-Autor Milutin Mićović

Bolje da ti ne kažem, to što bih htio da ti kažem? Ti znaš šta bih htio, ali sve dok ti ne kažem, možeš misliti da to nije to. Da je to – to, ti znaš, ali još sebe možeš da zavaravaš, dok ti lijepo, na srpskom ne izdeklamujem da je to- to. Dobro, ti si čovjek iz vlasti, i nije ti lako. Nije ti lako, jer više ne znaš šta da radiš, šta da misliš, kud da kročiš. Ali još nećeš sebi da priznaš, da to nijesi znao nikad. Sve ti je bilo nacrtano, mislim – u glavnim crtama. Nijesi se iscrpljivao na konceptu. Sve ti je bilo koncipirano. I ti takav si bio ukoncipiran u državnom projektu. Ne samo ti, šta značiš ti – nego i Crna Gora! Našao se takav mozak, da nanovo koncipira Crnu Goru. Tako, da je smjelo doveo u pitanje sve njene prošle koncepte, to jest- pogled na svijet. Crnogorci su, poneki, imali dobar, filosofski pogled na svijet. Ne da su s visine gledali na svijet, nego su se dizali na visinu - da bi gledali. Znate kako ono oni gledaju – stave podlanicu iznad očiju, jer ih zasljepljuje sunce, pa onda gledaju. Gledaju, gledaju. Gledaju li, gledaju. Ne gledaju samo, nego sagledavaju. Sagledavaju i premjeravaju uzduž i poprijeko, od glave do pete, i od pete do glave. Stari Crnogorci, koji nikad ne umiru, učili su da gledaju od orlovah.
Sad gledaju iz kancelarija, koje su pune smrti. Oivičene partijskim konceptom. O jadu zabavljena Crna Gora sama sobom. Kad izađe na ulicu današnja Crna Gora, Romi je zadirkuju, dobri Romi, ali i oni hoće da kažu svoje. Hoće da joj očitaju svoje zasluge: „ Ne bi ti bila to, da ti nije bilo nas“, tako joj kažu. Imaju pravo da joj to kažu. Svaka im čast, neka joj kazuju baš tako. Kad je tako samu sebe koncipirala, ili se pustila da je neko tako iskoncipira.
Vidim, da ćemo se mi potrovati u ovakvom konceptu Crne Gore. Jer je ona ovakva zamišljena da svakome samelje glavu, tj. mozak, pamet, šta li je to? Više niko ne zna šta je to. Kad se uzbludi pamet u tikvini, nema više lijepih dana, ni lijepih misli, ni radosti života. Vidite li vi da Crna Gora samu sebe sve bije šakama u glavu. Čupa kosu, grebe sama sebi lice. „Nije ovo moje lice, razgrebaću ga do kosti. Nijesu ovo moje oči, na njih ništa više ne vidim, iskopaću ih. Pa ću vikati, plakati i urlati iz svega glasa, iz svega mozga. Ljepše mi je da poludim, nego ovako da živim. Ovako ne bi niko živio ko ima išta u glavi. Kome se dadoh i podadoh, kukala ja. Šta uradiše od mene, kuku mi u pamet. Imam li ja sinova i kćeri u Crnoj Gori? Umije li iko da progovori, ono što bih ja htjela.“
Tako kuka i prekukava svaki dan. Možete je vidjeti i po ulicama, ako imate oči da je vidite, i uši da je čujete, i sreću da je sretnete. Kad se malo osamim, ja samo nju slušam i gledam. Sa njom živim, kad se uživim u njenu sudbinu, mislim njenu misao, putujem njen put.
Kako je krenulo, Crnogorci će se međusobno istražiti. Po ljudskom računu, to bi i bila pravda. Više su uložili u međusobne zavade, istraživanja, krvljenja i ubijanja, nego u ljubav, razumijevanje, rast i napredovanje. Bili su takvi momenti u našoj prošlosti (koja ne prolazi), kada nam je najmilije bilo da se istražujemo. To istraživanje (čitaj, ubijanje) pod raznim idejama - opiljcima i rikošetima tuđih ideja koje su tutnjale našim balkanskim prostorima, ostavljajući iza sebe krv i mržnju... Ostvarenje komunističke vlasti u bivšoj Jugoslaviji, kažu sad zaulareni zavrzani, oslonilo se na čuvenu crnogorsku državnu mudrost: „za pravo, čast i slobodu Crne Gore“. Tako je Crna Gora, kažu, došla sebi. Iz prošlosti se vratila u još crnju prošlost, da bi smjelo kročila u budućnost. Te su se dvije priče smiješale u jednu krv, koja je zakrvila Crnu Goru iznutra. Krv na oči postadoše jedan drugom Crnogorci. Niko nikoga ne vidi, svak svakoga progoni. Rekao im je Sveti Petar Cetinjki jedan vijek prije: „Vi nemate viših neprijatelja sebi - od sebe samih!“. Ta ih dijagnoza drži. I gle čuda novocrnogorskog: uzimaju je za novu crnogorsku gnoseologiju.
(Autor je književnik)

---