Pi­še: Ste­fan Je­lić

Jed­na od ne­ga­tiv­nih po­sle­di­ca ci­vi­li­za­cij­skog raz­vo­ja sa­vre­me­nih dru­šta­va, na ko­ju ni na­še dru­štvo ni­je osta­lo imu­no - je­ste po­ja­va otu­đe­no­sti i usa­mlje­no­sti po­je­din­ca. Psi­ho­lo­gi­ja nas uči da se po­je­di­nac naj­če­šće osje­ća otu­đe­nim u dru­štvu ka­da se stvo­ri uti­sak da ga upra­vo to isto dru­štvo kon­tro­li­še, od­no­sno us­kra­ću­je mu pra­vo da bu­de ono što je­ste. Otu­đe­nost, ta­ko­đe, pod­ra­zu­mi­je­va i gu­blje­nje lič­nog iden­ti­te­ta, oso­be­no­sti sva­kog po­je­din­ca, osje­ćaj bes­po­moć­no­sti i is­ti­ca­nje u pr­vi plan ko­lek­ti­vi­te­ta, ko­ji ne pred­sta­vlja zbir je­din­stve­nih in­di­vi­dua već bez­lič­nih po­je­di­na­ca.
Ono što se de­si­lo pri­je ne­ko ve­če pred­sta­vlja ne­što iz­u­zet­no i po­ka­zu­je da na­še dru­štvo još uvi­jek ima sna­ge i vo­lje da bu­de od­go­vor­no, hu­ma­no i ču­je va­pa­je po­je­di­na­ca ko­ji­ma tre­ba po­moć... Pr­vi cr­no­gor­ski Te­le­ton u or­ga­ni­za­ci­ji fon­da­ci­je “Bu­di hu­man”, cje­lo­kup­ne me­dij­ske sce­ne i po­zna­tih lič­no­sti, po­ka­zao je da ima na­de za ozdra­vlje­nje cr­no­gor­skog dru­štva! Tom pri­li­kom pri­ku­plje­no je pre­ko 367 hi­lja­da eura za li­je­če­nje dje­ce obo­lje­le od kar­ci­no­ma.
Ovim ge­stom po­lo­ži­li smo test hu­ma­no­sti i do­ka­za­li da i da­lje, upr­kos sve iz­ra­že­ni­joj otu­đe­no­sti, mo­že­mo bi­ti so­li­dar­ni i em­pa­tič­ni. Osta­vlje­ne su raz­li­ke po stra­ni i što je naj­bit­ni­je, svi su bi­li usred­sre­đe­ni na je­dan cilj – pri­ku­pi­ti što vi­še sred­sta­va za one ko­ji­ma je na­ša po­moć naj­po­treb­ni­ja. Uči­nje­no je mno­go u ci­lju spa­sa­va­nja dje­či­jih ži­vo­ta, a ti­me i nji­ho­vih po­ro­di­ca!
Ka­ko smo pr­vi test po­lo­ži­li s naj­ve­ćom ocje­nom, si­gu­ran sam da mo­že­mo bi­ti so­li­dar­ni i u rje­ša­va­nju dru­gih, va­žnih pro­ble­ma s ko­ji­ma se na­še dru­štvo su­sre­će. Ne smi­je­mo do­zvo­li­ti da se za­hva­lju­ju­ći te­škoj so­cio–eko­nom­skoj si­tu­a­ci­ji, sva­ko­dnev­nim pro­ble­mi­ma, po­te­ško­ća­ma i ma­ni­pu­la­ci­ja­ma - otu­đi­mo jed­ni od dru­gih, da se uto­pi­mo u ko­lek­tiv­no i iz­gu­bi­mo em­pa­ti­ju i emo­ci­je jed­ni za dru­ge. Hu­ma­nost i so­li­dar­nost ne smi­ju bi­ti vri­jed­no­sti ko­je će se kod nas bu­di­ti sa­mo u te­škim si­tu­a­ci­ja­ma i od slu­ča­ja do slu­ča­ja, već mo­ra­ju bi­ti ne­što što nas ka­rak­te­ri­še kao in­di­vi­due i či­me će­mo se vo­di­ti u sva­ko­dnev­nom ži­vo­tu.
Po­ka­za­li smo da po­dje­le mo­že­mo da osta­vi­mo po stra­ni. Bu­di­mo pro­ak­tiv­ni, dru­štve­no od­go­vor­ni i hu­ma­ni i sa­mo ta­ko mo­že­mo stvo­ri­ti pred­u­slo­ve za dru­štve­ni opo­ra­vak i pre­va­zi­ći sva­ku po­te­ško­ću. Si­gu­ran sam da za­jed­nič­kim sna­ga­ma mo­že­mo po­ka­za­ti da u na­ma još uvi­jek po­sto­ji tra­di­ci­o­nal­no čoj­stvo. Ka­da ne­što čvr­sto že­li­mo, mi umi­je­mo i mo­že­mo bo­lje ne­go iko!
Iskre­no se na­dam, da se na­ša hu­ma­nost ne­će za­vr­ši­ti na pr­vom Te­le­to­nu i da će ovo bi­ti do­bar pri­mjer ko­ji će nas de­fi­ni­tiv­no pro­bu­di­ti i ko­ji će ubu­du­će po­sta­ti ne­što sa­svim nor­mal­no i uobi­ča­je­no. Jer, ka­ko re­če Ha­lil Dži­bran, ima lju­di ko­ji ima­ju ma­lo, a da­ju sve što ima­ju. Ta­kvi lju­di vje­ru­ju u ži­vot i ži­vot­no bla­go, i nji­ho­ve škri­nje ni­ka­da ni­je­su pra­zne! U pot­pu­no­sti sam sa­gla­san s njim!