Pi­še: Sa­vo La­u­še­vić

Ka­ko sto­je stva­ri s par­la­men­ta­ri­zmom i ne­za­vi­snim sud­stvom u Cr­noj Go­ri u vre­me­nu ak­tu­el­ne eko­nom­ske i po­li­tič­ke kri­ze, ko­ja se ge­ne­ri­še ne­mo­guć­no­šću de­mo­krat­ske smje­ne vla­sti? Ovaj pro­blem se otva­ra kroz ak­tu­el­ne do­ga­đa­je od­u­zi­ma­nja imu­ni­te­ta opo­zi­ci­o­nim po­sla­ni­ci­ma u si­tu­a­ci­ji op­šte ras­ci­je­plje­no­sti cr­no­gor­skog dru­štva po svim bit­nim osno­va­ma: po­li­tič­koj, eko­nom­skoj, so­ci­jal­noj i kul­tu­ral­noj. U ta­kvim uslo­vi­ma in­sti­tu­ci­je su umno­go­me iz­glo­blje­ne iz svo­je jav­ne ulo­ge i do­brim di­je­lom funk­ci­o­na­li­zo­va­ne za par­tij­ske ili, pak, lič­ne in­te­re­se. Stvo­re­no je sta­nje u ko­jem se po­li­tič­ka vlast i nje­na opo­zi­ci­ja me­đu­sob­no ne pri­zna­ju kao neo­p­hod­ni struk­tur­ni dje­lo­vi cje­li­ne po­li­tič­kog ži­vo­ta. Oni su iz­ba­če­ni na dru­štve­nu sce­nu kao vje­či­ta vlast i vje­či­ta opo­zi­ci­ja i sa­mim tim kao vje­či­ti ne­pri­ja­te­lji. Ve­li­ko je pi­ta­nje ka­kva je to vlast ko­ja ni­ka­da ni­je bi­la opo­zi­ci­ja i obrat­no. Da li je iz­van tog is­ku­stva uop­šte mo­gu­će nor­mal­no po­li­tič­ko ra­zu­mi­je­va­nje ove dvi­je neo­p­hod­ne po­zi­ci­je de­mo­krat­skog ustroj­stva vla­sti? Ja­sno je da ni­je. Jer vlast i opo­zi­ci­ja, neo­p­hod­ni su struk­tur­ni dje­lo­vi par­la­men­tar­nog ustroj­stva. Oni su dje­lo­vi cje­li­ne ko­ja ima za­jed­nič­ki cilj - iz­grad­nju de­mo­krat­ske i funk­ci­o­nal­ne dr­ža­ve, kao jav­nog ser­vi­sa za sve gra­đa­ne.
Ig­no­ri­sa­nje ovog sta­nja vo­di pot­pu­nom obez­vre­đi­va­nju svih de­mo­krat­skih in­sti­tu­ci­ja u dr­ža­vi i dru­štvu. Po­gle­daj­mo ak­tu­el­no po­li­tič­ko sta­nje u Cr­noj Go­ri: opo­zi­ci­ja ne pri­zna­je iz­bo­re, jed­na po­lo­vi­na par­la­men­ta glu­mi ci­je­li par­la­ment. Ig­no­ri­še se pri­tom ne sa­mo pro­sta či­nje­ni­ca da po­lo­vi­nu gra­đa­na Cr­ne Go­re ni­ko ne za­stu­pa, već i smi­sao i zna­če­nje par­la­men­ta kao ta­kvog. La­tin­ski gla­gol par­la­re ne­dvo­smi­sle­no upu­ću­je na go­vor, raz­go­vor i spo­ra­zu­mi­je­va­nje. Jer po­li­ti­ka je od­u­vi­jek ve­za­na za di­ja­log ko­ji pret­po­sta­vlja su­prot­sta­vlje­ne sta­vo­ve i spor-raz­u­me u ko­ji­ma se spo­ro­vi do­vo­de do ra­zum­nih rje­še­nja. Ve­li­ko je pi­ta­nje ko i sa kim raz­go­va­ra u da­na­šnjem par­la­men­tu Cr­ne Go­re? Da li mo­že jed­na stra­na raz­go­va­ra­ti sa sa­mom so­bom? Da li je to ta­da uop­šte par­la­ment ili sa­mo pro­sta ma­ši­na za štan­co­va­nje na­ru­če­nih od­lu­ka od stra­ne par­tij­skih isto­mi­šlje­ni­ka ili ne­ke dru­ge in­stan­ce?
U tom svje­tlu va­lja sa­gle­da­ti i ne­dav­nu od­lu­ku Skup­šti­ne Cr­ne Go­re o ski­da­nju imu­ni­te­ta dvo­ji­ci opo­zi­ci­o­nih po­sla­ni­ka (ra­di nji­ho­vog pri­vo­đe­nja) po za­htje­vu spe­ci­jal­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca, zbog sum­nje da su iz­vr­ši­li kri­vič­no dje­lo stva­ra­nja kri­mi­nal­ne or­ga­ni­za­ci­je u po­ku­ša­ju. Ri­ječ je o po­zna­tom slu­ča­ju od 16. ok­to­bra, na dan par­la­men­tar­nih iz­bo­ra, ko­ji se na raz­li­či­te na­či­ne ime­nu­je i kva­li­fi­ku­je, a ko­ji je di­rekt­no ve­zan za le­gal­nost i le­gi­tim­nost iz­bor­nih re­zul­ta­ta.
Ovim do­ga­đa­jem po­li­tič­ka kri­za par­la­men­ta­ri­zma otva­ra i dru­go pi­ta­nje kri­ze ne­za­vi­sno­sti i ne­pri­stra­sno­sti sud­stva. Ove dvi­je kri­ze su u me­đu­sob­noj ve­zi. Ne­za­vi­sno od re­al­no­sti op­tu­žbi tu­ži­la­štva i mo­gu­ćeg sud­skog epi­lo­ga za na­zna­če­no kri­vič­no dje­lo u po­ku­ša­ju, jav­nost Cr­ne Go­re je po­di­je­lje­na. Da­kle, jav­nost je ras­po­lu­će­na, par­la­ment je u ras­ko­lu, vlast i opo­zi­ci­ja su iza­šli iz nor­mal­nog po­li­tič­kog na­či­na sa­o­bra­ća­nja. Sve to ge­ne­ri­še va­nin­stitu­ci­o­nal­nu po­li­tič­ku bor­bu i mo­guć­nost upo­tre­be na­si­lja. Da li je u ta­kvom sta­nju po­li­tič­ke kri­ze par­la­men­ta­ri­zma i le­gi­ti­mi­te­ta iz­bo­ra neo­p­hod­no i raz­bo­ri­to da se sud­ska in­stan­ca, kao ključ­ni fak­tor za­šti­te slo­bo­de i vla­da­vi­ne pra­va, umi­je­ša u po­me­nu­ti slu­čaj ri­ski­ra­ju­ći da bu­de shva­će­na kao po­li­tič­ka po­dr­ška vla­da­ju­ćim stran­ka­ma na­su­prot po­li­tič­ke opo­zi­ci­je? Sa­mo u ne­slo­bod­nim dr­ža­va­ma gdje je slo­bo­da za­pri­je­če­na, a pra­vo su­spen­do­va­no, sud­ska in­stan­ca je li­še­na svo­je auto­no­mi­je i ne­pri­stra­sno­sti. Ta­da su stvo­re­ni uslo­vi za upo­tre­bu su­do­va u iz­van prav­ne svr­he i nji­ho­vo slu­že­nje ne­koj mo­ći. Ka­da su­do­vi po­sta­nu sred­stvo za iz­van­prav­ne ci­lje­ve oni gu­be auto­no­mi­ju po se­bi i po­sta­ju ne­za­vi­sni od se­be (tj. za­vi­sni od cen­ta­ra mo­ći ko­ji­ma slu­že). U toj ne­za­vi­sno­sti od se­be ak­te­ri sud­stva po­sta­ju ža­lo­sne ma­ske pod ko­ji­ma glu­me ne­za­vi­sne su­do­ve. Glu­mi­ti prav­du i pra­ved­ne pro­ce­se (iz­van po­zo­ri­šta) je naj­ve­ća ne­prav­da. Igra­ti se pra­va i iz­i­gra­va­ti prav­du je naj­ve­ći po­raz i naj­o­pa­sni­ja bo­lest dr­ža­ve i dru­štva. Ta bo­lest se ši­ri sa prav­nog na mo­ral­no, po­li­tič­ko i eko­nom­sko tki­vo dru­štva.
Pi­ta­nje ko­je se po­sta­vlja ak­tu­el­nom par­la­men­tu je: ka­ko je do­nio kon­kret­nu od­lu­ku o ski­da­nju imu­ni­te­ta dvo­ji­ci opo­zi­ci­o­nih po­sla­ni­ka ra­di od­ređe­nja pri­tvo­ra? Od­lu­ka je do­ne­se­na eks­pre­sno, bez ras­pra­ve i u vr­lo krat­kom ro­ku, uz fla­grant­no kr­še­nje pro­ce­snih pro­ce­du­ra. Mi­mo prav­nog ospo­ra­va­nja, osta­je pi­ta­nje o mo­ral­nom kre­di­bi­li­te­tu ak­tu­el­nog po­lu-par­la­men­ta i nje­go­vog Ad­mi­ni­stra­tiv­nog od­bo­ra da do­no­si od­lu­ke o opo­zi­ci­o­nim ko­le­ga­ma ko­ji su iz­van par­la­men­ta. Gdje su tu do­bri osje­ća­ji za po­li­tič­ki mo­ral u ho­ri­zon­tu na­vod­ne ko­le­gi­jal­ne že­lje da se opo­zi­ci­o­ni po­sla­ni­ci, ko­ji su u boj­ko­tu zbog ne­le­gi­tim­nih iz­bo­ra, vra­te u par­la­ment? Ža­lo­sno je da ni­ko od pri­sut­nih po­sla­ni­ka ni­je po­sum­njao, ni­ti stao u od­bra­nu i gla­sao pro­tiv ski­da­nja imu­ni­te­ta. Ka­ko bi se po­na­ša­la opo­zi­ci­ja da je od­lu­ka par­la­men­ta bi­la dru­ga­či­ja i da li bi to bi­la mu­dro is­pru­že­na ru­ka za spu­šta­nje ten­zi­ja i ra­zr­je­še­nje kri­ze? Po­li­tič­ki ostra­šće­ni po­lu-par­la­ment ni­je is­ka­zao ta­kvu mu­drost, ali mu­drost je do­šla sa dru­ge stra­ne od vr­hov­nog dr­žav­nog tu­ži­o­ca. Ovim je vr­hov­ni dr­žav­ni su­di­ja Ivi­ca Stan­ko­vić, bez šte­te za tu­ži­la­štvo, mo­ral­no, a i po­li­tič­ki na­di­šao pri­stra­snost jed­no­par­tij­skog po­lu-par­la­men­ta. I ovog pu­ta se po­ka­za­lo da naj­vi­še in­sti­tu­ci­je tra­že naj­vi­še lju­de spo­sob­ne za raz­bo­ri­te i pra­ved­ne od­lu­ke.