- Piše: Mihailo Medenica

Ne, Aleksandre Vučiću, nije „život takav” već ste ga učinili takvim da je od njega ostalo tek naličje koje se otužno naziva životom!
Ti, ova tvoja apokaliptična pošast, i oni prije tebe (mislio sam da od „žute” kuge gore nema, ali ne lezi Vuline…)- učinili ste da se pasjaluk zove životom, da je bijeda svanuće, a jad smrknuće.
Nema smrti bez sudnjega dana, ali mora li svaki dan biti sudnji, pa ako čovjek pretekne eto razloga za „radost” dok izjutra nanovo ne ožali sebe, za svaki slučaj?!
Da si šta drugo rekao, da ništa nisi rekao povodom pogibije trojice radnika (zašto se zaboravlja onaj nesrećnik iz Lučana koji je stradao na gradilištu?!) bilo bi čovječnije od tog nesojnog: „Život je takav”, pa još to pokušaš da opravdaš strašnom laži kako u Americi na svakih deset sekudni pogine po jedan perač prozora (sračunaj sledeći put prije nego slažeš, doći ćeš do genocidne brojke, čovječe)!
Možeš li uopšte da se sjetiš koliko je za ovih šest godina vaše paklene vlasti „život bio takav”, i to vam je, nažalost prošlo (kod ljudi, kod Gospoda neće): od pada helikoptera i sedam humki do petorice sirotih građevinaca poginulih u minule dvije nedjelje?!
Znaš li koliko ih je još, ili to ide na birtijaški konto satrapske vlasti pod stavku: život je takav, jbg?!
Je li „život takav” što ne stižemo da sakupimo bijednih novaca dovoljno i na vrijeme za sve one anđele što im roditelji jecaju uz postelje osluškujući dišu li još?! Je li „život takav”?!
Je li takav što zločinci besramno zvani „gazdama” otpuštaju oboljele žene da manjkaju kao paščad nekud van kruga firme, da im ne remete radnu disciplinu dok ko sledeći ne padne kao snop pa mu se smrt zaračuna u neopravdan izostanak s posla?!
Je li „život takav”?!
Je li takav što je starost postala prokletstvo?! Što je prevaliti sedamdesetu godinu kletva, što je biti penzioner osuda na najtežu robiju bez prava pomilovanja?! Je li „život takav”?!
Je li takav što bolesni mole za smrt, vape da ih život ostavi na miru, da prestane da se iživljava, da ih ne progoni više…
Je li „život takav”?!
Je li takav da heroje minulih ratova svakodnevica drži za taoce? Da su u bitkama imali više smiraja negoli u „miru”?!
Je li „život takav”?!
Je li takav da nam najumniji odlaze dok tvoji „za ponijeti” doktorandi i eksperti gluposti sedlaju Srbiju kao tovarnu ragu na umoru?! Je li „život takav”?!
Je li takav da se djetinje želje razbiju kao talas o hridi na roditeljsko „nemam” i „ne mogu”?! Je li „život takav”?!
Samo da si oćutao, sagao glavu, uzdahnuo ono tvoje naučeno, lažno, čovječnije bi bilo od bezljudskog: „Život je takav”!
Nije, Vučiću, nije takav, bruko!
Život je najljepši dar od Gospoda, a „takav” je postao jer ste ga premetnuli u đavolje breme!
E, takav je život! Ono naličje za koje ubijediste ovaj kukavni narod da ga zovu životom dok ga ne odrobijaju…
Na uslovni otpust imaju prava samo oni koji se „pokaju” i pridruže toj sekti Alekovih svjedoka!
Ostali, ostali imaju prava da se nadaju kako novi dan nije onaj sudnji i da se raduju ako preteknu, već sjutradan naričući za sobom, za svaki slučaj jer nikad se ne zna- kad „život je takav”…