Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Znam šta ne­ću, ali još ne znam šta ho­ću. Znam da ho­ću, ima vi­še mo­guć­no­sti, i u to­me je pro­blem. Ne mo­gu sve, no, da li bi se ne­ka­ko mo­glo do­bi­ti sve kroz jed­no? Što je mo­gu­će ko­li­ko je ne­mo­gu­će.
Znam šta ne­ću, ali ni­je va­žno što znam ja, ne­go što to zna­ju i mno­gi dru­gi. Sad je va­žni­je što to zna­ju mno­gi dru­gi ne­go što ja znam. Bi­lo je va­žno da sam znao kad mno­gi dru­gi ni­je­su zna­li, go­vo­rio mi je je­dan, ko­ji ni­je mo­gao da ne bu­de pr­vi. Pr­vi na va­tru.
Sje­ćam se sad, kao da je to bi­lo ju­če, ka­ko sam pi­sao o mi­lo­va­nju. O cr­no­gor­skom mi­lo­va­nju. U nje­mu je, a ta­da sam go­vo­rio u alu­zi­ja­ma, bi­lo vi­še po­li­ti­ke ne­go ero­ti­ke. No, sam tekst, i kad osta­je u po­li­tič­kim alu­zi­ja­ma, zah­ti­je­va ero­ti­ku. Stva­ra­lač­ku, ako ta ri­ječ ni­je pre­te­ška, i pre­ten­ci­o­zna za tekst-ko­lum­nu?
Va­žno je sa­da ne­što re­ći, bez alu­zi­ja, pa da bu­de sko­ro ele­men­tar­no i tvr­do kao ba­ti­na. Po­en­ta tih ra­ni­jih tek­sto­va bi­la je an­tro­po­lo­ško-psi­ho­lo­ška di­jag­no­za, ko­ja je gla­si­la - ko je u cr­no­gor­skom mi­lo­va­nju ostao vi­še od de­set go­di­na, on je već ni­za­šta. Nje­ga je mi­lo­va­nje po­je­lo. On je vi­še utva­ra, ne­go re­a­lan čo­vjek. I, na­rav­no, ta­kav čo­vjek vi­še ni­šta ne mo­že da pro­mi­je­ni. Te­že se ski­nu­ti s du­go­go­di­šnjeg mi­lo­va­nja ne­go s dro­ge, ci­ti­ram opet ono­ga koji je pi­sao tek­sto­ve ko­je sam ja pot­pi­si­vao.
Da­nas lju­di na­ve­li­ko vi­de do če­ga su do­šli oni ko­ji su osta­li de­set ili dva­de­set go­di­na u po­li­tič­kom mi­lo­va­nju - vi­de ljud­sku i na­rod­nu ka­ta­stro­fu. Cr­na ze­mlja se pro­pa­la pod ta­ko pre­do­zi­ra­nim mi­lo­va­njem. A ko­ja se ni­je pro­va­li­la, osta­la je ja­lo­va od ja­lo­vog mi­lo­va­nja. A oni ko­ji su se uz mi­lo­va­nje na­pu­ni­li pa­ra, po­sta­li su ne­sno­šlji­ve utva­re. Eto, ne­ma cr­njeg i stra­šni­jeg re­zul­ta­ta.
Za­ni­mlji­vo je i simp­to­ma­tič­no ka­ko li­der cr­no­gor­skog mi­lo­va­nja go­vo­ri o pro­šlo­sti, tj. o onom što se ozna­ča­va ri­ječ­ju – isto­ri­ja. Mi­lo­va­nje je i nje­mu po­pi­lo pa­met, iako se mi­lo­vao i pod­sti­cao hi­ste­ri­ju mi­lo­va­nja, uvi­jek ima­ju­ći u gla­vi ne­ku ra­ču­ni­cu. Sad su mu pra­zni­ne u umu oči­te. Vid­no i po tom ka­ko in­to­ni­ra ri­ječ pro­šlost, s na­mje­rom da po­kri­je ono što mi­sli­mo pod poj­mom - isto­ri­ja. Upo­tre­blja­va­ju­ći ri­ječ pro­šlost, mi­sli na isto­ri­ju ko­ju tre­ba pre­ba­ci­ti u ne­po­sto­ja­nje. To je za nje­ga iz­laz iz kon­flikt­ne isto­rij­ske pro­šlo­sti.
Taj men­tal­ni re­cept su­ve­re­no na­me­će svi­ma, kao rje­še­nje. Re­al­na isto­ri­ja je bez­iz­la­zni ne­spo­ra­zum, za­to je bo­lje iz­mi­sli­ti fik­tiv­nu, i po­nu­di­ti je is­pra­nim mo­zgo­vi­ma i du­ša­ma is­pra­žnje­nim od ve­li­kog mi­lo­va­nja. Ono što su ko­sti isto­ri­je Cr­ne Go­re - ći­ri­li­ca, ko­sov­ski etos Pe­tro­vi­ća, isto­rij­sko po­kro­vi­telj­stvo Ru­si­je bez ko­je Cr­ne Go­re ne bi bi­lo - oba­ve­zno tre­ba za­gr­nu­ti u grob, ili pro­gla­si­ti op­se­siv­nom fik­ci­jom onih ko­ji su ne­po­treb­no op­te­re­će­ni isto­ri­jom. Iden­ti­te­ski kon­sti­tu­en­ti Cr­ne Go­re ko­ji sa­ži­ma­ju nje­nu isto­ri­ju, tra­u­ma su onih ko­je re­al­nost uvi­jek po­bje­đu­je. „Nji­ma ni­je ni­kad do­sta po­ra­za“, po­ru­ču­je li­der no­vo­cr­no­gor­ske fik­ci­je. Ta­kvoj „pro­šlo­sti“ se ni po ko­ju ci­je­nu ne smi­je do­pu­sti­ti da ome­ta do­la­zak „no­vo­cr­no­gor­ske bu­duć­no­sti“. Cr­na Go­ra, po nje­mu, je­di­no mo­že da uđe u svo­ju re­al­nu bu­duć­nost bez re­al­ne pro­šlo­sti. Taj pa­ra­doks, pri­mje­ću­je i onaj ko­ji ne pri­mje­ću­je br­da, po­do­zri­je­va­ju­ći zlo­u­mlje u na­u­mu. Nje­mu ne sme­ta, što u nje­go­vim ri­je­či­ma ne­ma ele­men­tar­ne lo­gi­ke, to ga u nje­go­vim oči­ma či­ni kre­a­tiv­nim. Ali on zna da su iz­mi­lo­va­ni mo­zgo­vi i du­še iz­gu­bi­li moć ele­men­tar­nog ra­su­đi­va­nja. Oni još sa­mo ži­ve od hip­no­ze i nar­ko­ze, i ta­kve fik­ci­je su do­bro­do­šle. Sa­mo na­pri­jed, u bu­duć­nost bez pro­šlo­sti!
Bu­duć­nost Cr­ne Go­re i Bal­ka­na je za nje­ga NA­TO, ko­ji je otro­vao ovaj pro­stor nu­kle­ar­nim ot­pa­dom i naj­re­al­ni­je do­veo u pi­ta­nje bu­duć­nost ovog na­ro­da. Isti­na da je NA­TO naj­e­fi­ka­sni­ji maj­stor za do­la­zak br­ze bu­duć­no­sti mno­gim ze­mlja­ma i na­ro­di­ma. Tu je vje­šti­nu po­ka­zao efi­ka­snom pro­iz­vod­njom ka­ta­stro­fa ta­mo gdje mu je bi­lo po­treb­no.
Iz­mi­lo­va­nim du­ša­ma i po­a­ra­nim mo­zgo­vi­ma on još ka­že da je NA­TO „fak­tor bez­bjed­no­sti i si­gur­no­sti“ Cr­ne Go­re i Bal­ka­na. Pa oni ko­je jed­nom po­bi­je i otru­je, ko­ji­ma uni­zi isto­ri­ju, ko­ji­ma is­kom­pro­mi­tu­je sop­stve­no pam­će­nje ne tre­ba vi­še da stra­hu­ju za svo­ju bu­duć­nost. Ona je već do­šla.
Pi­ta­nje je sad - je li ovaj na­rod u Cr­noj Go­ri već ostva­rio svo­ju bu­duć­nost? Je li za ovih 25 go­di­na ubr­za­nog isto­rij­skog sa­mo­ra­za­ra­nja (ko­je ideo­lo­zi na­zi­va­ju eufe­mi­zmom –tran­zi­ci­ja!) ostva­rio sve što je htio u ovom na­ro­du – uni­štiv­ši mu sve što je bio!?
Ako je isto­ri­ja sa­mo pro­šlost, ne­po­tre­ban te­ret, ne­spo­ra­zum iz ko­ga tre­ba iza­ći ma­kar i bez gla­ve, on­da je bu­duć­nost već tu. Na­ši tran­zi­ci­o­ni li­de­ri su uspje­li u po­vje­re­nom za­dat­ku. Ta­kvu br­zu bu­duć­nost su nam že­lje­li oni ko­ji su po­že­lje­li da nas ov­dje vi­še ne­ma.
(Autor je knji­žev­nik)