Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ne znam šta ću pri­je. Na­go­mi­la­lo se mno­go to­ga. Ali, znam, čo­vjek mo­že la­ko da po­gri­je­ši baš u ta­kvom sta­nju, u ta­ko ras­ko­šnom mo­men­tu. Jer mno­go za­vi­si od pr­vog ge­sta, pr­vog slo­va, pr­ve ri­je­či za ko­ju se uhva­ti­mo. Ta pr­va ri­ječ je udi­ca, lo­vi­li­ca, si­ja­li­ca, do­bar ili ma­nje do­bar čas, to je­ste - svi­je­tli ili tam­ni tren.
Imam ne­ko osje­ća­nje da se sve de­si­lo Cr­noj Go­ri, ona­ko ka­ko sam i pi­sao. Pre­ten­ci­o­zno zvu­či, na­rav­no, ali, evo da ka­žem dru­ga­či­je - pre­pi­si­vao sam re­al­no sta­nje stva­ri u Cr­noj Go­ri. Ja sam vi­še za pre­pi­si­va­nje, ne­go za opi­si­va­nje. Za­ma­ra me opi­si­va­nje, i hva­ta me muč­ni­na od to­ga. Ali pre­pis je ne­ka­ko ozdra­vlju­ju­ći, otre­žnju­ju­ći, mo­že bi­ti i – na­dah­nju­ju­ći. Ne pre­pis na­pi­sa­nog, Bo­že sa­ču­vaj, ne­go pre­pis – ne­na­pi­sa­nog, ži­vog, ko­je se ne da uhva­ti­ti ako se ne­ka­ko ne sje­di­niš s njim.
Mno­go vo­lim tu ri­ječ – sje­di­nje­nje i sje­di­nja­va­nje. Ne odu­še­vlja­va me nje­na se­man­ti­ka, ne­go nje­na stvar­nost. Ta­ko ja vo­lim stvar­nost – stvar­nost ko­ja pre­la­zi u ri­ječ, i ri­ječ ko­ja pre­la­zi u stva­r­nost. Mi­sti­ci bi mo­gli da pro­du­že da­lje, ali ja se vra­ćam mo­jim re­al­nim či­ta­o­ci­ma, ko­ji se ne odva­jaju od stvar­no­sti. Ko­je stvar­nost mo­ri, ali i ko­ja ih ne­kad ob­ra­du­je - on­da kad je na­đu u kri­la­tim ri­je­či­ma.
Sad se ni­kud ne mo­že mrd­nu­ti u Cr­noj nam Go­ri– ni ta­mo ni ova­mo. To je blok, ne be­ton­ski, no že­lje­zni. To je stvar­nost ko­ja je oda­gna­la od se­be ri­je­či. Stvar­nost ko­ja je iz se­be iz­ba­ci­la smi­sao. Tvr­da, ne­smi­sle­na stvar­nost. „Ovo vi­še ne mo­gu smi­sli­ti. Kad mi pad­ne na pa­met, gdje sam, i ko sam ov­dje, kao da se na­đem u pa­klu, bez ime­na i je­zi­ka“. Ta­ko sve če­šće ču­jem od po­ne­kih. Bo­ga­mi od oni­jeh ko­ji se ma­lo bo­lje ra­zu­mi­ju u ove na­še stva­ri, u ovu na­šu cr­no­gor­sku ne­sre­ću. „Pred zo­ru se mr­zne“, ču­jem i one ko­ji ta­ko per­ci­pi­ra­ju, ili, do­ži­vlja­va­ju na­šu stvar­nost.
Ne, ovo se vi­še ne mo­že do­ži­vlja­va­ti. Jer u ovoj cr­no­gor­skoj stvar­no­sti ne­ma ži­vo­ta. To je vi­še jed­na san­ta le­da ko­ju su smi­sli­le le­de­ne gla­ve.
Što se ti­če sa­da­šnje Cr­ne Go­re, ne pa­li ni onaj Ka­va­fi­jev stih: „Var­va­ri su ne­ko re­še­nje“. Ni­je­su ni var­va­ri, ni dik­ta­to­ri ni­ka­kvo rje­še­nje cr­no­gor­ske kri­ze. A na pra­gu smo dik­ta­tu­re i var­va­ri­zma. Svi uslo­vi su tu da buk­nu, ali ipak to ne mo­že da se de­si. Mo­že bi­ti još go­re, baš za­to što ni to ne mo­že da se de­si. To zna­či da je unu­tar na­še stvar­no­sti ma­lo ži­vo­ta, a mno­go stra­ha i bi­je­de. Ali, to u osno­vi zna­či da je na­ša stvar­nost (dru­štve­na stva­r­nost, ili, ka­ko ka­žu, jav­na sfe­ra) kon­tro­li­sa­na iz­va­na. Ne­ko dr­ži Cr­nu Go­ru za gla­vu, za­to što na­ši dr­žav­ni­ci ni­je­su ni­kad mi­sli­li svo­jom gla­vom. Kud plo­vi ovaj brod, ko je kr­ma­noš, šta ra­di kli­mo­gla­va po­sa­da? Ta pi­ta­nja ni­je­su po­sta­vlja­na - do­volj­na je bi­la na­cr­ta­na ma­pa i tak­sa­tiv­no na­bro­ja­na uput­stva. I dre­si­ra­ni spe­ci­ja­li­sti. I za gla­vu uhva­će­ni to­bož dr­žav­ni­ci (kr­ma­no­ši).
Pa­ra­dok­si i pro­tiv­reč­no­sti u Cr­noj Go­ri su još vi­še na­ra­sli, što se ov­dje ipak mi­sli­lo, odo­li­je­va­lo le­de­nom, čo­vje­ko­u­bi­ja­ju­ćem pro­gra­mu, kre­a­tiv­no su­prot­sta­vlja­lo, ali le­de­ni pro­gra­me­ri, i ne­um­ni dr­žav­ni­ci ni­je­su htje­li ni­ko­ga da ču­ju. Hlad­no su eti­ke­ti­ra­li te lju­de – „ne­pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re“.
-E, cr­no im u pa­met, ka­že mi je­dan, što stal­no či­ta i ana­li­zi­ra stva­ri i od­no­se u Cr­noj Go­ri. „Evo do če­ga je do­šla Cr­na Go­ra, po­gle­daj ka­kva im je Skup­šti­na. Oni ko­ji su ta­mo, ta­mo su da po­ko­pa­ju Cr­nu Go­ru, nje­nu slo­bo­du, njen na­rod. Lak­še mi je vi­dje­ti gro­ba­re. Oni po­ko­pa­va­ju mr­tve, ovi u cr­no­gor­skoj skup­šti­ni ho­će da po­ko­pa­ju i ži­ve i mr­tve. Ne raz­li­ku­ju­ći ih“.
Vi­dim, čo­vjek mi­sli. I to obi­čan čo­vjek iz na­ro­da. Za­ču­di po­ne­kad nje­go­va pre­ci­znost.
(Autor je knji­žev­nik)