PIŠE: NIK GAŠAJ

Pr­vi slo­bod­ni iz­bo­ri u Cr­noj Go­ri su odr­ža­ni 1990. i pred­sta­vlja­ju pre­lom u po­li­tič­kom ži­vo­tu jer pri­je tih iz­bo­ra u Cr­noj Go­ri, od­no­sno u SFRJ, pra­vo na vla­da­nje se za­sni­va­lo na pro­šlim za­slu­ga­ma vla­da­ju­će ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je, a ne na osno­vu vo­lje gra­đa­na iz­ra­že­ne na slo­bod­nim i de­mo­krat­skim iz­bo­ri­ma. Na­i­me, 1945. u Ju­go­sla­vi­ji je do­šlo do bit­nog ogra­ni­če­nja dje­lo­va­nja opo­zi­ci­o­nih po­li­tič­kih par­ti­ja, a po­tom i do nji­ho­ve za­bra­ne, pa su slo­bod­ni iz­bo­ri po­sta­li ne­mo­gu­ći. Ti­me je, za­pra­vo, bi­la uki­nu­ta mo­guć­nost bi­ra­ča da se na iz­bo­ri­ma opre­dje­lju­ju iz­me­đu vi­še raz­li­či­tih po­li­tič­kih op­ci­ja.
Ako ide­mo da­lje u pro­šlo­sti, ve­li­ke pri­mjed­be mo­gu se upu­ti­ti i iz­bo­ri­ma u Kra­lje­vi­ni Ju­go­sla­vi­ji. Iz­bo­ri odr­ža­ni od 1931. do 1938. ni­su bi­li slo­bod­ni i po­šte­ni jer je na nji­ma, pre­ma iz­bor­nom za­ko­nu od 1931, gla­sa­nje bi­lo jav­no, što zna­či da je gra­đa­nin zbog svog iz­bor­nog opre­dje­lje­nja bio iz­lo­žen ri­zi­ci­ma sank­ci­ja u ži­vo­tu i ra­du.
Ta­ko­đe, iz­bo­ri odr­ža­ni u raz­do­blju od 1921. do 1929. bi­li su taj­ni, prem­da su i oni ima­li kru­pan ne­do­sta­tak u to­me što su že­ne i ne­pi­sme­ni mu­škar­ci, pre­ma iz­bor­nom za­ko­nu od sep­tem­bra 1920, bi­li li­še­ni pra­va gla­sa.
Na­kon 1990. u Cr­noj Go­ri te­kli su pro­ce­si for­mi­ra­nja i or­ga­ni­za­ci­o­nog učvr­šći­va­nja po­li­tič­kih par­ti­ja. To su zna­čaj­ni po­li­tič­kih pro­ce­si jer po­li­tič­ke par­ti­je u Cr­noj Go­ri, kao i u dru­gim post­ko­mu­ni­stič­kim ze­mlja­ma ju­go­i­stoč­ne Evro­pe, ima­ju zna­čaj­nu ulo­gu u kon­so­li­da­ci­ji de­mo­krat­skog po­li­tič­kog po­ret­ka.
Ve­ći­na re­le­vant­nih po­li­tič­kih par­ti­ja Cr­ne Go­re uspje­la je da upr­kos ni­zu te­ško­ća (fi­nan­sij­skih, ka­drov­skih, in­sti­tu­ci­o­nal­nih), or­ga­ni­za­ci­o­no us­po­sta­vi or­ga­ni­za­ci­ju na te­ri­to­ri­ji ši­re Cr­ne Go­re.
Do pred­sjed­nič­kih iz­bo­ra 1997. i par­la­men­tar­nih iz­bo­ra 1998. u Cr­noj Go­ri – biv­ša ko­mu­ni­stič­ka par­ti­ja, tj. vla­da­ju­ća par­ti­ja (DPS) je ima­la nad­mo­ćan po­lo­žaj nad opo­zi­ci­jom na svim di­men­zi­ja­ma: eko­nom­skoj, in­sti­tu­ci­o­nal­noj i me­dij­skoj. Ta­ko da je ona na iz­bo­ri­ma 1990, 1992. i 1996. iz­vo­je­va­la ap­so­lut­nu po­bje­du. U tom po­gle­du Cr­na Go­ra je iz­u­ze­tak od svih dru­gih post­ko­mu­ni­stič­kih ze­ma­lja ju­go­i­stoč­ne Evro­pe.
Po­sli­je ras­cje­pa DPS-a (1997), po­lo­žaj te par­ti­je se mi­je­nja, za­to što je pri­nu­đe­na da, kroz ko­a­li­ci­o­ne aran­žma­ne do­pu­sti dru­gim par­ti­ja­ma uče­šće u vla­sti, dok je u ne­kim op­šti­na­ma već iz­gu­bi­la vlast.
Kao što je po­zna­to, na­stan­kom vi­še­par­tij­skog si­ste­ma u Cr­noj Go­ri, po­red gra­đan­skih par­ti­ja, for­mi­ra­ne su i na­ci­o­nal­ne stran­ke ma­njin­skih na­ro­da, pri­je sve­ga Al­ba­na­ca, Mu­sli­ma­na-Bo­šnja­ka i Hr­va­ta.
U po­li­tič­koj te­o­ri­ji na­ci­o­nal­ne par­ti­je pred­sta­vlja­ju de­mo­krat­ski in­sti­tut u ar­ti­ku­li­sa­nju i ostva­ri­va­nju na­ci­o­nal­nih in­te­re­sa, što je ve­o­ma va­žno. Me­đu­tim, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li na­ci­o­nal­ne par­ti­je uvijek i pred­sta­vlja­ju na­ci­o­nal­ni in­te­res, i, ako ostva­ru­ju, u ko­joj mje­ri to ra­de, ili se sa­mo sa­mo­ob­ma­nju­ju da to či­ne, dok u stva­ri ostva­ru­ju svo­je po­seb­ne in­te­re­se, od­no­sno in­te­re­se nji­ho­vih vođ­a, i to ne­ri­jet­ko na šte­tu na­ro­da ko­ji pred­sta­vlja­ju. Da­kle, ov­dje do­la­zi­mo do jed­ne pro­ti­vur­ječ­no­sti i pro­ble­ma, tj. pro­ble­ma otu­đe­nja na­ci­o­nal­nih par­ti­ja od­no­sno nji­ho­vih oli­gar­hi­ja od dru­štva i onih dru­štve­nih sna­ga ko­je či­ne nji­hov sup­strat, tj. u ovom slu­ča­ju al­ban­ski, bo­šnjač­ki i hr­vat­ski bi­ra­či u Cr­noj Go­ri. Do­du­še, mo­ra­mo re­ći da auto­krat­ske i oli­gar­hij­ske ten­den­ci­je na­ci­o­nal­nih stra­na­ka ni­su ne­ka po­seb­na nji­ho­va obi­ljež­ja i spe­ci­fič­nost u od­no­su na dru­ge po­li­tič­ke par­ti­je u Cr­noj Go­ri. Ali, sve to ne oprav­da­va nji­hov ne­a­de­kva­tan me­tod i sa­dr­žaj ra­da, ako već pre­ten­du­ju da pred­sta­vlja­ju na­ci­o­nal­ne in­te­re­se.
Po­se­ban je pro­blem ka­da na­ci­o­nal­ne stran­ke ma­njin­skih na­ro­da gu­be svo­ju sa­mo­stal­nost i su­bjek­ti­vi­tet i po­sta­ju po­li­tič­ka tran­smi­si­ja vla­da­ju­će stran­ke. Ta­da ta­kve na­ci­o­nal­ne stran­ke obe­smi­šlja­va­ju svo­je po­sto­ja­nje, a što se to če­sto de­ša­va sa ne­kim na­ci­o­nal­nim stran­ka­ma ma­njin­skih na­ro­da u Cr­noj Go­ri. Sto­ga, osta­je pi­ta­nje ka­ko obez­bije­di­ti od­go­vor­nost pred­stav­ni­ka ma­nji­na, ka­ko po­sti­ći da ti pred­stav­ni­ci do­i­sta slu­že in­te­re­si­ma ma­nji­ne ko­ju bi tre­ba­li pred­sta­vlja­ti.
Ta­ko­đe, uka­zu­je­mo na pro­ble­ma­ti­ku ko­ja se ogle­da u to­me da u skup­ši­na­ma svih ni­voa vla­sti ne po­sto­je po­seb­ni po­stup­ci u od­lu­či­va­nju ka­da se ra­di o pi­ta­nji­ma od vi­tal­nog in­te­re­sa za ma­njin­ske na­ro­de. Na­i­me, na­še skup­šti­ne na­pad­no su ma­jo­ri­sti­čke, ve­ći­na je ne­tr­pe­lji­va pre­ma ma­nji­na­ma, bez ob­zi­ra da li su one po­li­tič­ke ili na­ci­o­nal­ne. Otu­da za­stu­plje­nost sa po­je­di­nim pred­stav­ni­ci­ma ni­je ni­ka­kva ga­ran­ci­ja da će in­te­re­si ma­njin­skih na­ro­da u ra­du skup­šti­na bi­ti uzi­ma­ni u ob­zir i da će ti­me po­pra­vlja­ti sta­tus ma­nji­na u Cr­noj Go­ri. Jer je bit­na raz­li­ka iz­me­đu po­li­tič­ke par­ti­ci­pa­ci­je pred­stav­ni­ka ma­nji­na i mo­ći nji­ho­vog od­lu­či­va­nja o esen­ci­jal­nim in­te­re­si­ma i po­tre­ba­ma ma­njin­skih na­ro­da u Cr­noj Go­ri. U kon­so­ci­jal­noj de­mo­kra­ti­ji ma­nji­na­ma se do­pu­šta pra­vo ve­ta ka­da se ra­di o va­žnim ma­njin­skim pi­ta­nji­ma. Jer, sta­tus ma­nji­na u jed­noj ze­mlji uzi­ma se kao in­di­ka­tor de­mo­krat­skih do­stig­nu­ća i je­dan od kri­te­ri­ju­ma pri­mje­ne evrop­skih stan­dar­da.
Uče­šće pri­pad­ni­ka ma­njin­skih na­ro­da u po­li­tič­kom ži­vo­tu jed­ne dr­ža­ve, kao i do­sled­no ostva­ri­va­nja in­di­vi­du­al­nih i ko­lek­tiv­nih ma­njin­skih pra­va u in­sti­tu­ci­ja­ma prav­no-po­li­tič­kog si­ste­ma, ne sa­mo u for­mal­nom smi­slu, ne­go i u fak­ti­ci­te­tu, zna­čaj­no je i za te ma­nji­ne i za tu dr­ža­vu. Na­i­me, ka­da su ma­nji­ne bo­lje in­te­gri­sa­ne i ako­mo­di­ra­ne u si­stem, ve­ći je ste­pen de­mo­kra­tič­no­sti i sta­bil­no­sti dru­štva. U tom su po­gle­du pro­ce­si de­mo­kra­ti­za­ci­je i evro­pi­za­ci­je kom­ple­men­tar­ni jer oba za­htje­va­ju is­pu­nja­va­nje od­re­đe­nih stan­dar­da i kri­te­ri­ju­ma.
I da za­klju­čim. Ve­ći­na mo­ra da po­štu­je jed­na­ka pra­va dru­gih. Pra­va ma­nji­na mo­ra­ju bi­ti za­jam­če­na va­že­ćim prav­nim po­ret­kom i o nji­ma ni­je mo­gu­će od­lu­či­va­ti po prin­ci­pu ve­ći­ne. Od­lu­ke o to­me mo­ra­ju se do­no­si­ti uz sa­gla­snost ma­nji­ne od­no­sno nje­nih auten­tič­nih pred­stav­ni­ka u či­jem se pra­va, po­tre­bi i inte­re­su od­lu­ču­je.
(Autor je po­li­ti­ko­log)