-Pi­še: Mi­lan Mi­šić

No­vi pred­sjed­nik SAD Do­nald Tramp ju­če je na­vr­šio sto da­na od stu­pa­nja na du­žnost. Sto da­na su ina­če pre­vas­hod­no me­dij­ski me­đaš, ko­jim se svu­gdje mje­re po­stig­nu­ća i na­mje­re ne­ke no­ve vla­sti, ne­ka su vr­sta šo­lji­ce is­pi­je­ne ka­fe na či­jem se dnu sa­gle­da­va bu­duć­nost.
Pr­va či­nje­ni­ca ko­ja se ovim po­vo­dom naj­če­šće spo­mi­nje je­ste da je Tramp man­dat za­po­čeo kao pred­sjed­nik sa naj­ni­žim rej­tin­gom u no­vi­joj ame­rič­koj isto­ri­ji. Ot­pri­li­ke, od de­set Ame­ri­ka­na­ca, sa­mo njih če­tvo­ro odo­bra­va ka­ko on oba­vlja svoj po­sao. Ta­ko je osta­lo i po­sle pr­vih sto da­na.
Ali sva son­di­ra­nja o to­me ka­ko Ame­ri­kan­ci gle­da­ju na svog pred­sjed­ni­ka uka­zu­ju i na još je­dan, isto ta­ko va­žan na­laz: da 80 od­sto onih ko­ji su gla­sa­li za Tram­pa i da­lje vje­ru­ju u nje­ga. Pri­zna­ju, do­du­še, da ni­je baš mno­go po­sti­gao, ali su si­gur­ni da se tru­di.
Pod me­dij­skim ske­ne­rom Tramp me­đu­tim pro­la­zi ve­o­ma lo­še: re­klo bi se da je kon­sen­zus ka­ko su bi­la osno­va­na sva upo­zo­re­nja, ko­ja su se ču­la ka­ko to­kom kam­pa­nje, ta­ko i po­slije ina­u­gu­ra­ci­je: da je po­li­tič­ka ne­zna­li­ca i po svim mje­ri­li­ma ne­spo­so­ban za ulo­gu li­de­ra naj­moć­ni­je na­ci­je svi­je­ta.
Po­slije sto da­na či­ni se da je do­mi­nan­tan osje­ćaj ne­iz­vje­snost šta je u stva­ri Tram­po­va po­li­ti­ka, s ob­zi­rom na u ne­kim slu­ča­je­vi­ma dra­stič­nu raz­li­ku iz­me­đu ne­kih nje­go­vih sta­vo­va da­nas i onih iz kam­pa­nje. Otu­da i jed­na di­jag­no­za o to­me da su pr­vih sto da­na pred­sjed­ni­ka Tram­pa bi­li i ”sto da­na zbu­nji­va­nja”.
Pri­mje­ra za to ima napre­tek, ali ne­ki su po­seb­ni bi­se­ri. Ta­ko je NA­TO u jed­nom mo­men­tu bio pro­gla­šen ”za­star­je­lim”, da bi u sle­de­ćem to pre­stao da bu­de. Ki­ne­zi su pr­vo ”va­lut­ni ma­ni­pu­la­to­ri” (jer oba­ra­ju vri­jed­nost svo­je mo­ne­te ka­ko bi po­ve­ća­va­li iz­voz – što, uz­gred bu­di re­če­no, već ne­ko­li­ko go­di­na ne ra­de), pa on­da ni­su.
Kad je ”Vi­ki­liks” obje­lo­da­nji­va­njem mej­lo­va Hi­la­ri Klin­ton išao naru­ku nje­go­voj kam­pa­nji, Tramp je uz­vi­ki­vao ”Vo­lim Vi­ki­liks”, dok je da­nas nje­go­vo hap­še­nje pri­o­ri­tet De­part­men­ta prav­de. Pr­vo se po­ru­ču­je da je si­rij­ski pred­sjed­nik Asad ”re­al­nost ko­ja se mo­ra uva­ži­ti”, a po­tom je nje­gov od­la­zak uslov bi­lo ka­kvog na­pret­ka u rje­ša­va­nju te kri­ze…
I ta­ko re­dom, pri­mje­ra ima još, kao što ima i pre­vi­še ”ne­iz­nu­đe­nih gre­ša­ka”. Jed­na od ključ­nih ka­rak­te­ri­sti­ka pr­va tri i ku­sur mje­se­ca Tram­po­vog pred­sjed­ni­ko­va­nja je i da su na de­se­ti­ne ključ­nih po­zi­ci­ja u Stejt de­part­men­tu i dru­gim va­žnim agen­ci­ja­ma ne­po­pu­nje­na, dok ona ko­ja je­su, bo­lje da ni­su: na če­lo ne­kih agen­ci­ja po­sta­vio je lju­de ko­ji su se pri­je to­ga za­la­ga­li za nji­ho­vo uki­da­nje.
Dok se u kam­pa­nji za­kli­njao da će bi­ti čo­vjek ko­ji će bri­nu­ti o ”za­ne­ma­re­nim Ame­ri­kan­ci­ma”, po stu­pa­nju na du­žnost Tramp se okru­žio ko­le­ga­ma mi­li­jar­de­ri­ma (i ge­ne­ra­li­ma). Sa ne­ki­ma me­đu­tim ni­je baš imao sre­će: ge­ne­ral Majkl Flin je na jed­nom od naj­va­žni­jih mje­sta u ka­bi­ne­tu – na mje­stu sa­vjet­ni­ka za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost – po­tra­jao sa­mo 20 da­na. Mo­rao je da ode kad je ot­kri­ve­no da to­kom pro­ce­sa ve­ri­fi­ka­ci­je svog ime­no­va­nja u Se­na­tu pro­pu­stio da po­me­ne svo­je ru­ske kon­tak­te, da bi se na­knad­no ot­kri­lo da ni­je pri­ja­vio ni ru­ske pa­re ko­je je do­bio.
Stiv Be­non, glav­ni Tram­pov stra­teg, ra­di­kal­ni de­sni­čar ko­me pri­pi­su­ju i ne ma­lu do­zu ra­si­zma, do­tle je u klin­ču za uti­caj na še­fa, sa umje­re­ni­jim Dža­ri­dom Ku­šne­rom, či­ja je ne­do­sti­žna pred­nost to što je Tram­pov zet.
Na po­zi­tiv­noj stra­ni je či­nje­ni­ca da je Tramp u me­đu­vre­me­nu ipak ne­što na­u­čio: iz­me­đu osta­log i to da je ”svet kom­pli­ko­van” (to mu je ot­krio ki­ne­ski pred­sjed­nik Si Đin­ping, dok su se sla­di­li ”naj­ljep­šim ko­ma­dom čo­ko­lad­ne tor­te ko­ju ste ikad vi­dje­li”, po­slu­že­nim u nje­go­vom ljet­nji­kov­cu na Flo­ri­di). A pre­kju­če je u in­ter­vjuu Roj­ter­su ot­krio ka­ko je ”iz­ne­na­đen ko­li­ko je nje­gov no­vi po­sao te­žak”.
Re­zul­tat pr­vih sto da­na je i dra­stič­no opa­da­nje pre­sti­ža Ame­ri­ke na go­to­vo svim fron­to­vi­ma, što pro­is­ti­če iz uvje­re­nja da je po­sta­la ne­po­u­zdan sa­ve­znik, ali i da je iz­gu­bi­la le­gi­ti­mi­tet ”uči­te­lji­ce de­mo­kra­ti­je”. Tram­po­va po­bje­da na iz­bo­ri­ma i nje­go­vo po­na­ša­nje u mi­nu­lih sto da­na po­ka­za­li su na­i­me da to­li­ko (sa­mo)hva­lje­ne ame­rič­ke in­sti­tu­ci­je ni­su baš to­li­ko čvr­ste ko­li­ko se vje­ro­va­lo.
Sve to ne bi bi­lo to­li­ko va­žno da je sa­mo ame­rič­ka stvar – što sva­ka­ko ni­je. Sa naj­moć­ni­jom si­lom ko­joj je na če­lu čo­vjek ko­ji ne zna mno­go i ko­ji se u ma­lo šta udu­blju­je – čak se i hva­li da slu­ša sa­mo svo­je in­stink­te – svi­jet je sva­ka­ko ma­nje bez­bjed­no mje­sto. Po­go­to­vo što je već po­ka­zao da je ”lak na oba­ra­ču”.
Ono glav­no, u če­mu je Tramp pre­ba­cio uči­nak, je­ste pro­iz­vod­nja ne­iz­vje­sno­sti i ”stra­te­škog ha­o­sa”. U to­li­koj mje­ri da se da­nas ra­zlo­žno stre­pi od mo­guć­no­sti iz­bi­ja­nja pr­vog nu­kle­ar­nog ra­ta, ne­kom Tram­po­vom ne­smo­tre­no­šću u su­če­lja­va­nju sa ne­po­ćud­nim i nu­kle­ar­no na­o­ru­ža­nim re­ži­mom Sje­ver­ne Ko­re­je.
Re­zul­tat pr­vih sto da­na ”tram­pi­zma” je da Ame­ri­ka i svi­jet sve vi­še pri­hva­ta­ju ono što je do­sko­ra bi­lo ne­pri­hva­tlji­vo. A tek je po­če­lo: ako bi se če­ti­ri go­di­ne Tram­po­vog man­da­ta pre­tvo­ri­le u 24 sa­ta, za sto da­na pro­šlo je tek oko sat i po. Dug je dan (i noć) is­pred…
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,, Po­li­ti­ke'')