- Autor: Bo­ni Ho­nig

„Sa­da smo im­pe­ri­ja“, pri­ča se da je Karl Rov 2004. re­kao Ro­nu Su­skin­du. „Na­še de­la­nje stva­ra sop­stve­nu re­al­nost“. Sje­ti­la sam se ove iz­ja­ve ka­da je iz­bio skan­dal sa Har­vi­jem Vajn­štaj­nom. Pri­ča za pri­čom svje­do­či o obra­scu pre­da­tor­skog po­na­ša­nja i sek­su­al­nog zlo­sta­vlja­nja, ko­ji se kao loš sce­na­rio po­na­vlja na bez­broj uzo­ra­ka. Ka­kva do­sa­da! Ali tu po­sto­ji du­blja pri­ča o zlo­sta­vlja­nju, vi­še u Ro­vo­vom du­hu, ko­ja kao da pri­či­nja­va ve­će za­do­volj­stvo po­či­ni­o­ci­ma.
Svi zna­mo da je sek­su­al­no zlo­sta­vlja­nje naj­tje­šnje ve­za­no za moć. Fi­zič­ki čin je je­dan vid zlo­u­po­tre­be mo­ći, a dru­gi je kon­tro­li­sa­nje sa­me stvar­no­sti. To je ona vr­sta mo­ći ko­ju je Rov do­bro ra­zu­mio. Da li je Vajn­štajn te­žio sek­su­al­noj mo­ći i sek­su­al­nom za­do­volj­stvu? Ili je seks bio sa­mo je­dan po­tez u du­žoj igri ko­ja po­či­nje po­sta­vlja­njem zam­ke (po­slov­ni sa­sta­nak u ho­tel­skoj so­bi, uz pri­su­stvo po­moć­ni­ce kao mam­ca), za­tim se pre­la­zi na seks, a on­da na za­ta­ška­va­nje ko­je pru­ža traj­ni­je uz­bu­đe­nje, či­sto za­do­volj­stvo po­sje­do­va­nja mo­ći nad sa­mom stvar­no­šću?
Sce­na u ho­tel­skoj so­bi je zlo­u­po­tre­ba mo­ći jed­nog mu­škar­ca nad jed­nom že­nom. Ali za­ta­ška­va­nje tog do­ga­đa­ja pod­ra­zu­mi­je­va moć nad svi­je­tom. Uobi­ča­je­ni je­zik tog zlo­či­na ja­sno po­ka­zu­je o če­mu se ra­di: „Ne od­ba­cuj mo­je pri­ja­telj­stvo zbog pet mi­nu­ta“. Mo­žeš bi­ti zvi­je­zda, a mo­žeš bi­ti ni­ko i ni­šta. Ili: Ni­ko ti ne­će vje­ro­va­ti. Mno­ge že­ne su se bar ne­kad upla­ši­le da im ne­ko ne­će po­vje­ro­va­ti. Go­to­vo ni­jed­na ne zna ka­ko se moć­no osje­ća onaj ko­ji iz­go­va­ra re­če­ni­cu: „Ni­ko ti ne­će vje­ro­va­ti.“
Ta­kve pri­jet­nje i obe­ća­nja ob­zna­nju­ju kon­tro­lu mu­škar­ca nad stvar­no­šću, a uži­va­nje ko­je oda­tle pro­is­ti­če oči­gled­no je po­ja­ča­no ka­da ga ne­ko dru­gi (žr­tva, po­moć­ni­ce, sa­rad­ni­ci ili ci­je­la kom­pa­ni­ja) gle­da ka­ko to ra­di. Mo­žda je za­to Rov tog da­na 2004. po­di­je­lio svo­ju ma­lu taj­nu sa Su­skin­dom. Sa­svim je iz­vje­sno da se Do­nald Tramp upra­vo zbog to­ga hva­lio Bi­li­ju Bu­šu: „Ka­da si zvi­je­zda, to ti je do­pu­šte­no.“
Ali, iz­me­đu Tram­pa i Vajn­štaj­na po­sto­ji ključ­na raz­li­ka. Vajn­štajn je sta­ra ško­la. Nje­go­ve re­ak­ci­je ovih da­na ja­sno po­ka­zu­ju da se pla­šio skan­da­la. On po­ri­če da su se sek­su­al­ni či­no­vi od­i­gra­li bez pri­stan­ka, ali pri­zna­je da su se per­spek­ti­ve mo­žda raz­li­ko­va­le. Ta­kvi ustup­ci su ne­kad bi­li po­tez u igri kon­tro­le nad stvar­no­šću. Pi­taj­te Ani­tu Hil. Ali u Tram­po­vo vri­je­me, onaj ko­ji raz­mje­nju­je op­tu­žbe s tu­ži­telj­ka­ma tvr­di ne da kon­tro­li­še stva­r­nost – već da joj se po­ko­ra­va.
Iz­gle­da da su se me­di­ji ko­je je Vajn­štajn sma­trao svo­jim po­slu­šni­ci­ma osa­mo­sta­li­li. Ne­ka­da je to bio put ka sreć­nom kra­ju. Po­u­ka pri­če je bi­la da no­vi­nar­stvo ima moć da obje­lo­da­ni zlo­u­po­tre­be mo­ći i sru­ši moć­ni­ke. Pa­tri­jar­hat od­u­mi­re na dez­in­fek­ci­o­noj svje­tlo­sti da­na. To je do­bra pri­ča.
Upra­vo za­to je sa­da svi pra­ti­mo. Ne ra­di se sa­mo o sek­su, ko­ji je oči­gled­no bio do­sa­dan: ba­de­man­til, ma­sa­ža, užur­ba­no na­go­va­ra­nje ko­jim Vajn­štajn na­ma­mlju­je že­ne iz jav­nog pre­dvor­ja u pri­vat­nu so­bu. Ne ra­di se sa­mo ni o zlu­ra­do­sti zbog pa­da čo­vje­ka ko­ji za­slu­žu­je pre­zir, već je to za ve­ći­nu nas pri­ča sa po­u­kom, za ko­ju se na­da­mo da će slič­ne nje­mu upla­ši­ti od po­ja­vlji­va­nja nji­ho­vog ime­na na na­slov­nim stra­na­ma. Sva­ka­ko je to i no­stal­gi­ja za vre­me­nom ka­da su no­vi­nar­ska ot­kri­ća ima­la sna­žno dej­stvo i ka­da su po­sto­ja­le struk­tu­re ko­je su ih po­dr­ža­va­le: istin­ski slo­bod­na štam­pa, jav­nost ko­ja je u sta­nju da bu­de šo­ki­ra­na, gla­sa­či volj­ni da is­ko­ri­ste moć svog li­sti­ća, gla­sa­nje ko­je ni­je iz­ma­ni­pu­li­sa­no i za­i­sta uti­če na re­zul­ta­te iz­bo­ra, stvar­na mo­guć­nost da se mo­ćan čo­vjek sru­ši isti­nom.
Ko­ri­ste­ći struk­tur­ne pro­mje­ne, Tramp je pro­mi­je­nio pra­vi­la igre. On ni­ka­da ne bi po­nu­dio da ode na li­je­če­nje ka­ko bi sa­ču­vao po­sao. Ni­ka­da ne bi mo­lio da mu se pru­ži još jed­na šan­sa. Ako ša­lješ mej­lo­ve pri­ja­te­lji­ma tra­že­ći po­moć, ako obe­ća­vaš da ćeš ići na li­je­če­nje, ako se na­daš još jed­noj šan­si, već si – po Tram­po­vom ti­nej­džer­skom svje­to­na­zo­ru – gu­bit­nik: žr­tva stvar­no­sti, a ne njen tvo­rac. Igra je za­vr­še­na. A s njom i za­do­volj­stvo jer se ono sa­sto­ji u vla­da­nju stvar­no­šću. Za­to je Tramp pro­šle go­di­ne, ka­da su se po­ja­vi­li vje­ro­do­stoj­ni iz­vje­šta­ji o že­na­ma ko­je ga op­tu­žu­ju – njih bar 14 – do­veo sa so­bom na dru­gu pred­sjed­nič­ku de­ba­tu tri že­ne ko­je su tvr­di­le da ih je na­pao muž nje­go­ve pro­tiv­kan­di­dat­ki­nje. Umje­sto da se dis­tan­ci­ra od te­me ko­ju je po­kre­nu­lo ob­ja­vlji­va­nje snim­ka u te­le­vi­zij­skom pro­gra­mu ,,Ac­cess Hollywo­od’’, Tramp ju je po­hlep­no pri­gra­bio i stvo­rio stvar­nost u ko­joj on, bez trun­ke sra­ma, pre­u­zi­ma ulo­gu bra­ni­te­lja ošte­će­nih že­na. Hi­la­ri, ko­ja još igra po sta­rim pra­vi­li­ma, si­gur­no ni­je ni po­mi­sli­la da bi bi­lo do­bro da se okru­ži žr­tva­ma Tram­po­vih pre­da­tor­skih ak­tiv­no­sti.
Ras­ko­rak iz­me­đu sta­rih i no­vih pra­vi­la ra­dio je za Tram­pa: da su op­tu­žbe pro­tiv nje­ga tač­ne, on bi se sva­ka­ko po­sti­dio po­slije obje­lo­da­nji­va­nja svo­jih ne­dje­la, zar ne? Od­su­stvo sti­da mno­gi su shva­ti­li ne kao svje­do­čan­stvo o no­voj vr­sti za­stra­šu­ju­će be­stid­no­sti, već kao po­tvr­du da su op­tu­žbe ne­i­sti­ni­te ili bar da je po­sri­je­di mno­go bu­ke ni oko če­ga. Za Tram­pa je to za­pra­vo bi­la još jed­na ohra­bru­ju­ća po­bje­da nad sa­mom stvar­no­šću.
I Oba­ma je igrao po pra­vi­li­ma sta­rog svi­je­ta ka­da je upo­zo­rio Tram­pa: „Ne mo­žeš po­bje­ći od isti­ne“. Na dru­goj stra­ni je Tramp, ko­ji vje­ru­je da se stvar­no­šću mo­že vla­da­ti. Ne da se ona mo­že ob­li­ko­va­ti, ili pro­da­ti, ili po­re­ći, pa čak ni da se mo­že pro­iz­ve­sti kao u se­ri­ji ,,Mad Men’’, već da se njo­me mo­že vla­da­ti. U tom smi­slu, bez ob­zi­ra na sve pro­te­ste neo­kon­zer­va­ti­va­ca, Tramp je stvo­re­nje ko­je se is­pi­li­lo iz Ro­vo­vog re­pu­bli­ka­ni­zma. Go­spo­dar stvar­no­sti.
Pre­ve­la: Sla­vi­ca Mi­le­tić
Pe­šča­nik.net