Autor: Dra­gan Bur­sać

A, gdje je u či­ta­voj ovoj pri­či Bo­sna i Her­ce­go­vi­na? Ni­gdje, nu­la bo­do­va. Ove go­di­ne je Amel Tu­ka i nje­go­vo po­lu­fi­na­le pla­fon BiH spor­ta na Olim­pij­skim igra­ma.
Olim­pi­ja bi­la, pa pro­šla. Ra­de se ra­zno­ra­zne ana­li­ze na­ci­o­na­lih sport­skih sa­ve­za. Su­mi­ra­ju se re­zul­ta­ti iz Ri­ja. Plju­je se po onoj De Ku­ber­te­no­voj, “va­žno je uče­stvo­va­ti”...Jer da je sa­mo va­žno uče­stvo­va­ti ho­mo sa­pi­ens bi i da­lje la­dio mu­da po ste­pa­ma sub­sa­har­ske Afri­ke, dok bi nas Kro­ma­njon­ci is­tje­ri­va­li iz pe­ći­na i pa­me­ti uči­li.
Da­bo­me da je va­žno po­bi­je­di­ti, ili ostva­ri­ti ba­rem do­bar pla­sman.
A, gdje je u či­ta­voj ovoj pri­či Bo­sna i Her­ce­go­vi­na? Ni­gdje, nu­la bo­do­va. Ove go­di­ne je Amel Tu­ka i nje­go­vo po­lu­fi­na­le pla­fon BiH spor­ta na Olim­pij­skim igra­ma. Ako će­mo pra­vo, Ame­lo­va for­ma je bi­la u str­mo­gla­vom pa­du, pa mu je Rio do­šao ne­što kao epi­taf se­zo­ne. A, ako će­mo pra­vi­ti sve­op­štu ge­ne­ra­li­za­ci­ju, on­da, pa on­da bra­te mi­li mo­ra­mo zna­ti da nam je kao “sport­skoj na­ci­ji” Ne­džad Fa­zlli­ja i nje­go­vo 6 mje­sto u Sid­ne­ju ka­pak.
A, što je sve to ta­ko?
Pr­vo, kao u sva­koj dru­goj bal­kan­skoj pr­ći­ji u sport se ne ula­že ni­šta, a ako se i ula­že to su ko­lek­tiv­ni spor­to­vi. BiH je ima­la tu ne­sre­ću da ovu olim­pi­ju ni­je pro­šla ni­ti u jed­nom ko­lek­tiv­nom spor­tu. Što će re­ći osta­li su nam po­je­din­ci, ko­ji­ma po­ma­že ba­bo, ma­ter, Al­lah, Bog, a naj­vi­še po­ma­žu sa­mi se­bi...I ti po­je­din­ci ni­su ostva­ri­li naj­bo­lje re­zul­ta­te, od te­ni­se­ra Džum­hu­ra, do Tu­ke...jer je.i ga, ni­su bi­li u top for­mi. A, za top for­mu i tem­pi­ra­nje iste, opet tre­ba do­dat­nih no­va­ca, pre­to­če­nih u bes­ko­nač­ne tre­nin­ge, pre­to­če­nih u ti­mo­ve nu­tri­ci­o­ni­sta, fi­zi­o­te­ra­pe­u­ta, kon­di­ci­o­nih tre­ne­ra, sport­skih psi­ho­lo­ga... i opet se mo­že na­tre­fi­ti epic fa­il (vi­dje­ti pod Đo­ko­vić).
Ova­ko gle­da­ju­ći, mo­že­mo mi sa­mo za­hva­li­ti na­šim olim­pij­ci­ma što pod na­pra­vlje­nom ge­o­me­trij­skom za­sta­vom BiH uop­šte i na­stu­pa­ju.
Ali.
Ali u sve­mu ipak ima onog ljud­skog pre­i­spi­ti­va­nja. Pa, maj­ku mu Fi­dži osvo­ji zla­to u rag­bi­ju, Sje­ver­na Ko­re­ja u gim­na­sti­ci, Ko­so­vo, to smo ap­sol­vi­ra­li ima svo­ju zlat­nu cu­ru Ma­ljin­du Kelj­men­di... Je­smo li baš u ran­gu Bu­ta­na, Ton­ge i No­vog Ze­lan­da. Ša­lim se, No­vi Ze­land je osvo­jio 18 me­da­lja i sport­ska je su­per­si­la.
No, pri­je No­vog ze­lan­da, aj­mo ma­lo škic­nu­ti u kom­šij­ska i su­sjed­ska dvo­ri­šta. Su­sje­di iz Hr­vat­ske ima­ju čak 10 me­da­lja od ko­ji je 5 zlat­nih. Sr­bi­ja ima dvi­je me­da­lje ma­nje, ali se mo­že po­di­či­ti me­da­lja­ma u ko­lek­tiv­nim spor­to­vi­ma. Ko­so­vo, na­re­če­nu jed­nu me­da­lju i Slo­ve­ni­ja 4 me­da­lje. Osta­le biv­še Ju­go­slo­ven­ske re­pu­bli­ke su se po­put BiH vra­ti­le ku­ći sa krom­pi­ri­ćem. Oče­ki­va­no.
Ne­go.
“Aj­mo ma­lo o svjet­skim sport­skim tren­do­vi­ma, pri­je ne­go što bu­bek­ne­mo Bo­snu me­đu njih kao ka­men u lo­kvu.
Pri­mjet­no je da se ova­kva vr­sta spor­ta ko­ji fa­vo­ri­zu­je kla­sič­nu pred­sta­vu i spek­takl, ko­ji nje­dri su­per­zvi­je­zde, su­per­ti­mo­ve i ve­li­ke spon­zo­re, si­stem­ski naj­bo­lje funk­ci­o­ni­še u Sje­di­nje­nim Ame­rič­kim Dr­ža­va­ma. Od osnov­ne ško­le, sred­nje, pre­ko stu­dent­skih kam­pu­sa, do ame­rič­kih tra­jal­sa, či­tav si­stem je pod­re­đen pro­iz­vod­nji su­pe­r­zvi­je­zda, a ko­je će pro­iz­ve­sti još za­ba­ve, još gle­da­ni­je i sku­plje pre­no­se, sa još vi­še spon­zo­ra. Da­kle, no­vac, ko­ji pro­iz­vo­di još nov­ca. Do­ne­kle, ovaj tem­po mo­že is­pra­ti­ti Ve­li­ka Bri­ta­ni­ja, Ka­na­da, Austra­li­ja, Ja­pan, Ki­na. Da­kle ve­li­ke svjet­ske si­le.
Šta smo još na­u­či­li na ovim Olim­pij­skim igra­ma? Pa, trend u su­per­ra­zvi­je­nim ze­mlja­ma, po­put skan­di­nav­skih, za­tim No­vog Ze­lan­da, Švaj­car­ske i pre­bo­ga­tih naft­nih kra­lje­vi­na ide ka to­me da se po­bolj­ša­va sport­ski na­čin ži­vo­ta SVA­KOG po­je­din­ca, i da se lju­di in­di­vi­du­al­no opre­dje­lju­ju za spor­to­ve ko­ji uop­šte ni­su ni­ti kom­pe­ti­tiv­ni ni­ti olim­pij­ski. Od pa­ra­glaj­din­ga, ban­dži džam­pin­ga, do osta­lih adre­na­lin­skih za­mla­ta. Da­kle, zdrav ži­vot i adre­na­lin. Pa još si­stem­ski. Mo­žda za­to i ni­su pre­bo­ga­te ze­mlje osvo­ji­le to­li­ko me­da­lja ko­li­ko je oče­ki­va­no, ali ne pa­da­ju u ka­ta­to­nič­nu plju­va­či­nu i na­ci­o­nal­nu de­pre­si­ju. Kon­kret­ni­je, je.e se pro­sječ­nom Fin­cu, skej­te­ru, ko­ji dva pu­ta sed­mič­no ide u te­re­ta­nu, ko­ji je do svo­je tri­de­se­te ob­i­šao svi­jet, ne­su­pjeh tra­di­ci­o­nal­no do­brih ko­plja­ša na Olim­pi­ja­di u Ri­ju. Je­smo li još ne­što na­u­či­li?
Ze­mlje po­put Ki­ne, Ru­si­je i osta­lih, ko­je su eti­ke­ti­ra­ne kao “ono­za­vje­sne i ne­de­mo­krat­ske”, ta­ko­đe su stvo­ri­le svo­je sport­ske eli­te, ko­je se ne ba­ve to­li­ko na­ci­o­na­lim tak­mi­če­nji­ma. Sa dru­ge stra­ne, oči­gled­no, ni­su po­ra­di­le na no­vim ge­ne­ra­ci­ja­ma far­ma­ce­u­ti­ka, pa je pri­mje­ri­ce kao iz kur­ca zbog za­star­je­log do­pin­ga Me­đu­na­rod­na atlet­ska fe­dre­ci­ja iz­ba­ci­la ru­ske at­le­ti­ča­re sa Olim­pij­skih iga­ra. No­še­nje olim­pij­ske za­sta­ve na za­tva­ra­nju iga­ra od stra­ne Je­le­ne Išim­ba­je­ve, ne­ka­ko im do­đe kao re­kvi­jem za ru­ske sport­ske sno­ve.
Osta­tak svi­je­ta je mo­gao ko­li­ko je mo­gao, sa iz­u­zet­kom La­tin­ske Ame­ri­ke, ko­je je mo­gla vi­še.
A, gdje smo mi, dru­že?
E, sad ka­men u lo­kvu olim­pij­skog spor­ta.
Bo­sna i Her­ce­go­vi­na je pa­ra­o­lim­pij­ska ze­mlja. Ovo shva­ti­ti i bu­kval­no i u pre­ne­se­nom zna­če­nju. Pr­vo u pre­ne­se­nom.
Dva­de­set go­di­na na­kon ra­ta, mi ne mo­že­mo sa­sta­vi­ti po­je­di­ne olim­pij­ske sa­ve­ze u je­dan. Mi ima­mo JE­DAN olim­pij­ski ba­zen ko­ji za­do­o­vlja­va nor­me Svjet­ske pli­vač­ke fe­dre­ci­je, sa­mo je.i ga, zbog pro­fi­ta­bil­no­sti, na­mje­sto pli­va­nja i va­ter­po­la ve­ći dio vre­me­na u nje­mu se ba­nja­ju sre­do­vječ­ni lju­di. Mi ima­mo, par­don NE­MA­MO ni­ti je­dan atlet­ski te­ren ko­ji po­kri­va sve atlet­ske di­sci­pli­ne. Mi NE­MA­MO ni­ti jed­nu ade­kvat­nu dvo­ra­nu za gim­na­sti­ku. Na­ši sta­di­o­ni i dvo­ra­ne su ru­i­ne ko­je slu­že za po­vre­me­no iži­vlja­va­nje hu­li­ga­na u pa­u­za­ma pro­pa­da­nja istih soc­re­a­li­stič­kih gra­đe­vi­na.
Na­ši naj­bo­lji tre­ne­ri, te­ra­pe­u­ti, sport­ski dok­to­ri, oda­av­no slu­že dru­ge po svi­je­tu. Na­ši naj­bo­lji spor­ti­sti ima­ju, je.i ga, taj pro­blem što svo­ju ze­mlju ne do­ži­vlja­va­ju kao svo­ju. Oni su, zna­te, is­tak­nu­ti re­pre­zen­ta­tiv­ci Sr­bi­je i Hr­vat­ske, ve­ći­nom. Pa­ra­o­lim­pi­ja­da je na­ma me­ta­fo­rič­ko sta­nje svi­je­sti jer smo mi BU­KVAL­NO naj­ne­sport­ski­ja ze­mlja na Bal­ka­nu. Da pod­sje­tim, spor­ti­sti iz Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne su do sa­da uče­stvo­va­li na ukup­no 13 olim­pij­skih iga­ra, se­dam ljet­nih i šest zim­skih, ali se ni­kad ni­ko ni­je po­peo na po­bjed­nič­ko po­sto­lje. Ni­ka­da. Sve osta­le bal­kan­ske ze­mlje ima­ju me­da­lje. Sve. A, sad bez me­ta­fo­ra. Ova une­sre­će­na ze­mlja je na vol­še­ban na­čin po­sta­la pa­ro­lim­pij­ska ve­le­si­la. Pri­je sve­ga u sje­de­ćoj od­boj­ci, gdje je ne­po­bje­di­va i gdje nam re­dov­no do­no­si me­da­lje. Pa­zi­te sad. Se­lek­ci­ja BiH u Ri­ju će ju­ri­ša­ti na pe­to pa­ra­o­lim­pij­sko od­lič­je. U če­ti­ri uza­stop­na na­stu­pa u fi­na­li­ma na­ši od­boj­ka­ši osvo­ji­li su zla­to u Ati­ni 2004. i Lon­do­nu 2012., te sre­bra u Sid­ne­ju 2000.i Pe­kin­gu 2008. go­di­ne. Da­kle ri­ječ je o istin­skim he­ro­ji­ma, olim­pij­ci­ma.
Ovi osta­li, za­jed­no sa na­ro­dom ima­ju, iro­nič­no is­kri­vlje­nu pa­ra­o­lim­pij­sku sli­ku o se­bi sa­mi­ma i ze­mlji u ko­joj ži­ve. Svi za­jed­no ima­mo men­ta­tli­tet ne­po­pra­vlji­vih lu­ze­ra, ko­ji­ma oči­gled­no ne­što tre­ba da se de­si, e da bi uspje­li. Bo­sna i Her­ce­go­vi­na je sa ve­li­kom NU­LOM po ko zna ko­ji put okon­ča­la svo­je sport­ske olim­pij­ske pat­nje.
I sve­ga to­ga, od pro­pa­sti spor­ta do svjet­skih do­me­ta pa­ra­o­lim­pi­zma ne bi bi­lo, go­rak za­klju­čak, da ni­je bi­lo RA­TA.
A, šta nam do­no­si bu­duć­nost? Na­pr­vo, ni­ti ne zna­mo u kom obi­mu smo dr­ža­va, ni­ti kad i ko­ga po­dr­ža­va­mo. Ne­ma­mo si­stem, ali za­ni­mlji­vo ima­mo ka­drov­sku in­fra­struk­tu­ru par­tij­skih po­slu­šni­ka, ko­ji biv­stvu­ju kao ta­kvi i de­be­lo su pla­će­ni. Što bi se re­klo od ima­gi­nar­nog sport­skog olim­pij­skog ko­stu­ra za To­kio 2020. Ima­mo do­bro is­kri­vlje­nu kič­mu ad­mi­ni­stra­ci­je i pro­ma­ju iz­me­đu.
A, to nam sve ga­ran­tu­je da će­mo bi­ti ze­mlja hra­brih he­ro­ja pa­ra­o­lim­pi­ja­ca i da će­mo se olim­pij­skom od­lič­ju mo­ći na­da­ti 2120. Ako nas, na­rav­no, ka­kav rat ne osna­ži u pa­ra­o­lim­pij­skom smi­slu.

www.byka.com