- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Ne­ma ni­šta sla­đe ni ljep­še, a bo­ga­mi ni ko­ri­sni­je, ne­go se po­ne­kad po­vu­ći u sa­mo­ću i uvu­ći svje­sno u svo­ju lju­štu­ru. Vr­lo su lje­ko­vi­ti i opu­šta­ju­ći tre­nu­ci „raz­go­vo­ra sa so­bom’’ , po­go­to­vo u ovom vre­me­nu bez­gla­ve jur­nja­ve i ha­o­tič­ne be­smi­sle­ne ko­mu­ni­ka­ci­je.
Vr­lo sam po­no­sna na tu svo­ju po­tre­bu, jer sma­tram da iz te bo­ga­te i plod­ne ti­ši­ne i osa­me iz­la­zim mno­go svje­ži­ja, ve­dri­ja i otvo­re­ni­ja za no­ve su­sre­te i ko­ri­sna dru­že­nja. Da­kle, ušu­ška­ti se po­ne­kad u se­be, gle­da­ti svi­jet sa pri­stoj­ne i po­želj­ne dis­tan­ce za me­ne je neo­p­hod­no i vr­lo ohra­bru­ju­će.
Me­đu­tim, oni ko­je ovo ''po­ne­kad'' za­mje­nju­ju onim ''uvi­jek'' za­u­vi­jek će bi­ti i je­su na po­gre­šnom pu­tu. Čo­vjek ko­ji ni­je u sta­nju da svo­ju ti­ši­nu po­di­je­li sa dru­gi­ma, ko­ji ne­ma po­tre­bu, a ni spo­sob­nost da uče­stvu­je u ži­vo­tu dru­gih i ko­ji se­bič­no vje­ru­je da je u dru­gi­ma sve ono što nje­mu ni­je po­treb­no, ni­je u sta­nju da ži­vi ona­ko ka­ko se za­pra­vo mo­ra ži­vje­ti. S dru­gi­ma, na­rav­no, kao so­ci­jal­no bi­će.
Bi­ti aso­ci­ja­lan je­ste bolj­ka, uto­li­ko ve­ća što je njen no­si­lac ne vi­di kao obo­lje­nje, već se njo­me hva­li i še­pu­ri, uvje­ren da je i iz­nad i is­pred svih. Kao i sve vr­ste slič­ne ovom psi­ho­lo­škom pro­ble­mu, ta­ko je i ova bolj­ka pro­iz­vod ne­si­gur­no­sti, od­re­đe­nih stra­ho­va i ne­sta­bil­no­sti ka­rak­te­ra. Uvi­jek su ovi simp­to­mi pre­la­zi­li i pre­la­ze u nad­me­nost, is­klju­či­vost i neo­pi­si­vu po­tre­bu da se oni i na­gla­se. Bje­ža­nje od oko­li­ne, od su­sre­ta, od raz­go­vo­ra, od osje­ća­nja i sa­o­sje­ća­nja pro­iz­vod su po­lju­lja­ne i ni­ma­lo bez­o­pa­sne lič­no­sti. Aso­ci­ja­lan čo­vjek, za­be­to­ni­ran, uča­u­ren i za­ko­van u oklop svo­jih fru­stra­ci­ja, ne­će ni­ma­lo bi­ti do­bro­na­mje­ran i blag. Na­pro­tiv, nje­go­va agre­siv­nost će kad-tad mo­ra­ti da se su­prot­sta­vi i po­ka­že svu sna­gu ne­ar­ti­ku­li­sa­ne i ne­ka­na­li­sa­ne ener­gi­je.
Na­i­me, čo­vjek ko­ji bje­že­ći od so­ci­ja­li­zo­va­nja, za­pra­vo bje­ži od se­be, jer sa­mo u pra­vom, iskre­nom i du­bo­kom od­no­su i do­di­ru sa so­bom, mo­že ra­zu­mje­ti smi­sao svog po­sto­ja­nja. Sa­mo is­pi­ti­va­njem i pre­i­spi­ti­va­njem svo­jih mi­sli, ču­la i po­tre­ba bi­će spre­man da hra­bro, smje­lo i ve­se­lo za­ko­ra­či u dru­štvo dru­gih. Sa­mo ta­kav bi­će i do­bro­do­šao. U su­prot­nom, ži­vje­će bez po­dr­ške, tj. uljulj­kan u la­žnu sli­ku la­žne sna­ge i sta­bil­no­sti. Ko­ri­je­ni ovog obo­lje­log ''sta­bla'' su na­rav­no kao i kod mno­gih dru­gih obo­lje­nja za­če­ti u dje­tinj­stvu. Ako se di­je­te od ra­nog dje­tinj­stva ne uklju­ču­je u dru­štvo, ako se ne so­ci­ja­li­zu­je, tj. ako ro­di­te­lji ne ra­de na nje­go­voj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa dru­gi­ma, ma­lo je na­de da će ono iz­ra­sti u čo­vje­ka ko­me je osnov­na ulo­ga- su­ži­vot i zdrav od­nos sa svo­jim okru­že­njem. Po­što ina­če ži­vi­mo u vre­me­nu gdje su u ve­li­koj mje­ri iz­gu­blje­ne ili bo­lje re­ći po­ki­da­ne ve­ze iz­me­đu po­ro­di­ce i dru­štva, uto­li­ko je mno­go te­že iz­bo­ri­ti se i za­ko­ra­či­ti ta­mo gdje su pra­ve vri­jed­no­sti i bi­ti na pra­voj stra­ni. A to su to­le­ran­ci­ja, po­što­va­nje ri­je­či, em­pa­ti­ja, že­lja i po­tre­ba da se osta­ne do­sto­jan tim vri­jed­no­sti­ma. Sve dru­go vo­di u ne­po­vje­re­nje, u du­bo­ku kri­zu emo­tiv­nog sta­nja, u de­zor­ijen­ti­sa­nost osje­ća­nja, ri­ječ­ju, vo­di u aso­ci­jal­nost.
Za­to, dra­gi mo­ji, šmug­ni­te po­ne­kad u svo­ju ti­ši­nu, oslu­šni­te svo­je mi­sli i osje­ća­nja. ,,Ka­ži­te'' im ko­ju. Oću­ti­te s nji­ma. A on­da se vra­ti­te sa osmi­je­hom, vra­ti­te se ve­se­lom dru­štvu. Dru­ži­te se. Ja ću sa va­ma. I ja i moj bič. Jer bi­ti aso­ci­ja­lan je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)