Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Sje­ća­te li se ne­ka­da­šnjih šla­ge­ra, šan­so­na ili mo­žda do­bre sta­re sev­da­lin­ke? Sje­ća­te li se sta­rih, do­brih fe­sti­va­la po­put ,,Be­o­grad­skog pro­le­ća’’, Spli­ta ili Opa­ti­je? Pam­ti­te li igran­ke, ple­so­ve, za­ba­ve i dru­gar­ske ve­če­ri? Ja, bo­ga­mi, pam­tim i ra­do ih se sje­ćam. I to nam je iz­gle­da na­ža­lost sa­mo i osta­lo- da ih se sje­ća­mo. Ali sa sje­tom i ne­kom vr­stom ne­la­god­ne no­stal­gi­je ko­ja me, iz­gle­da, ne mi­sli ta­ko la­ko na­pu­šta­ti. Za­što ne­la­god­na? Pa za­to što se ni­ka­ko ne mi­rim s tim da je sve od na­bro­ja­nog sa­mo pu­ka i da­le­ka pro­šlost. Ne za­to što ne shva­tam ne­mi­nov­nost i pri­rod­nost pro­la­zno­sti već za­to što je vri­je­me ko­je je do­šlo pot­pu­no ne­pri­rod­no i ne­će ta­ko la­ko i br­zo pro­ći. Sje­ća­te li se sjaj­nog Dra­ga­na Stoj­ni­ća, Lo­le No­va­ko­vić, Ja­dran­ke Sto­ja­ko­vić? Ja ih ne za­bo­ra­vljam, ali ovom vre­me­nu bez slu­ha i bez trun­ke ose­ća­ja za svr­hu i su­šti­nu kva­li­tet­nog zvu­ka ove ve­li­či­ne istin­skog mu­zič­kog ži­vo­ta ap­so­lut­no ne zna­če ni­šta.
Ču­je­te li ne­pre­va­zi­đe­nog Ar­se­na De­di­ća, Ke­ma­la Mon­te­na, Da­vo­ri­na Po­po­vi­ća, Du­ša­na Pre­le­vi­ća i mno­ge dru­ge maj­sto­re umjet­nič­kog za­na­ta? Ja ih i te ka­ko još ču­jem i du­bo­ko pam­tim, ali ovo vri­je­me ko­je je is­ko­či­lo i iz zglo­ba i iz rit­ma o istin­skim vri­jed­no­sti­ma ni­ti ima poj­ma, ni­ti že­li da zna o če­mu ja sa­da ,,pri­čam’’.
Svi ovi div­ni gla­so­vi ko­je sam po­me­nu­la osta­vi­li su du­bok trag u sva­koj no­ti istin­ske i iskon­ske mu­zi­ke i nje­ne ple­me­ni­te du­še ko­ju sa­mo vr­hun­ski umjet­ni­ci no­se u se­bi. Ovo vri­je­me, na­ža­lost, ne mi­sli ta­ko, već po­ku­ša­va na sve mo­gu­će na­či­ne da ih iz­bri­še, po­ni­zi i pot­pu­no uni­šti.
Sje­ća­te li se je­din­stve­nog To­me Zdrav­ko­vi­ća, ne­pre­su­šnog Lu­i­sa i ple­me­ni­te Sil­va­ne Ar­me­nu­lić? Ovi bes­pre­kor­ni znal­ci u svo­joj pro­fe­si­ji sa­mo su be­zna­čaj­ni i ne­bit­ni stran­ci ovog vre­me­na ko­je ha­ra da­na­šnjom sce­nom mu­zič­ke i sva­ke dru­ge ži­vot­ne po­zor­ni­ce.
Oti­šli su, da­kle, mno­gi vr­hun­ski umjet­ni­ci, pre­se­li­li se me­đu zvi­je­zde, jer oni i je­su bi­li zvi­je­zde, jed­nog div­nog vre­me­na ko­je smo ne­ka­da ima­li i ko­je smo i mi ži­vje­li za­jed­no s nji­ma. Me­đu­tim, ovo sa­da­šnje bez­du­šno i be­stid­no, ovo po­vr­šno i pri­mi­tiv­no vri­je­me, bez ima­lo sra­ma i po­što­va­nja, pot­pu­no za­ne­ma­ru­je nji­hov sjaj.
A ko su da­na­šnje zvi­je­zde i zvje­zdi­ce? Bog­me, sve sa­me pa­da­li­ce. Ima­mo li da­nas fe­sti­va­le? Ima­mo, ali sra­ma, pro­sta­klu­ka i to­tal­nog ne­u­ku­sa. Če­te i če­te po­lu­pi­sme­nih (go­ri su od ne­pi­sme­nih) mar­ši­ra­ju li, mar­ši­ra­ju. Go­mi­le ne­ar­ti­ku­li­sa­nog i gla­sa i sta­sa ne si­la­ze sa ,,gran­di­o­zne’’ sce­ne. Raz­mno­ži­le se ne­ke čud­ne ,,bu­ba­ma­re’’, a za pe­ta­ma im i ne­ka­kve ,,so­ra­je’’.
Ne­go kad sam već kod bu­ba­ma­re, mo­ram na­gla­si­ti, da tu ma­lu slat­ku bu­bi­cu ra­do vo­lim da ugle­dam i u tra­vi i na svo­joj ru­ci, ali ni­su sve bu­ba­ma­re baš iste. E baš tu jed­nu ne vo­lim da vi­dim ni u snu. Ni­je ni slat­ka (ma­la je­ste)… Da­kle, ne vo­lim da je vi­dim ni u snu, ali se ona za­to mo­že vi­dje­ti kao ,,zna­čaj­ni’’ član ži­ri­ja za iz­bor sa­da­šnjih, a bo­ga­mi i bu­du­ćih zvi­je­zda, ovog pri­mi­tiv­nog i pro­stač­kog ,,sa­zvje­žđa’’.
E, na­ši dav­ni ne­ka­da­šnji fe­sti­va­li, ka­da bi­ste sa­mo ma­lo vir­nu­li na da­na­šnju po­zor­ni­cu i ču­li i vi­dje­li ko su vam na­sled­ni­ci i sled­be­ni­ci! Ali, mo­žda je bo­lje da osta­ne­te ta­mo gdje je­ste, da ne slu­ša­te i ne ču­je­te ovaj jad i če­mer ko­me je sa­da­šnji ži­ri do­di­je­lio mak­si­ma­lan broj po­e­na.
Ovo je de­fi­ni­tiv­no vri­je­me bez slu­ha, bez rit­ma i bez ijed­ne po­zi­tiv­ne vi­bra­ci­je. Vri­je­me ra­šti­mo­va­nog smi­sla i to­tal­nog fal­ša u svim žan­ro­vi­ma mo­ra­la. Vri­je­me bez di­ri­gen­ta. Vri­je­me bez kom­po­zi­to­ra do­sto­jan­stva. Ja ne že­lim da bu­dem dio nje­go­vog an­sam­bla. Ni ja ni moj bič. Jer, fe­sti­val sra­ma je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)