HIROŠIMA – Japanka Ajako Iši imala je 19 godina kada se zaljubila u svog profesora u školi umjetnosti aranžiranja cvijeća, ali njena ljubavna priča završila se kao i mnogi njeni kasniji pokušaji da nađe ljubav. Kada je porodica njenog izabranika saznala da je iz Hirošime, zabranili su njihovu ve­zu.
Bli­že­ći se 30. go­di­ni, shva­ti­la je da ne­će na­ći mu­ža ni­ti ima­ti dje­cu. Od­lu­či­la je da se sa­ma iz­dr­ža­va i na­šla po­sao u te­le­fon­skoj kom­pa­ni­ji.
Iši je ima­la de­vet go­di­na ka­da je atom­ska bom­ba eks­plo­di­ra­la oko dva ki­lo­me­ta­ra od nje­ne ku­će. Od uda­ra eks­plo­zi­je od­le­tje­la je, ka­ko ka­že, raz­da­lji­nu od tri ku­će. Za­do­bi­la je sa­mo ma­nje po­sje­ko­ti­ne.
Sa­da ima 78 go­di­na i ži­vi u sta­rač­kom do­mu, jed­noj od če­ti­ri ta­kve usta­no­ve u Hi­ro­ši­mi ko­je su is­klju­či­vo na­mi­je­nje­ne pre­ži­vje­li­ma nu­kle­ar­nog na­pa­da 1945.
Oko 140.000 hi­lja­da lju­di stra­da­lo je u eks­plo­zi­ji atom­ske bom­be ko­ju su SAD ba­ci­le na Hi­ro­ši­mu pri­je 70 go­di­na, 6. av­gu­sta. Ni­ko sa si­gur­no­šću ne mo­že da ka­že ko­li­ko je lju­di umr­lo u na­red­nim mje­se­ci­ma i go­di­na­ma od po­vre­da i bo­le­sti uzro­ko­va­nih ra­di­ja­ci­jom.
I pre­ži­vje­li su osta­li s te­škim ožilj­ci­ma. Mno­gi su iz­gu­bi­li ci­je­le po­ro­di­ce, a tra­ge­di­ja je na ogro­man broj njih osta­vi­la psi­ho­lo­ške po­sle­di­ce, mno­go pri­je neo što je post­tra­u­mat­ski stres di­jag­no­sti­fi­ko­van kao bo­lest. Osta­li su stig­ma­ti­zo­va­ni kroz cio ži­vot, kao oso­be ko­je su zbog iz­lo­že­no­sti ra­di­ja­ci­ji u ri­zi­ku da do­bi­ju te­ške bo­le­sti ili ima­ju dje­cu s uro­đe­nim de­fek­ti­ma.
Mno­gi su osta­ri­li bez iko­ga da bri­ne o nji­ma, zbog če­ga je sta­rač­ki dom „Ba­šta pri­ja­telj­stva” otvo­ren 1970. Da­nas oko 600 sta­nov­ni­ka Hi­ro­ši­me ko­ji su pre­ži­vje­li na­pad ži­vi u ukup­no če­ti­ri ta­kva do­ma.
„Ovo je mje­sto gdje su lju­di obi­lje­že­ni istim ožilj­ci­ma šću­ću­re­ni za­jed­no. Ono što mi mo­že­mo da uči­ni­mo je da im pru­ži­mo šan­su da ži­ve la­go­dan i sre­ćan ži­vot ka­da do­đu ov­dje”, ka­zao je Na­nao Ka­ma­ta, di­rek­tor or­ga­ni­za­ci­je ko­ja upra­vlja do­mo­vi­ma i dok­tor ko­ji je po­sve­tio ži­vot bri­zi o žr­tva­ma.
Dom u ko­joj ži­vi Iši je bes­pla­tan, ali se na li­sti če­ka­nja mo­že pro­ve­sti do pet go­di­na. Osta­la tri do­ma, na­mi­je­nje­na oni­ma ko­ji­ma je po­treb­na ve­ća nje­ga, na­pla­ću­ju se, ali znat­no ma­nje od stan­dard­nih sta­rač­kih do­mo­va.
U Na­ga­sa­ki­ju, na ko­ji je ba­če­na dru­ga atom­ska bom­ba tri da­na po­sli­je Hi­ro­ši­me, po­sto­je dvi­je ta­kve usta­no­ve. Dom „Ba­šta pri­ja­telj­stva” ima oko 30 đač­kih po­sje­ta go­di­šnje. To je pri­li­ka da mla­di upo­zna­ju i ču­ju pre­ži­vje­le i nji­ho­ve pri­če kao i do­ži­vljaj tra­ge­di­je, dok ži­te­lji­ma do­ma to pred­sta­vlja te­ra­pi­ju, da pri­ča­ju­ći o svom is­ku­stvu za­li­je­če ra­ne.
(Be­ta-AP)