Pi­še: Če­do­mir An­tić

Man­da­tar za sa­stav no­ve srp­ske vla­de Alek­san­dar Vu­čić je po­sle šest sed­mi­ca ogor­če­ne od­bra­ne ma­ski­ra­nih sa­va­mal­skih ru­ši­te­lja od­lu­čio da pro­mi­je­ni pri­ču, tak­ti­ku i smjer u od­no­su na po­me­nu­te do­ga­đa­je. Na­kon što su u iz­bor­noj no­ći 24. apri­la 2016. ma­ski­ra­ni i na­o­ru­ža­ni lju­di ru­ši­li ne­le­gal­ne objek­te u obla­sti bu­du­ćeg „Be­o­gra­da na vo­di“, po­bjed­nik ne­dav­nih par­la­men­tar­nih i op­štin­skih iz­bo­ra po­tru­dio se da lič­no ar­bi­tri­ra i pre­su­di u ovom ve­li­kom skan­da­lu. Uobi­ča­je­na vaj­ka­nja, sva­đe sa sa­mim so­bom i za­je­dlji­vo-snis­ho­dlji­va do­ci­ra­nja no­vi­na­ri­ma ko­ji­ma se obič­no obra­ća po ime­nu (ka­ko bi na­gla­sio da sve zna, da mu ni­šta ni­je te­ško i per­so­na­li­zo­vao i olju­dio mu­če­ni­ka ili pa­će­ni­cu ko­ji, eto, ima­ju pre­mi­je­ra za po­zna­ni­ka, a ra­de za ne­ke ši­fro­va­ne me­di­je u stra­noj slu­žbi), za­mi­je­nio je pra­ved­nič­ki gnjev. Pre­mi­jer je tvr­dio da je ri­ječ o ne­bit­nom, na­du­va­nom slu­ča­ju. Tvr­dio je da su iz­vr­ši­o­ci „idi­o­ti“ za­to što su ru­ši­li no­ću. Sva­đao se na kon­fe­ren­ci­ja­ma za no­vi­na­re sa od­sut­nim funk­ci­o­ne­rom DS-a, ko­ji je pri­je to­ga pred no­vi­na­re iza­šao s fan­tom­kom u ru­ka­ma. Me­đu­tim, pri­je ne­ki dan se Vu­čić po­ja­vio pred ka­me­ra­ma i re­kao da je ru­še­nje u Sa­va­ma­li ne­do­pu­sti­vo a da će oni ko­ji su ga na­re­di­li od­go­va­ra­ti i pre­kr­šaj­no i kri­vič­no. Po­no­vo se srp­ski pre­mi­jer u man­da­tar­skom sta­tu­su ja­sno od­re­dio pre­ma svim usta­no­va­ma dr­ža­ve. Po­zvao je tu­ži­la­štvo da dje­lu­je, a tu­ži­la­štvo se po­sle od­mah obra­ti­lo nje­mu. Iako je re­kao da će svi kri­vi od­go­va­ra­ti, na­po­me­nuo je da je ri­ječ o za­slu­žni­ma, tvr­dio je da bi za nje­ga bi­lo pri­hva­tlji­vo da je ru­še­nje iz­vr­še­no to­kom da­na, pa čak i da bi on lič­no sjeo za upra­vlja­čem jed­nog ba­ge­ra.
Da­kle, bez ob­zi­ra na to da li je ri­ječ o ne­le­gal­nim objek­ti­ma, da li su ma­ski­ra­na i na­o­ru­ža­na li­ca neo­vla­šće­no hap­si­la gra­đa­ne, otje­ra­la po­li­ci­ju... Je­dan pre­mi­jer, pr­va lič­nost iz­vr­šne vla­sti ustav­ne i prav­ne dr­ža­ve vje­ru­je da je či­tav pro­blem u do­bu da­na. Mo­žda je či­tav pro­blem u bu­ci ko­ju su to­kom no­ći iza­zva­li? Ta­ko­đe, baš kao i u slu­ča­ju pot­pu­ne pro­mje­ne nje­go­ve po­li­tič­ke ide­o­lo­gi­je i pro­gra­ma iz 2008, pre­mi­jer mi­sli da, sa­mo ako je nje­gov po­tez na­iz­gled iskren i do­volj­no uvjer­ljiv za jav­nost, po­sle mo­že da či­ni šta god po­že­li. I sa­da će, kao i to­li­ko pu­ta ra­ni­je, oče­ki­va­ti op­šte po­hva­le po­šte­nja i do­bro­te pre­mi­je­ra Vu­či­ća, ko­ji je upra­vo pri­znao da prav­na dr­ža­va bez nje­ga ne funk­ci­o­ni­še, da je po­ve­zan sa kri­mi­nal­ci­ma i da je u re­du neo­vla­šće­no ru­ši­ti zgra­de, pro­tiv­prav­no li­ša­va­ti slo­bo­de gra­đa­ne i naj­u­ri­ti po­li­ci­ju... Kao i u slu­ča­ju smje­ne pro­stač­kog Bra­ti­sla­va Ga­ši­ća sa mje­sta mi­ni­stra od­bra­ne i sa­da će­mo če­ka­ti da­ni­ma, a mo­žda i sed­mi­ca­ma da bu­du ma­kar i sa­mo po­li­tič­ki ka­žnje­ni na­lo­go­dav­ci za ko­je Vu­čić kao da već zna ko su... On­da će ka­zni­ti jed­ne, po­mi­lo­va­ti dru­ge, a na­po­slet­ku će čak i kriv­ci ko­je je pri­znao do­bi­ti za­do­vo­lje­nje u stran­ci, di­plo­ma­ti­ji ili -ako baš ne bu­de mo­glo dru­ga­či­je - u bi­zni­su.
Taj ma­nir po­sta­je već otu­žan. Za­ko­ni se sa­vi­ja­ju pred pre­mi­je­rom ko­ji od­re­đu­je ka­da i ko­ji da bu­de pri­mi­je­njen. On je i gla­va i rep Sr­bi­je, sâm je vlast i svo­ja naj­ve­ća opo­zi­ci­ja. Opo­zi­ci­ju vi­še mr­zi za­to što je ne­spo­sob­na da ga za­mi­je­ni i za­to što bi upro­pa­sti­la dr­ža­vu ka­da bi joj i ustu­pio mje­sto, ne­go što mu ugro­ža­va vlast ko­ja mu je uosta­lom od po­čet­ka bi­la do­di­ja­la. Po­red to­ga, on je i uči­telj i uče­nik, i di­plo­ma­ta i po­li­glo­ta, i spor­ti­sta, i ba­ge­ri­sta i ana­li­ti­čar, i su­di­ja, i isled­nik i port­pa­rol. I kao što je sa­da ob­ja­vio da će od­go­va­ra­ti ne­ko ko­me ni­je re­kao ime i to pri­je ne­go što je tu­ži­la­štvo i de­fi­ni­sa­lo op­tu­žni­cu, ta­ko je ra­ni­je bio na­ja­vio i ka­da će bi­ti uhap­šen ubi­ca pje­va­či­ce Je­le­ne Kr­sma­no­vić, na­ja­vio je rje­ša­va­nje ne­ri­je­še­nog slu­ča­ja ubi­stva Slav­ka Ću­ru­vi­je, i hap­še­nje upra­vo oslo­bo­đe­nog Dra­go­sla­va Ko­smaj­ca ko­ga je pred­sta­vio kao kra­lja tr­go­vi­ne dro­gom i obje­lo­da­nio je da su na­še slu­žbe kri­ve za ubi­stvo srp­skih mla­di­ća u kaf­feu „Pan­da“. Ka­kav je čo­vjek ko­ji bez čvr­stih do­ka­za jav­no is­tu­pi sa ta­kvim in­for­ma­ci­ja­ma i evo osta­vi ro­di­te­lje tih dje­ča­ka da se, po­sle osam­na­est go­di­na od ve­li­kog gu­bit­ka, već mje­se­ci­ma no­vom sna­gom gri­zu, pi­ta­ju i pa­te?
Ta­ko je i u Cr­noj Go­ri. Sve se mo­že na­iz­gled pro­mi­je­ni­ti, ali je­dan čo­vjek i sa njim su­šti­na osta­ju isti. I on mo­že da bez do­ka­za op­tu­ži stra­nog dr­žav­ni­ka da je ubi­ca, nje­mu se mo­že da iz­ra­ža­va vjer­sku i na­ci­o­nal­nu mr­žnju, član nje­go­ve po­ro­di­ce ima mi­li­on­ske po­slo­ve sa dr­ža­vom, on ima svog žr­tve­nog jar­ca u esta­bli­šmen­tu, nje­mu su opro­šte­ni ra­to­vi sa­mo za­to što je pro­mi­je­nio stra­nu, tač­ni­je iden­ti­tet. Sve pro­mje­ne ko­je spro­vo­di ima­ju su­šti­nu pre­ma ko­joj se on ne mi­je­nja.
Što je naj­go­re, po­na­ša­nje ta­kvih vla­sto­dr­ža­ca ne na­i­la­zi sa­mo na po­dr­šku ti­he na­rod­ne ve­ći­ne, ne­do­volj­no pro­sve­će­ne za de­mo­kra­ti­ju. Po­dr­ža­va­ju ih i SAD i EU. Ono što je naj­go­re, dio na­ro­da vi­di to tak­tič­ko po­vla­če­nje kao is­pu­nje­nje prav­de.
Ko­li­ko će vre­me­na pro­ći dok dru­štvo ne sa­zri i us­po­sta­vi de­mo­krat­ske usta­no­ve ko­je su va­žni­je od lič­no­sti što su im na če­lu? U Be­o­gra­du i ši­rom Sr­bi­je na­stao je na­rod­ni po­kret pro­ti­van sa­mo­vla­sti Vu­či­ća i SNS-a. Da li i ovaj po­kret za pro­mje­ne u Sr­bi­ji, ne­stra­nač­ki i lje­vi­čar­ski u stva­ri pred­sta­vlja sa­mo no­vu za­pad­nu tran­smi­si­ju? Ne­ka­da je „Ot­por“ uz po­moć SAD i EU is­ti­snuo pa­tri­ot­ske stu­dent­ske po­kre­te i po­stao sim­bol pro­mje­na po mje­ri Bri­se­la i Va­šing­to­na... Da li i da­nas, za­hva­lju­ju­ći ba­ha­tom Vu­či­ću, baš kao ne­ka­da Mi­lo­še­vi­ću, pri­su­stvu­je­mo ko­nač­noj de­i­de­o­lo­gi­za­ci­ji i bri­se­li­za­ci­ji srp­ske po­li­ti­ke.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)