Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Dej­vid Ka­me­ron se koc­kao, a ra­čun nje­go­ve ne­pro­mi­šlje­no­sti pla­ti­će Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Evrop­ska uni­ja i glo­bal­ni po­re­dak. Kad je 2013. na­ja­vio re­fe­ren­dum o ostan­ku Uje­di­nje­nog Kra­ljev­stva u Evrop­skoj uni­ji, uči­nio je to s naj­bo­ljom na­mje­rom: da mo­der­ni­zu­je svo­ju kon­zer­va­tiv­nu par­ti­ju i ze­mlju uje­di­ni. Po­sti­gao je sve sa­mo ne to, pa je opet, po ko zna ko­ji put, po­tvr­đe­no da je put u pa­kao po­plo­čan – zna­te već či­me.
Na mno­go mje­sta re­zul­tat bri­tan­skog re­fe­ren­du­ma odr­ža­nog u če­tvr­tak, ve­ćin­sko (52 pre­ma 48 od­sto) zbo­gom EU, oci­je­njen je ”se­i­zmič­kim”. Rob Ford pro­fe­sor po­li­ti­ke na Uni­ver­zi­te­tu Man­če­ster, pr­vi je to opi­sao kao ”naj­ve­ći udar od pa­da Ber­lin­skog zi­da”, što su po­tom, kao svoj za­klju­čak, po­na­vlja­li mno­gi.
Po­sle ve­li­kog šo­ka, sli­je­di ve­li­ki raz­vod. Čel­ni­ci EU su iz bri­sel­ske cen­tra­le eks­pre­sno po­ru­či­li ka­ko že­le da se for­mal­no­sti ”breg­zi­ta” oba­ve prompt­no, po prin­ci­pu ”tra­ži­li ste, gle­daj­te”. Stav ono­ga ko se naj­vi­še pi­ta, Nje­mač­ke, pre­ćut­no gla­si: šta je bi­lo, bi­lo je, ide­mo da­lje.
Da li su se Bri­tan­ci pre­ra­ču­na­li sa­da je sa­mo fi­lo­zof­sko pi­ta­nje, jer po­sle re­fe­ren­du­ma ne­ma ka­ja­nja. Ali po sve­mu su­de­ći, re­zul­tat ovog iz­ja­šnja­va­nja u naj­sta­ri­joj evrop­skoj de­mo­kra­ti­ji vi­še je od pu­kog iz­la­ska iz EU jed­ne, do­du­še va­žne čla­ni­ce. Pr­ve po­slje­di­ce – dra­ma­tič­no sr­o­za­va­nje fun­te, njen naj­ve­ći pad u po­sled­nje tri de­ce­ni­je, te­tu­ra­nje ber­zan­skih in­dek­sa, no­vi pad ci­je­na naf­te – po­ka­zu­ju da je ri­ječ o do­ga­đa­ju či­je po­sle­di­ce ni­ko­ga ne­će ob­ra­do­va­ti.
Već se go­vo­ri o no­voj glo­bal­noj re­ce­si­ji, stra­hu­je se da će pri­mjer bri­tan­skih bi­ra­ča u no­vem­bru sli­je­di­ti i ame­rič­ki i iz­gla­sa­ti Do­nal­da Tram­pa, stre­pi se i od lan­ča­ne re­ak­ci­je u sa­moj EU, a po­mi­nje se i ras­pad Ve­li­ke Bri­ta­ni­je. Ško­tlan­đa­ni su već na­ja­vi­li no­vi re­fe­ren­dum o se­ce­si­ji, Ir­ci po­mi­nju uje­di­nje­nje sa ma­ti­com, a de­mon­stra­ci­je sa tran­spa­ren­ti­ma ko­ji po­zi­va­ju na ne­za­vi­snost Lon­do­na odr­ža­li su i raz­o­ča­ra­ni ži­te­lji pre­sto­ni­ce.
Iz­la­zak Bri­ta­ni­je iz EU tre­ba da se for­ma­li­zu­je u ro­ku od dvi­je go­di­ne. Ne­ma sum­nje da će o di­na­mi­ci i po­li­tič­kim aspek­ti­ma tog pro­ce­sa od­lu­či­va­ti An­ge­la Mer­kel i Fran­soa Oland. Dok to bu­de tra­ja­lo, Vla­di­mir Pu­tin će za­do­volj­no tr­lja­ti ru­ke jer bo­lji po­klon ni­je mo­gao da do­bi­je. Iz evrop­skog blo­ka od­la­zi na­i­me pe­ta svjet­ska (i dru­ga evrop­ska) eko­no­mi­ja, nu­kle­ar­na si­la i čla­ni­ca Sa­vje­ta bez­bjed­no­sti, ko­ja je, uz sve to, bi­la naj­tvr­do­kor­ni­ji za­go­vor­nik uvo­đe­nja i od­ra­ža­va­nja za­pad­nih sank­ci­ja pre­ma Ru­si­ji.
Sem to­ga, bri­tan­sko ”ne”, pod­strek je de­sni­ča­ri­ma i po­li­tič­kim opor­tu­ni­sti­ma ši­rom kon­ti­nen­ta. Ma­ri­na le Pen već po­mi­nje ”freg­zit”, ta­ko ne­što bli­sko je i Skan­di­nav­ci­ma. Ukrat­ko, što go­re, to za Mo­skvu bo­lje.
Što go­re, to bo­lje bi­će i po svoj pri­li­ci i prin­cip u bra­ko­ra­zvod­nom po­stup­ku: ma­lo je vje­ro­vat­no da će Bri­tan­ci, ko­ji se već ima­li spe­ci­jal­ni sta­tus u EU, is­po­slo­va­ti ne­ke ustup­ke. Bri­sel­ski čel­ni­ci će na­sto­ja­ti da Lon­don mak­si­mal­no ka­zne, ka­ko bi dru­ge čla­ni­ce obes­hra­bri­le da po­đu tim pu­tem. Uosta­lom, ka­ko će to iz­gle­da­ti, vi­dje­će se već u uto­rak, ka­da će se li­de­ri EU oku­pi­ti po pr­vi put po­sle ”breg­zi­ta”.
Na­rav­no, kao i uvijek u ova­kvim si­tu­a­ci­ja, oba­vlja se po­li­tič­ka autop­si­ja, da se vi­di šta je po­šlo na­o­pa­ko. Šta je pre­o­bra­ti­lo Bri­tan­ce, s ob­zi­rom na pre­o­vla­đu­ju­će prog­no­ze uoči re­fe­ren­du­ma da će po­bi­je­di­ti za­go­vor­ni­ci ostan­ka.
Ka­ko po­ka­zu­ju pr­vi na­la­zi – mno­go to­ga. Pr­vo, ovo je po­bje­da sta­ri­je ge­ne­ra­ci­je nad mla­đom: pr­vi su bi­li „za ne­za­vi­snost”, a dru­gi ve­ćin­ski (75 od­sto) za osta­nak (jer su iz­la­skom iz­gu­bi­li pra­vo da slo­bod­no ži­ve i ra­de u 27 evrop­skih ze­ma­lja).
Re­fe­ren­dum­ski is­hod je za­tim po­tvr­dio ras­tu­ći gnjev rad­nič­ke kla­se: in­du­strij­ski rad­ni­ci, či­ja je rad­na mje­sta od­nije­la ili prije­ti da od­ne­se glo­ba­li­za­ci­ja i teh­no­lo­ška re­vo­lu­ci­ja (iz Da­vo­sa po­čet­kom go­di­ne po­ru­če­no da će ro­bo­ti­za­ci­ja u na­red­nih pet go­di­na od­ni­je­ti pet mi­li­o­na rad­nih mje­sta), naj­pri­jem­či­vi­ji su bi­li za po­ru­ke bar­jak­ta­ra iz­la­ska.
Iz­la­zak Bri­ta­ni­je iz EU je i do­sad naj­ve­ći po­li­tič­ki da­nak mi­grant­skoj kri­zi: u predre­fe­ren­dum­skoj pro­pa­gan­di si­rij­ske i dru­ge iz­bje­gli­ce su pri­ka­zi­va­ne kao no­va po­šast ko­ja će ra­zo­ri­ti iden­ti­tet na­ci­je. Po­što je kse­no­fo­bi­ja već svu­gdje bi­la u uspo­nu, ovo je dje­lo­va­lo. Kao uosta­lom, i mno­go ne­i­sti­na i po­lu­i­sti­na o po­lo­ža­ju i na­vod­noj šte­ti ko­ju Bri­ta­ni­ja ima od član­stva u Uni­ji.
Sve u sve­mu, is­hod re­fe­ren­du­ma su od­re­dio vi­šak emo­ci­ja i ma­njak kal­ku­la­ci­ja. Iz sop­stve­nog is­ku­stva zna­mo da se to za­vr­ša­va lo­še. Kad je o na­ma ri­ječ, ra­zu­mlji­vo je da se po­sta­vlja pi­ta­nje tre­ba li da za­sta­ne­mo dok se pri­li­ke ta­mo gdje smo se za­pu­ti­li ne sre­de. To pi­ta­nje ne­ma me­đu­tim mno­go smi­sla: tem­po pu­to­va­nja ne od­re­đu­je­mo mi, a od naj­no­vi­jeg za­pe­tlja­va­nja mo­glo bi da bu­de i vaj­de: EU će ima­ti po­li­tič­ku po­tre­bu da, po­sle svog pr­vog sku­plja­nja na­sta­vi ši­re­nje.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik „Po­li­ti­ke)