-Pi­še: Vu­kić Ga­ro Braj­ko­vić

Ze­mljo to­pla, ze­mljo bla­ga, ra­ši­re­nih gru­di da­la si cvjet­ne ši­ro­ke po­lja­ne, da­la vi­jen­ce pla­ni­na, da­la bi­stre iz­vo­re, ši­ro­ke ri­je­ke, du­ga je­ze­ra i mo­ra. Da­la si cvje­to­ve, bi­lje i cvjet­nja­ke, da­la si plo­do­ve i soč­ne i slat­ke. Da­la si to­ple i vi­so­ke šu­me, da­de i li­sto­ve baj­ne i soč­ne tra­ve. Da­la si gni­je­zdo za pti­cu, i šu­mu za vu­ka, da­la si, ze­mljo, zla­to i sre­bro... Da­la si, da­la si sve, sve si da­la, ze­mljo, sve čo­vje­ku, sve je čo­vjek do­bio od te­be, mi­la, od te­be dra­ga. A sve od te­be uze­to i sve od te­be ote­to, od te­be, lje­po­ti­ce, raz­gra­bi­še bo­le­sna dje­ca da­na­šnji­ce, ču­pa­ju raz­vla­če i od­vla­če ne­pre­sta­no na sve stra­ne i u sve da­ne i ni­ka­da im do­sta do­bra tvo­ga, lje­po­ti­ce, i ni­ka­da da se do­zo­vu i pri­zo­vu, kod tvo­je lje­po­te, lje­po­to dra­ga! Stra­šno je lje­po­ti­ce, sve su bo­le­sni­ja i ne­do­zva­ni­ja ne­do­no­ščad tvo­ja da­na­šnja. Pre­si­pa­ju pra­zno u šu­plje, u pra­zno su im avi­o­ni, uza­lud su im mi­li­o­ni, i ka­zi­va­nja is­pra­zna. Stra­šno je, lje­po­ti­ce, bo­lest se ra­ši­ri­la od gla­ve do gla­ve, ne­za­u­sta­vlji­va bo­lest uda­ri­la u svi­jet, bo­lest zva­na ne­rad, ne­po­šte­nje, laž, pod­me­ta­nje, pod­va­le i ko zna šta još. Htje­li bi ne­do­zva­ni­ci da sva bla­go­sta­nja do­bi­ju za ne­rad i ne­red, pa iz­mi­sli­li na sto­ti­ne i sto­ti­ne ne­ko­ri­snih i štet­nih pra­vi­la, kod ni­šta za ni­šta. Ze­mljo mo­ja; nor­mal­ni čo­vjek ih ne mo­že na­bro­ja­ti; ne mo­že ze­mljo bla­ga, a pla­ti­ti ih čo­vjek mo­ra, ze­mljo to­pla. Ni­kad ni­je bi­lo vi­še ško­la i zva­nja, ne­go sa­da, a ma­nje zna­nja, bla­ga mo­ja. Ne­do­zva­ni je kod ne­zna­ve­nog, ne­rad­nik kod pro­bi­svi­je­ta, lje­po­tan da­na­šnji­ce je skoc­kan u koc­kar­ni­ci s na­ma­za­nom lje­po­ti­com, udre­nik je kod ra­spi­ku­će, znaš li, ku­ćo, gdje ti je ku­ći­šte, ze­mljo, ka­ko si još ži­va, sve što im se na­đe na put okrv­ni­če, ze­mljo bla­ga osta­vlja­ju ru­še­vi­nu i ru­še­vi­ne, ze­mljo to­pla. Od ova­ko po­kva­re­no bo­le­snih mno­ge ne­vo­lje na­đo­še svi­jet, raz­ro­dio se, po­mr­zio se, one­vo­ljio rod, ze­mljo to­pla, pre­tvo­rio se u zvi­jer, zvje­ri­šte na sve stra­ne, ne zna se šta se zbi­va, gdje su i ot­kud do­la­ze ja­u­ci, za­po­ma­ga­nje, a su­ze pa­da­ju po tvom li­cu, mi­la, i ju­če i da­nas, zbog če­ga i zbog ko­ga, dra­ga, je li to onaj svi­jet, uljud­ni ju­če­ra­šnji svi­jet, svi­jet do­bra, svi­jet lje­po­te, ku­da se iz­gu­bi­še, ze­mljo dra­ga, do­bro­čin­stva i ot­kud bes­kuć­ni­ci, ot­kud si­ro­ti­nja, ku­da su po­šli i gdje će sti­ći, bla­ga ze­mljo, ne zna se... Ni gdje su ne zna se, ni kod ko­ga idu ne zna se, ni ko­ga tra­že, ne zna se, ni skim će ne zna se, ni­ko ih ne­će sre­sti, ni­ko ih ne ču­je i ne vi­di, ni­ko ih ne tra­ži. Ne­ma­ju iz tor­be pra­zne ni­ko­me ni­šta da pru­že pa i naj­bli­ži di­gli su ru­ke od njih, ze­mljo bla­ga, iz tor­be su im uze­li i ote­li sve, i tor­be će im uze­ti i ote­ti da na­mi­re ne­za­si­tost pra­znih du­ša, uz si­lu sil­ni­ka raz­ja­re­nih. I mo­ra­će pla­ti­ti i ne­rad­ni­ka i po­re­zni­ka si­ro­ti­nja- i ban­ka­ra i ču­va­ra s oruž­jem, sil­ni­ka, mo­ra­će pla­ti­ti i pe­čat, i pri­zna­ni­cu, i su­di­ju, i pi­sa­r­ni­cu. Pla­ti­će i da im se ne­će i da­nas i sju­tra, pla­ti­će. Pla­ti­će i za ju­če­ra­šnje ki­še, pla­ti­će i za da­na­šnje gr­mlja­vi­ne. Pla­ti­će i za pri­je pod­ne, pla­ti­će i za po­sli­je pod­ne, pla­ti­će i slo­vo, pla­ti­će i ka­zi­va­nje. Pla­ti­će i što po­sto­je, pla­ti­će i ka­da se na­ka­šlju i ka­da se raz­bo­le. Pla­ti­će i ju­trom, pla­ti­će i pri­je pod­ne, pla­ti­će i za po­sli­je pod­ne, pla­ti­će i pla­ti­će. Ako si­ro­ti­nja ko­jim slu­ča­jem po­dig­ne tre­pa­vi­cu, iz­va­di­će joj i oko, sa­mo da u svo­je mje­ši­ne, u svo­ja če­mer­na i zla pre­dvor­ja da­na­šnji­ce i sju­tra­šnji­ce ka­ta­kom­bi u ču­de­sa do­tu­re. Osta­lo je da se mo­le si­ro­ta­ni i si­ro­či­ći Go­spo­du da pre­ži­ve i ne­ži­vot kod Bo­ga i kod te­be, bla­ga ze­mljo, a sa ki­me će i ka­ko će da­ne da­ni­ti, zo­re če­ka­ti, či­me će usta su­va kva­si­ti i hra­ni­ti, ko će ih za­gr­li­ti, ko­me da se ora­du­ju, bla­ga ze­mljo. Kod ne­čo­vje­ka ne­ma čo­vje­ka, kod zlog i oho­log ne­ma to­pli­ne, ne­ma lju­ba­vi kod ne­lju­ba­vi, kod sil­ni­ka si­la vla­da, bla­ga ze­mljo! Kod zlog no­vac go­vo­ri, u mr­zi­te­lju mr­žnja ži­vi, ze­mljo bla­ga; pro­bu­de se, lje­po­ti­ce, pro­bu­di čo­vje­ka, da po­ka­že bla­go­rod­nu du­šu. Iz­vo­re bi­stre ši­ro­ke ri­je­ke, je­ze­ra i mo­ra; da pu­sti cvje­to­ve, bi­lje i cvjet­nja­ke, gni­je­zdo pti­cu, čo­vje­ka čo­vje­ku, lje­po­ti­ce. Da­la je tvo­ja ša­ra, lje­po­to, sva­kog da­ra i do­bra i bla­go­dat i za ca­ra, i za la­va, i za mra­va, je­ste, je­ste, lje­po­ti­ce.(Autor je pje­snik)