Српска сликарка и шампионка у паратеквондоу која се бави и стреличарством, Дејана Бачко рођена је без руку, али и без ограничења, јер је она тако хтјела.
Као врло млада одабрала је борбу као модел понашања и постала дама којој треба аплаудирати јер је доказала да се борба исплати.
Шта ћемо добити рођењем не можемо бирати – на кога ћемо личити, да ли ћемо наслиједити неки здравствени проблем, али можемо бирати како ћемо се понашати, да ли ћемо се борити, да ли ћемо одустати и дозволити проблемима да буду јачи од нас.
Дејана је већ на рођењу била другачија али је снагом воље и борбеношћу постала јака и усјпешна жена. Остварила је бројне спортске успјехе, а међу њима је најзначајније то што је 2019. године постала свјетски првак у паратеквондоу, а прошле године је одбранила титулу у Истанбулу.
- Дуго сам у теквондоу тако да успјех није дошао преко ноћи. Ту се много тренирало, треба да се пружи борба, треба имати жељу за успјехом и да се има циљ. Мени је био првенствено циљ да одем на Параолимпијске игре у Токију, али с обзиром да паратеквондо није параолимпијска категорија, кренула сам да се бавим и стреличарством поред тога, тако да ми је циљ да 2024. године одем у Париз на Параолимпијске игре, као стреличарка- испричала је Дејана у емисији "РТС Ординација".
Како каже, све може да уради сама.
- Све сам научила ногама да радим, тако да је за мене небо граница. Нисам џаба ‘дјевојка са крилима’. Име „дјевојка са крилима” користим зато што могу да полетим гдје год желим и зато што умјесто руку имам крила, тако себе видим- казала је Дејана.
У дјетињству се осјећала другачијом од других због тога што нема руке.
- У почетку ми је сметало, наравно. То је дјетињство, о коме не бих вољела да причам, али могу да се осврнем на то да је било и ругања и свега. Ипак није лако да се избориш са тим, али кад одрастеш и кад схватиш да једноставно такав си рођен и мораш да прихватиш себе – ја сам прихватила себе. Кад прихватиш себе, онда прихватиш све- наводи она.
Иако прихватање себе звучи као једноставна ствар, а то често уме да буде веома тешко. Зато је „Дјевојка са крилима” открила на који начин је она то урадила:
- Бог ми је одузео руке али ми је дао велики таленат за сликарство и као мала почела сам да се бавим сликарством, кренула да цртам и то ме је некако испуњавало у животу и то ме је ваљда водило кроз живот, уз вољу и борбу да се доказујем другима да могу- додаје она.
Сада каже да не зна шта би друго радила да јој Бог није дао тај велики таленат.
- Као мала сам учила да сликам, наравно ногама, и мама ми је куповала разне сликовнице. Имала сам и професоре који су ме учили техникама и како да сликам мртву природу и животиње. Знам да сликам и портрете, а међу њима се нашао и Новак Ђоковић, али искрено највише волим да сликам животиње- објашњава Дејана.
Двадесетседмогодишња дјевојка открила је и да је током одрастања било болних епизода којих не воли ни да се сјећа, а још мање да о њима прича.
Открила је да су се људи често са њим дружили из сажаљења.
- Мени то искрено не треба. Више волим да се дружим са људима који ме прихвате такву каква јесам. Када ми треба нека помоћ – ја ћу рећи, али кад ми не треба – не треба ми, искрено- цијени Дејана.
Увреда је било, а Дејана има и једноставну поруку за људе који имају предрасуде.
- Не судите одмах кад погледате особу, него је прво упознајте, јер некад изглед зна да превари- закључила је Дјевојка са крилима.
