- Autor: Zo­ran Ša­po­njić

Ne mo­že am­ba­sa­dor SAD u Sr­bi­ji Kajl Skot da za­ću­ti ni na dan ka­da Sr­bi sa bra­ćom Ru­si­ma sla­ve za­jed­nič­ko oslo­ba­đa­nje Be­o­gra­da od Hi­tle­ra i fa­ši­sta. Ili je Skot baš na­mjer­no oda­brao ovaj dan da nas još jed­nom po­ni­zi? Pi­ta on usred Be­o­gra­da, ko­ji ga dr­ži kao ma­lo vo­de na dla­nu, da li je mo­gu­će, da li je pa­met­no da u Sr­bi­ji „rat­ni zlo­čin­ci bu­du pro­fe­so­ri“. Ve­li Skot – „to je u SAD ne­za­mi­sli­vo“, kod njih, ta­mo u Ame­ri­ci „osu­đe­ni za rat­ne zlo­či­ne ni­ka­ko ne mo­gu bi­ti pre­da­va­či na voj­nim aka­de­mi­ja­ma“.
Ne­moj, am­ba­sa­do­re, sve­ga ti!
Da li si, go­spo­di­ne am­ba­sa­do­re, ika­da po­mi­slio, ot­ku­da to, ka­da ste vi Ame­ri­kan­ci to­li­ko pra­ved­ni i pra­vič­ni, ka­da ste to­li­ko si­gur­ni u svo­ju ne­po­gre­ši­vost i je­din­stve­nost, da ste ši­rom svi­je­ta za­šti­će­ni ra­znim imu­ni­te­ti­ma, da ne pri­zna­je­te nije­dan me­đu­na­rod­ni sud? Če­ga se to bo­ji­te?
Am­ba­sa­dor SAD, ko­li­ko sam shva­tio, svo­jom naj­no­vi­jom iz­ja­vom ho­će re­ći ka­ko je Ha­ški tri­bi­nul, sud ko­ji je osu­dio na­še ge­ne­ra­le, za­i­sta sud? Da su ta­mo su­di­li po prav­di i pra­vu, da su ta­mo jed­nak tret­man ima­li svi, i Sr­bi ko­ji su do­bi­li sto­ti­ne i sto­ti­ne go­di­na ro­bi­je i Hr­va­ti, mu­sli­ma­ni, ko­ji su ta­mo mi­lo­va­ni? Ho­će am­ba­sa­dor SAD da ka­že da je pra­ve­dan i pra­vi­čan sud ko­ji je oslo­bo­dio Ra­mu­ša Ha­ra­di­na­ja i Na­se­ra Ori­ća?!
Ne­moj am­ba­sa­do­re sve­ga ti!
Mi­slim, go­spo­di­ne am­ba­sa­do­re SAD, da vi ne po­zna­je­te Sr­bi­ju. Da vam dru­štvo u Be­o­gra­du ni­je baš re­pre­zen­ta­tiv­no za iz­vla­če­nje op­štih za­klju­ča­ka o Sr­bi­ji. Mi­slim na one ko­ji vam pri­dr­ža­va­ju sku­te i ru­ka­ve, la­ska­ju i apla­u­di­ra­ju na sva­ku va­šu ri­ječ. Na one ko­ji se sla­žu sa va­ma da su ge­ne­ra­li La­za­re­vić, Pav­ko­vić i osta­li – rat­ni zlo­čin­ci. Da bo­lje po­zna­je­te Sr­bi­ju i naš na­rod, shva­ti­li bi­ste da je va­ša iz­ja­va o to­me ka­ko „na­rod i vla­da Sr­bi­je tre­ba da se za­pi­ta­ju mo­že li rat­ni zlo­či­nac bi­ti pro­fe­sor“ iz­li­šna i da je na­rod ov­dje odav­no od­go­vo­rio na to pi­ta­nje.
Ako to ni­ste shva­ti­li, mo­žda ne bi bi­lo zgo­re­ga, go­spo­di­ne Sko­te, da za­đe­te ma­lo po Sr­bi­ji, da pri­u­pi­ta­te na­rod je­su li La­za­re­vić, Pav­ko­vić, je­su li oni pi­lo­ti ko­ji su sa Ba­taj­ni­ce, sa­mi, ju­ri­ša­li na tvo­je eska­dri­le – rat­ni zlo­čin­ci? I da li bi La­za­re­vić, Pav­ko­vić i osta­li ko­ji­ma ste su­di­li, tre­ba­lo da uče ka­de­te? A, ima­ju ih če­mu na­u­či­ti. Re­ci­mo, ka­ko se sam su­prot­sta­vi­ti si­li NA­TO pak­ta, ka­ko ne­vin le­ža­ti u za­tvo­ru, ka­ko tr­pje­ti bje­lo­svjet­sku ne­prav­du i ta­ko ubi­jen i po­ni­žen osta­ti čo­vjek, ča­stan srp­ski ofi­cir.
I, go­spo­di­ne am­ba­sa­do­re, čak i da za­bo­ra­vi­mo sud ko­ji ih je osu­dio, da za­bo­ra­vi­mo svu ne­prav­du ko­ja se na njih sru­či­la, dvo­stru­ke ar­ši­ne va­še prav­de, ge­ne­ra­li su od­le­ža­li ro­bi­ju ko­ju su im raz­re­za­li. Je­su li oni da­nas slo­bod­ni gra­đa­ni, ili su im ka­zne do­ži­vot­ne? Ho­će li ha­ške pre­su­de va­ži­ti i kad umru?
So­li nam pa­met go­spo­din Skot. Ve­li, da kod njih u Ame­ri­ci „stu­den­ti uče o va­žno­sti pra­vi­la ra­ta i po­što­va­nju Že­nev­ske kon­ven­ci­je“, pa još do­da­je da oni ko­ji su iz SAD, kad ra­tu­ju i ubi­ja­ju po svi­je­tu „po­štu­ju rat­ni za­kon“ i da to zna­či da i „naj­bo­lji voj­ni­ci ima­ju oba­ve­zu da od­bi­ju na­re­đe­nje ko­je je pro­tiv­no rat­nom za­ko­nu“!
Ne­moj, sve­ga ti!
Da ne­će mo­žda am­ba­sa­dor da ka­že da je bom­bar­do­va­nje vo­za u Gr­de­lič­koj kli­su­ri po rat­nom pra­vu i Že­nev­skoj kon­ven­ci­ji? Da ne­će mo­žda da ka­že da su sva ona dje­ca i ne­vi­ni na­rod po Sr­bi­ji po­bi­je­ni po rat­nom pra­vu i Že­nev­skoj kon­ven­ci­ji? Što, go­spo­di­ne Sko­te, onaj vaš pi­lot ko­ji je bom­bar­do­vao onaj srp­ski voz, pa onaj vaš pi­lot ko­ji je tu­kao most u Var­va­ri­nu, pa onaj vaš što je po­bio one mom­ke na Zla­ti­bo­ru, a vje­ro­vat­no su ti pi­lo­ti va­ši naj­bo­lji voj­ni­ci, u po­sled­njem ča­su ne ski­de prst sa oba­ra­ča i ne od­bi na­re­đe­nje?
Šta će­mo sa tim zlo­či­ni­ma?
Ka­ko, go­spo­di­ne Sko­te, to ne ura­di­še kad ih uče naj­bo­lji, kad ih uče oni ko­ji ni­su osu­đe­ni rat­ni zlo­čin­ci? Da ne­će­te, go­spo­di­ne Sko­te, da ka­že­te da mo­žda ni­su vi­dje­li, da ni­su zna­li, ko­ga ga­đa­ju i ko­ga ubi­ja­ju?
Ne­moj, mo­lim te!
I da ne­će mo­žda am­ba­sa­dor da ka­že da je de­vet to­na ura­ni­ju­ma ba­če­nog na Sr­bi­ju po rat­nom pra­vu i po Že­nev­skoj kon­ven­ci­ji?
Ne­moj, sve­ga ti!
Pu­sti na­še ge­ne­ra­le na­ma. Oni su, Sko­te, na­ši he­ro­ji, na­ši ju­na­ci i ni­ka­da za nas ne­će bi­ti rat­ni zlo­čin­ci. Oni su od vas, od tvo­jih bra­ni­li ovu Sr­bi­ju i tre­ba da uče no­ve ge­ne­ra­ci­je srp­skih ofi­ci­ra. Šta je tre­ba­lo da ura­de 1999. go­di­ne? Da vam se pre­da­ju? Da sa­vi­ju gr­ba­ču, da po­ga­ze svo­je epo­le­te i ofi­cir­sku čast i za­kle­tvu?
Ako bog da, ro­di­će srp­ske maj­ke još ko­jeg La­za­re­vi­ća, još ko­jeg Pav­ko­vi­ća, Di­ko­vi­ća, još ko­jeg pi­lo­ta, iz one gru­pe hra­brih, onih ko­ji ni­su sta­li pred va­šom si­lom. Jer, ko zna kad će se ov­dje po­no­vo de­si­ti 1999. go­di­na?
Ta­ko vam je to, go­spo­di­ne Sko­te.
wwwi­skra.co