će ta­ko pre­ka­lje­ni Go­ran da uđe go­lo­ruk u „zmi­ji­njak“, ka­ko sam re­če, i da ga za sa­mo par mje­se­ci sre­di. Ma­ša­la!
Ta­ko će da sre­di i fi­nan­si­je ‘’ma­ne­ken’’ Ra­ško. Ni­je va­žno što ne­ma ni da­na sta­ža u fi­nan­si­ja­ma, to će uni­ver­za­lac očas re­gu­li­sa­ti. Ko što je ure­dio po­li­ci­ju. (Mo­gao bi Go­ra­nu bi­ti de­sna ru­ka.) Ne­go, ho­će li nas i da­lje kao jav­ni funk­ci­o­ner za­ba­vlja­ti svo­jim taj­nim mje­stom ro­đe­nja? Bi li ono Pe­rin Han ili ne­ka dru­ga za­bit u Bo­sni po­no­snoj? (Is­pit­no pi­ta­nje za stu­den­te pra­va: mo­že li stra­ni dr­ža­vlja­nin bi­ti mi­ni­star po­li­ci­je u CG?)
I da­lje tra­je za­ba­va za pu­či­nu: Sve­to „na­pra­vio ko­mpro­mis sa isti­nom“, advo­ka­ti sa nov­cem, a pra­vo­su­đe sa za­ko­nom i mo­ra­lom. Bu­dvan­ski fi­lo­zof će da do­bi­je par go­di­na Spu­ža, par­don, na­no­gi­cu pa ne­ka kod ku­će uži­va, na „obo­stra­no za­do­volj­stvo“. Sa­mo što ni­je­dan je­di­ni mi­li­on­čić od tih tri­de­se­tak ko­jim je ošte­će­na dr­ža­va ne­će bi­ti vra­ćen na­ro­du. Va­žno je da je pri­znao da je bio vo­đa kri­mi­nal­ne gru­pe! Ne­će­mo, valj­da, sa­da po­mi­nja­ti i onu bez­vri­jed­nu jah­ti­cu od de­se­tak mi­li­o­na. Po­šte­no je čo­vjek ka­zao da ni­je­su nje­go­vi i Mi­lo­še­vi pot­pi­si na mje­ni­ci. (A jah­ta je­ste nji­ho­va.) Ili da sit­ni­ča­ri­mo zbog onih če­ti­ri mi­li­o­na do­la­ra na ime su­pru­ge u švaj­car­skoj ban­ci? E, tu je dr­žav­ni tu­ži­lac ja­sno i gla­sno re­kao: dr­žav­na taj­na! Da taj­ni­je ne mo­že bi­ti. A ta­ko je, vje­ro­vat­no, sa onim de­se­ti­na­ma mi­lo­na što Sr­bi­ja vra­ća Izra­e­lu zbog ‘’afe­re sa­te­lit’’. Glav­ni pro­ta­go­ni­sta biv­ši pred­sjed­nik biv­še dr­žav­ne za­jed­ni­ce, Ma­ro­vić. Sve biv­še, ali do­la­ri još uvi­jek sa­da­šnji. U si­gur­nom dže­pu. Zna se či­jem.
Ili da na­rod cje­pi­dla­či i da opo­mi­nje na afe­ru „Te­le­kom“ i ne­kih vi­še od se­dam mi­li­on­či­ća? Zar ni­je do­volj­no što je Oleg za­li­je­pio fla­ster na usta? I tu­ži­lac i to pro­gla­sio dr­žav­nom taj­nom.
Što smo mi baš ne­ka zlo­pam­ti­la. Zar ni­smo sreć­ni što nam dje­ca ne­ma­ju po­sao, ne­ma­ju per­spek­ti­vu, što ži­vi­mo u pre­div­nom neo­ka­pi­ta­li­zmu – no­vom ro­bo­vla­snič­kom po­ret­ku? Što nam je Cr­na Go­ra po­su­ta bi­je­lim pra­hom, da nam na­ša bu­duć­nost - omla­di­na je­dva ži­va uži­va u nje­mu. A nje­ni usre­ći­te­lji „ko­rekt­ni mom­ci“, „ugled­ni gra­đa­ni“. Što nam ma­fi­ja od­u­ze sve. Čak nam ni na­du ne osta­vi.
Sad da se odu­še­vi­mo ne­kim leks spe­ci­ja­li­som. Spr­da li se to ne­ko sa na­ma?
Bi­će da je leks spr­da­lis.