Pi­še: Bo­ja­na Mi­lja­nić

U Cr­noj Go­ri u po­sled­njih 20 go­di­na ču­le su se i ču­ju se mno­ge po­li­tič­ke ide­je ko­je zah­ti­je­va­ju pro­mje­nu či­ta­vog dru­štve­nog si­ste­ma ko­ji na ne­ki na­čin ni­ka­ko ne funk­ci­o­ni­še va­lja­no. U tu svr­hu po­sto­ja­li su ne­ki na­iv­ni po­ku­ša­ji uvo­đe­nja pro­mje­na kva­zipo­li­tič­kih re­for­mi dru­štve­nih re­or­ga­ni­za­ci­ja, me­đu­tim, ni­šta se tu ni­je pro­mi­je­ni­lo. I po­sli­je dvi­je de­ce­ni­je sto­ji­mo pred istim pi­ta­njem: šta da se ra­di ka­ko bi ovo dru­štvo iza­šlo na pra­vi put? Ko­ja bi nas to po­li­tič­ka ide­ja i dru­štve­na re­or­ga­ni­za­ci­ja iz­ba­vi­li iz na­go­mi­la­nih kri­za i pro­ble­ma? U če­mu smo do sa­da gri­je­ši­li i ka­ko da kre­ne­mo iz po­čet­ka?
Ima li ka­drih, ne­kom­pro­mi­to­va­nih, struč­nih, idej­no svje­žih i smje­lih da po­nu­de ne­što no­vo i da nas u to­me po­ve­du? Ko­li­ko će­mo još če­ka­ti i od če­ga to za­vi­si?
U Cr­noj Go­ri ne­ma pro­mje­na naj­vi­še za­to jer se sve vri­je­me po­ku­ša­vao pro­mi­je­ni­ti si­stem, a ne lju­di. Za­to što se na­sto­ja­lo na spo­lja­šnjim, a ne unu­tra­šnjim pro­mje­na­ma. Što se dnev­na po­li­ti­ka kre­ta­la po po­vr­ši­ni, a ne du­bi­ni dru­štve­nog ži­vo­ta.
Što su sve stra­nač­ke po­li­ti­ke po­di­la­zi­le ne­re­al­nim oče­ki­va­nji­ma ra­sla­blje­nog cr­no­gor­skog čo­vje­ka, nje­go­vom kon­for­mi­stič­kom i ma­te­ri­ja­li­stič­kom po­gle­du na svi­jet. Iz­bor­ni i dr­žav­ni pro­gra­mi do sa­da ni­su otvo­re­no pro­go­vo­ri­li o na­ma sa­mi­ma, du­hov­nom i mo­ral­nom sta­nju u na­ro­du. Bje­ža­lo se od isti­ne i sve se či­ni­lo da se ugo­di po­kva­re­nom bi­rač­kom uku­su ko­ji vi­še ne raz­li­ku­je re­al­nost od fan­ta­zi­je, isti­nu od ma­ni­pu­la­ci­je, spa­so­no­sne od smr­to­no­snih li­je­ko­va.
Obi­čan čo­vjek-bi­rač je sve či­nio da se ne po­gle­da u ogle­da­lo i na­sta­vljao s vje­ro­va­njem da ne­ko van nje­ga, sa vi­šeg ni­voa, tre­ba i
mo­že da ri­je­ši sve nje­go­ve pro­ble­me, i to bez nje­go­vog uče­šća. Sit­ni po­li­ti­kant je pot­hra­nji­vao ovu bi­rač­ku re­li­gi­ju na­la­ze­ći tu šan­su za se­be i ne že­le­ći da mi­je­nja uho­da­ni si­stem ko­ji je od­lič­no pro­funk­ci­o­ni­sao kao sim­bi­o­za la­žnih oče­ki­va­nja i la­žnih obe­ća­nja. I ta­ko sko­ro dvi­je de­ce­ni­je ni­ko ni­je že­lio da si­đe sa ove vr­te­ške i shva­ti da je iz­laz iz ovog za­ča­ra­nog kru­ga u su­o­ča­va­nju sa psi­ho­lo­škom isti­nom o na­ma sa­mi­ma i ka­ta­stro­fal­nim pro­mje­na­ma ko­je su se de­si­le u na­šem na­ci­o­nal­nom ka­rak­te­ru.
Na­ša naj­ve­ća za­blu­da ogle­da se u to­me što mi­sli­mo da je cr­no­gor­sko pi­ta­nje eko­nom­sko-po­li­tič­ko pi­ta­nje. Cr­no­gor­sko pi­ta­nje je du­hov­no-mo­ral­no pi­ta­nje. I sve dok se cr­no­gor­sko pi­ta­nje bu­de rje­ša­va­lo sa­mo eko­nom­sko-po­li­tič­kim na­či­nom, vr­tje­će­mo se ukrug.
Tek kad cr­no­gor­sko pi­ta­nje po­sta­ne du­hov­no-mo­ral­no, otva­ra­mo šan­su za istin­ske pro­mje­ne u na­šem dru­štvu.
Na­ma je da­nas po­treb­no že­sto­ko i bes­kom­pro­mi­sno pre­i­spi­ti­va­nje, sa­mo­kri­tič­na sa­mo­spo­zna­ja, lič­na unu­tra­šnja re­vo­lu­ci­ja, ko­lek­tiv­no pre­u­mlje­nje, po­vra­tak iš­ča­še­nog psi­ho­lo­škog zglo­ba na­šeg na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra u svo­je ne­ka­da­šnje le­ži­šte.
Ne znam da li je tač­na drev­na mi­sao da je čo­vjek ka­rak­ter, a ka­rak­ter
sud­bi­na. Po­seb­no ne znam mo­že li se to pri­mi­je­ni­ti na sav na­rod. Ali sa­svim je ja­sno da je do­šlo do iš­ča­še­nja ko­je je naš du­hov­no-mo­ral­ni kod iz­ba­ci­lo iz le­ži­šta pa sa tom ma­nom pro­sto še­pa­mo. To kon­kret­no zna­či da je le­njost umno­go­me za­mi­je­ni­la ra­di­nost, ma­lo­vjer­je vje­ru, di­o­ba slo­gu, se­bič­nost so­li­dar­nost, in­di­vi­du­a­li­zam sa­bor­nost, be­za­vi­čaj­nost pa­tri­o­ti­zam.
Da­nas se od­vi­ja epi­log ovog raz­vo­ja ko­ji nas je do­veo do pot­pu­nog od­su­stva na­ci­o­nal­ne spo­sob­no­sti i dje­lo­tvor­no­sti. Za­to se tre­ba za­la­ga­ti za re­vo­lu­ci­ju na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra u cr­no­gor­skom na­ro­du, za iz­mje­nu si­ste­ma vri­jed­no­sti fi­lo­so­fi­je ži­vo­ta, kao je­di­ne istin­ske pro­mje­ne.
Šta to zna­či u prak­si?
Ka­ko mo­gu da za­mje­rim bi­lo ko­me dru­gom ne­što što i sam ra­dim, od naj­ma­njeg lo­po­vlu­ka do naj­ve­će eko­lo­ške ne­bri­ge?
Ka­ko mo­gu da tra­žim bo­lje uslo­ve ži­vo­ta i ra­da ako sam ne­rad­nik i le­zi­le­bo­vić?
Ka­ko mo­gu da kri­vim ne­pri­ja­te­lje kad ni­sam ni po­ku­šao da se or­ga­ni­zu­jem da se bra­nim? Če­mu se na­dam ako se za­la­žem za sve dru­ge pro­mje­ne iz­u­zev mi­je­nja­nja sa­mog se­be? Ka­ko da do­stig­nem smi­sao ka­da u nje­ga ne vje­ru­jem i za nje­ga se ne bo­rim?
Ka­ko da po­no­vo po­sta­nem po­bjed­nik kad sam na­vi­kao na po­ra­ze i sro­dio
se sa nji­ma, za­bo­ra­viv­ši ka­ko sa­mo bo­rac mo­že bi­ti po­bjed­nik? Ko­je su mo­je za­slu­ge na lič­nom, pro­fe­si­o­nal­nom, po­ro­dič­nom, so­ci­jal­nom, dr­žav­nom pla­nu? Ko­ju sam za­du­žbi­nu osta­vio za svo­ju du­šu?
Sva ova pi­ta­nja idu pri­je po­li­tič­kih. Ide­al­no bi bi­lo da se no­va po­li­ti­ka za­snu­je na no­vom re­vo­lu­ci­o­nar­nom na­ci­o­nal­nom ka­rak­te­ru. Tek on­da je mo­gu­će isto­vre­me­no mi­je­nja­ti po­je­din­ca i dru­štvo, kroz sa­dej­stvo i si­ner­gi­ju pro­mje­ne u lič­no­sti­ma i za­jed­ni­ci.