Pi­še: Ili­ja R.Mi­lja­nić

„Tu­đi­mi­li­ja” je gla­vo­bo­lja za ko­je pre­mi­jer Mon­te­ne­gri­je ne­ma li­je­ka. Pro­pa­gi­ra­nje ‘’tu­đi­mil­stva’’ je sli­ka i pri­li­ka „ca­ra“ ko­ji vla­da če­tvrt vi­je­ka s osa­ka­će­nim umo­vi­ma cr­no­gor­ske uto­pi­je. Glad­ni na­rod kli­če „ca­ru“ da ih što pri­je pre­ve­de u vla­sni­štvo stra­šnog „tu­đi­mi­la“?! Po­ru­ka pre­mi­je­ra Mon­te­ne­gra na 1.000 go­di­na „vječ­ne“, nje­go­ve do­mo­vi­ne je „pa­gan­stvo“ ko­me ne­ma kra­ja! Smo­gao je sna­ge i ra­zu­ma da pro­pa­gi­ra „vječ­nu“ pri­je Hri­sta?! Osu palj­bu pro­tiv sta­rog Vi­zan­tij­skog car­stva, da nje­gov na­rod da­na­šnje Mon­te­ne­gri­je, „od ka­da On zna“, ni­ka­da ni­je pri­pa­dao is­toč­nom hri­šćan­stvu. Opi­lo ga, iz­gle­da, dvo­stru­ko tu­ma­če­nje Du­ha Sve­tog, kao ne­kad što je rim­sko hri­šćan­stvo zbog ko­jeg se hri­šćan­stvo po­di­je­li­lo, na­su­prot tru­du i ra­du Kon­sta­ti­na Ve­li­kog ko­ga je Go­spod po­da­rio kr­stom i ču­ve­nim nat­pi­som: „OVIM PO­BJE­ĐU­JEM“.
U ze­mlji Sve­tog Pe­tra, Ce­tinj­skog, Sve­tog Va­si­li­ja Ostro­škog Ču­do­tvor­ca, pje­sni­ka i vla­di­ke Ra­da To­mo­vog Nje­go­ša i dru­gih ve­li­ka­na slav­ne pro­šlo­sti za­ur­la no­va „ši­zma“ u Mon­te­ne­gru iz dav­ne 1054. go­di­ne. Na bi­ni usred Pod­go­ri­ce sa­stao se ‘’ju­nak do ju­na­ka’’. Sjeo Ki­li­bar­da do rat­nog zlo­čin­ca Ha­ši­ma Ta­či­ja da se bo­lje umi­lo­sr­de vla­da­ru Mon­te­ne­gra...
Pi­ta­mo se da li vla­da­lac Mon­te­ne­grom za­i­sta mi­sli da nje­gov na­rod sa­mo to­li­ko tre­ba da zna – da sve­u­kup­no uni­šta­va­nje „cr­ve­nih Cr­no­go­ra­ca“ po­ti­če od Is­to­ka i da je pro­stor da­na­šnje Cr­ne Go­re bio pod oku­pa­ci­jom „is­toč­ne pra­vo­slav­ne svi­je­sti“, gdje alu­di­ra na Va­se­ljen­sku pa­tri­jar­ši­ju ko­ja je sto­žer pra­vo­sla­vlja?! Upra­vo dvo­stru­ki ate­i­stič­ki ar­ši­ni, iz pe­ri­o­da neo­ko­mu­ni­stič­ke svi­je­sti, ras­po­lu­ti­še Cr­nu Go­ru i pre­tvo­ri­še je u dru­štvo bez iden­ti­te­ta. Is­pro­fi­li­sa­ni „ba­ta­ljon­ci“ na­uč­ne tri­lo­gi­je ovih da­na pro­fi­li­šu i no­ve isto­rij­ske za­pi­se ko­ji vo­de ka no­vom ko­du- „la­tin­ski mon­te­ne­gri­ni“. No­va isto­ri­ja Živ­ka An­dri­ja­še­vi­ća, Šer­ba Ras­to­de­ra, No­va­ka Adži­ća i Ni­ko­la­i­di­sa po­sta­će, iz­gla­da, en­ci­klo­pe­di­ja no­vog „ne­slo­ven­skog“ ple­me­na, ko­je ne­ma ni­ka­kve ve­ze sa pra­vo­sla­vljem Is­to­ka već se svr­sta­va u rim­ski la­ti­ni­zam.
Na pro­sla­vi de­set go­di­na „vječ­ne“ gu­sle ni­je­su gu­di­le, već se mo­gla ču­ti upra­vo od­na­ro­đe­na mu­zi­ka bez vo­ka­la. Ko­no­ba­ri su no­si­li hra­nu i pi­će i u su­sjed­ne uli­ce, jer je, iz­gle­da, fa­li­lo na­ro­da, a mno­gi su i po­bje­gli od na­met­nu­tog zu­lu­ma ostra­šće­nih no­vih ‘’ze­le­na­ša’’. Po­sli­je pro­ma­še­nog sla­vlja, sla­vlje­ni­ci za­ki­će­ni avi­o­ni­ma na re­ve­ri­ma pro­ša­pu­ta­še: ‘’Sa­mo nas NA­TO mo­že spa­si­ti’’?! Pje­va­či iz okru­že­nja za­be­zek­nu­ti, ni­je­su zna­li ko­me da pje­va­ju mo­der­nu pop i rok mu­zi­ku, uz stal­no po­na­vlja­nje da se ne za­bo­ra­vi: ‘’vječ­na, su­ve­re­na, us­prav­na, po­ro­dič­na, sa­mo­do­bit­na, zla­to­ko­sna lje­po­ti­ca’’ s ne­ri­je­še­nim pi­ta­njem gra­ni­ca sa svim su­sje­di­ma’’... Pre­vla­ku po­klo­ni­li Hr­va­ti­ma, a je­di­no istin­ski i hra­bro ri­je­ši­li gra­ni­cu s Ja­dran­skim mo­rem - me­đu­na­rod­na gra­ni­ca.
Re­žim u Mon­te­ne­gru na­pra­vio je ras­ko­le s ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma.
Du­kljan­ska aka­de­mi­ja pra­vi no­vu na­ci­ju, ali na­rod mo­ra da na­u­či da je Du­klja pr­va sred­njo­vje­kov­na srp­ska dr­ža­va. Pr­o­go­ne ći­ri­li­cu i srp­ski je­zik na ko­me je sve po če­mu se Cr­no­gor­ci po­zna­ju na­pi­sa­no i ar­hi­vi­ra­no. Sve kul­tur­ne vri­jed­no­sti Cr­no­gor­ca iz­o­pa­če­ne su i ne smi­ju se jav­ni pre­zen­to­va­ti. O rad­ni­štvu, sin­di­ka­ti­ma i jav­nom sek­to­ru ne tre­ba tro­ši­ti ri­je­či, sve se pre­tvo­ri­lo u ko­mi­te­te se­kre­te­ri­ja­ta pod fir­mom DPS-a. Da­lje ni­ko ne mo­že pri­vi­ri­ti ako ni­je pro­šao vi­še pu­ta kroz si­to taj­ne i jav­ne po­li­ci­je i po­ma­ga­ča ko­ji vo­le tu­đe ugnje­ta­va­nje...
Mo­ra­mo ima­ti str­plje­nja i uvje­re­nja da će Vi­zan­tij­sko car­stvo, ko­je je naj­du­že tra­ja­lo od svih car­sta­va (513. pri­je no­ve ere pa sve do 1453), po­no­vo za­si­ja­ti kao ne­ka­da... Mno­gi uva­že­ni isto­ri­ča­ri su is­ka­za­li mi­šlje­nje da je upra­vo 1453.go­di­na pre­kret­ni­ca isto­ri­je, pa­dom Ca­ri­gra­da iz­gu­blje­no je „Oko Va­se­lje­ne“, oko hri­šćan­ske vje­re... To je bi­lo naj­ljep­še pra­vo­slav­no car­stvo... Ko­nač­no, pra­vo­slav­no car­stvo se po­no­vo ro­di­lo u Ru­si­ji (Mo­skvu u to vri­je­me na­zi­va­ju „no­vim Ri­mom“). Mo­nah Fi­dej je mo­skov­skom kne­zu Va­si­li­ju III pre­nio sle­de­će: „Znaj, naj­po­bo­žni­ji ca­re, da su sve pra­vo­slav­ne ca­re­vi­ne hri­šćan­stva, za­jed­no u tvo­joj ca­re­vi­ni, Ti si je­di­ni car hri­šća­nin u ci­je­lom svi­je­tu –dva Ri­ma su pa­la, tre­ći sto­ji-Mo­skva, a če­tvr­tog ne­će bi­ti“.