- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Smuć­kaj pa pro­spi. Ja ne vi­dim kom­pe­tent­ni­ju re­če­ni­cu od ove, ko­ja bi bo­lje ob­ja­sni­la sta­nje u na­šem dru­štvu. Do­du­še ovo ''da­na­šnje'' tra­je bo­ga­mi odav­no, i ne mi­sli ta­ko la­ko da ode u pro­šlo vri­je­me.
Što se muć­ka­nja ti­če, je­di­no što mi pri­ja i u če­mu uži­vam je­ste le­sko­vač­ka muć­ka­li­ca. U njoj se tač­no zna šta se muć­ka i ko­li­ko du­go ono tra­je. Za raz­li­ku od ovog tra­di­ci­o­nal­nog i uku­snog je­la, ovaj buć­ku­riš ko­ji je na­ma na me­ni­ju ži­vo­ta ne­ma ni­šta od tih sa­sto­ja­ka. Ne pam­tim ka­da sam ''pre­za­lo­ga­ji­la'' ne­što što bi mi pri­ja­lo. Gdje god se okre­nem, za ko­ji god sto da sjed­nem, po­gled na ''ba­štu'' na­še stvar­no­sti od­u­zi­ma dah. Ali ne od lje­po­te i užit­ka, već od ne­za­do­volj­stva i tu­ge. Iza­zi­va go­le­mu ljut­nju i bi­jes na one ko­ji su re­ži­ra­li ovu pred­sta­vu.
Buć­ku­riš se krč­ka na ti­hoj va­tri, a ku­va­ri ove pa­pa­zja­ni­je sa za­do­volj­stvom do­da­ju raz­ne za­či­ne, blju­ta­ve i bez­u­ku­sne. Kul­tu­ra je na dnu tog lon­ca, za­tr­pa­na go­mi­lom šun­da i pri­mi­ti­vi­zma. Po­li­ti­ka je ta či­ji se ne­pri­ja­tan mi­ris ši­ri i ko­ja do­da­je ulje na va­tru. I za­i­sta, ne mo­že ra­zu­man čo­vjek da shva­ti (a mi­slim da sam još uvi­jek ta­kva), ne­za­si­tost i ala­vost u re­cep­ti­ma po­li­tič­kih buć­ku­ri­ša. Oku­pi­ra­li su nas sa svih stra­na, pot­ku­pi­li slo­bo­du, uči­ni­li blju­ta­vom na­šu stvar­nost, otu­pi­li sna­gu, a i te ka­ko pre­so­li­li svo­ju ''pa­met''. Dik­ta­tu­ra i auto­kra­ti­ja su čak pre­bla­ge ri­je­či za ono što oni no­se u se­bi. Buć­ku­riš je ono što nam ser­vi­ra­ju i ono či­me se bez­o­bra­zno hva­le.
Smuć­kaj pa pro­spi, kao što na­po­me­nuh, je­ste ''re­cept'' na­ših da­na, ali ga ovi po­li­tič­ki ku­li­na­ri ne mi­sle pro­si­pa­ti. Ogro­man je taj lo­nac iz ko­jeg tru­ju na­rod, ubje­đu­ju­ći ga da je to naj­u­ku­sni­je je­lo.
Buć­ku­riš po­li­tič­kih pre­va­ra­na­ta če­sto se sta­vlja u za­mr­zi­vač i po po­tre­bi od­mr­za­va. Ta­da se slu­ži kao naj­svje­ži­ji spe­ci­ja­li­tet. Ci­je­na mu je na­rav­no du­pli­ra­na. Ko­no­ba­ri ovih re­sto­ra­na su vjer­ni pol­tron­či­ći svo­ga ga­zde. Oni se vr­lo če­sto i bez par­do­na (a i oda­kle im taj osje­ćaj?) la­žno pred­sta­vlja­ju kao ga­zde. Hva­le se buć­ku­ri­šom kao svo­jim re­mek dje­lom. Ka­žu, ne­ma ga ta­kvog na pla­ne­ti ze­malj­skoj. Sa­mo ga oni mo­gu ta­ko ''zbuć­ka­ti''. Buć­ku­riš po­li­tič­kih pro­bi­svi­je­ta sa­sto­ji se od sle­de­ćih sa­sto­ja­ka- lo­po­vlu­ka, pre­va­ra, pod­mi­ći­va­nja, uli­zi­va­nja i la­ga­nja. Sve se to ''skr­ka'' u neo­gra­ni­če­nim ko­li­či­na­ma u na­rod­ni lo­nac i slu­ži kao na tac­ni. Je­de ovaj na­rod, ra­di na­rod­na ku­hi­nja i dan i noć. Buć­ku­riš je po­stao na­ci­o­nal­no je­lo. Ga­zda za­do­volj­no tr­lja ru­ke. Mo­že mu se. Osta­li ''re­sto­ra­ni'' (opo­zi­ci­o­ni) ne­ma­ju ni šan­su , a ni ne­ku po­nu­du. Nji­hov buć­ku­riš je još mlad i ze­len. A i fa­li mu još sa­sto­ja­ka da bi do­bi­li onu pra­vu ''slast'' buć­ku­ri­ša. Do­du­še, ima­ju od ko­ga da na­u­če. Na­ža­lost, da­bo­me.
Za­to, dra­gi mo­ji, u se i u svoj lo­nac. Krč­kaj­te lju­bav i po­što­va­nje. Do­daj­te i ma­lo str­plje­nja. Sve to na ti­hoj va­tri do­sto­jan­stva. Ja sam kraj tog ''špo­re­ta''. I ja i moj bič. Jer buć­ku­riš je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)