Ne­ma me­ni od­mo­ra, vi­dim li­je­po. Sa­mo od­ma­ram kad ra­dim. Je­dan dan ako ne ra­dim, ako se to­bož od­ma­ram, već no­sim cr­nu ze­mlju na le­đi­ma. Ov­dje, u ru­skoj ste­pi, ne­što je druk­či­je. Po­la da­na ra­dim, a po­la od­ma­ram. Ne od­ma­ram, ne­go se na­pa­jam. Va­zduh je gust, pi­tak, do­no­si dah sva­kog ra­sti­nja, s ogrom­nog po­stran­stva. U ne­kim va­zdu­šnim stru­ja­ma, na mo­men­te se mo­že osje­ti­ti i zvjer­ski dah, ko­ji or­ga­ni­zam pri­ma kao tre­nut­nu, ozdra­vlju­ju­ću je­zu. Sje­tim se ka­ko mi je go­vo­rio ne­kad moj uči­telj: „Šo­ko­vi su po­treb­ni or­ga­ni­zmu, po­kre­nu ono iz neo­t­kri­ve­nih re­sur­sa. I du­hu su po­treb­ni šo­ko­vi, i tre­pet, gra­ni­ca iz­me­đu bi­ti i ne bi­ti. Ta gra­ni­ca po­kre­ne ču­do u čo­vje­ku. Bi­je­da je strah od gra­ni­ce.“
I ov­dje u ru­skoj ste­pi, po­ne­kad osje­tim da sam opet pri­ve­zan ne­ka­ko za Cr­nu Go­ru. Kad bi me ne­ko upi­tao za­što si oti­šao ta­ko da­le­ko, i još u ste­pu, kad bi me do­volj­no po­slu­ži­la iskre­nost, re­kao bih - da sam što da­lje od Cr­ne Go­re! Ali, ako bih pro­du­žio ovu re­če­ni­cu, do­dao bih – ali ni ov­dje me ne na­pu­šta. Ako na­pu­štim ja nju, ne na­pu­šta ona me­ne. Ta­kva je na­ša ve­za.
No, jed­no je raz­mi­šlja­ti o Cr­noj Go­ri iz ru­ske ste­pe, a dru­go ne­što dok si u sa­moj Cr­noj Go­ri. Kad sam u Cr­noj Go­ri, na­va­le se Dur­mi­tor i Lov­ćen na vrat. Pa di­ši, maj­čin si­ne. Pa bu­di živ, ju­na­če. A ne­ma ži­vo­ta bez te­ško­ga bre­me­na.
Sju­tra ću oti­ći ma­lo do sta­rog gra­da Vla­di­mi­ra. Ove go­di­ne ovo ime do­bi­ja ne­ku ob­no­vu, bar iz de­set vje­ko­va pro­šlih. I u Cr­noj Go­ri to ime do­bi­ja ob­no­vu. Uz­vi­še­na je pri­ča o Jo­va­nu Vla­di­mi­ru. Pre­va­zi­la­zi mno­go Cr­nu Go­ru. Ri­mu­je se s ru­skom pri­čom o Vla­di­mi­ru Sol­ne­ški, kr­sti­te­lju Ru­sa, ko­je je po­če­lo s Kri­ma (sta­ra Ta­vri­da), iz gra­da Her­so­ne­sa. Od gra­da Her­so­ne­sa, ni­je osta­lo vi­še ne­go od Du­klje. Ali ima krim­sko vi­no ''Her­so­nes'', ko­je po­ne­kad pi­jem, ako se do­mog­nem ka­kvog sta­rog gra­da i ka­kve sta­re krč­me.
Šta sam osje­tio ov­dje, gdje vla­da mir ru­ske ste­pe? Du­bo­ki mir kri­sta­li­zu­je pam­će­nje. To što je bi­lo pri­je hi­lja­du go­di­na, kao da je bi­lo i opet bi­va - sad. I uki­da se sva­ko ra­sto­ja­nje. Kao da sam u ne­kom ar­hi­vu, gdje je sve ži­vo če­ga se do­tak­nem. I če­ga se sje­tim, već je tu. I go­vo­ri mi kao svom sta­rom po­zna­ni­ku.
Za­to sam mo­žda oda­brao da odem u Vla­di­mir. Ta­mo je iko­na Bo­go­ro­di­ca Vla­di­mir­ska, naj­po­što­va­ni­ja u ci­je­lom pra­vo­sla­vlju. Sli­kao ju apo­stol Lu­ka. Pro­šla je kroz ovo dva­de­set vje­ko­va bez bo­re na li­cu. A pro­la­zi­la je kroz oganj i po­pla­ve. Ali, ve­li­ki mir je šti­tio. Raz­o­ru­ža­va­la je voj­ske, zba­ci­va­la iz se­dle na­sil­ni­ke. Mi­lo­va­la zvi­je­ri, na­la­zi­la u nji­ma lju­de i an­đe­le. Vla­da­la, do­no­se­ći mir, Vla­di­či­ca Vla­di­mir­ska.
Jo­van Vla­di­mir i Vla­di­mir Sol­ne­ška su sta­ri po­zna­ni­ci i dru­go­vi. Oni su „pa­sli“ u iste da­ne svo­je sta­do, ko­je je uči­lo da „je­de knji­gu“. Kad bi pa­sti­ri go­vo­ri­li svom sta­du – uči­te knji­gu, zna­či­lo je isto kao kad im ka­žu – pa­si­te slo­va. Pa­si­te slo­va, jer je u slo­vi­ma če­sti­ca sun­ca, ko­ja će vam ot­kri­ti da svi ima­mo jed­nog Pa­sti­ra (Vla­da­o­ca mi­ra) ko­ji da­je zna­nje sku­plje od ži­vo­ta. Zna­nje ko­je da­je ži­vot i iz­go­ni smrt.
Znam da su već svi na­pu­sti­li ovaj tekst, svi ko­ji ni­je­su bar jed­nom osje­ti­li mir ste­pe, ili žeđ step­skog vu­ka da raz­ri­je­ši svo­ju za­go­net­ku. Eto, ta za­go­net­ka, ko­ja zna da bu­de zvjer­ski stra­šna, ne mo­že da se raz­ri­je­ši bez te če­sti­ce sun­ca, ko­ja je sa­kri­ve­na u slo­vi­ma ko­ja tre­ba po­pa­sti, to jest – po­je­sti. (Ru­ska ri­ječ – po­past, zna­či do­ći, na­ći se, bi­ti, do­pa­sti do...)
U mom pro­šlom ži­vo­tu, na­pa­da­le su me mi­sli že­šće ne­go što na­pa­da­ju zvjer­ke. Od zvjer­ke ima ne­ke od­bra­ne, od mi­sli ne­ma. Od zvjer­ke se mo­žeš sa­kri­ti, ili je uda­ri­ti ne­čim po zu­bi­ma, a od mi­sli ko­je te na­pad­nu ne­maš kud po­bje­ći, i ni­čim je ne mo­žeš uda­ri­ti po zu­bi­ma. Mo­raš pri­mi­ti zvjer­ku-mi­sao, pa šta bu­de da bu­de. A sad me vi­še ne na­pa­da­ju ta­kve zvje­r­ke (ma­da čo­vjek ni­kad ni­je si­gu­ran). Kad me ob­u­zmu mir i ti­ši­na, taj dio svog ži­vo­ta vi­dim u pro­šlo­sti.
A sad je sve tu. I Jo­van Vla­di­mir. Gla­va mu na Sve­toj Go­ri, ti­je­lo u Al­ba­ni­ji. Ko­sa­ra od Pre­spe do Pre­či­ste Kra­in­ske, pre­ko Pro­kle­ti­ja i al­ban­skih go­ra. A pri­ča naj­vi­še u Cr­noj Go­ri. I oko nje se oti­ma­ju. Jed­nu pri­ča Cr­na Go­ra, jed­nu ro­mo­ri bi­stra vo­da, ko­ja ču­va ne­u­hva­tlji­vo sje­ća­nje na Vla­di­mi­ra i Ko­sa­ru. Po­to­ci od Ru­mi­je do Pre­spe i Dra­ča o nji­ma gr­go­lje. Ali ko slu­ša po­to­ke? S po­to­ka vi­še ni­ko i ne pi­je, osim ne­vi­ne zvi­je­ri.
Dok sam mi­slio, vi­dio sam, da mi­sli­ti zna­či pro­la­zi­ti kroz pro­ti­vr­ječ­no­sti. A to zna­či - bi­ti bit­ku.
Ne pi­še mi se ov­dje, jer u vla­di­mir­skoj ti­ši­ni imam va­žni­jeg po­sla. Ali ne gu­bim iz vi­da da na­pi­šem pi­smo i da se ja­vim. Na­đe se taj mo­me­nat, ko­ji on­da sam se­be opi­še, ili pre­pi­še. Još na po­čet­ku pi­sa­nja (dav­no li je to bi­lo, za­vla­dao je mir tim ri­je­či­ma), go­vo­rio mi je uči­telj: pi­sa­nje je kao lju­bav -poč­ni i da­lje će ti se sve sa­mo ka­za­ti.
(Autor je knji­žev­nik