BE­RA­NE- Đor­đi­je To­mo­vić, po­znat ka­ko djed Đo­šo, iz be­ran­skog pri­grad­skog na­se­lja Be­ran­se­lo vje­ro­vat­no je je­dan od naj­sta­ri­jih sta­nov­ni­ka Cr­ne Go­re ko­me je sud iz­re­kao za­tvor­sku ka­znu. Ovaj još uvi­jek vi­tal­ni sta­rac, ko­ga je Pod­ruč­ni or­gan za pre­kr­ša­je pri­je dvi­je go­di­ne ogla­sio kri­vim zbog to­ga što je zajed­no sa mje­šta­ni­ma stao is­pred ka­mi­o­na Ko­mu­nal­nog pred­u­ze­ća ka­ko bi ih spri­je­čio da is­to­va­re sme­će na de­po­ni­ji Va­so­ve vo­de, ne­dav­no je pro­sla­vio 96. ro­đen­dan. Pro­sla­vu je upri­li­čio u kru­gu broj­ne fa­mi­li­je, is­ti­ču­ći da je po­seb­no sre­ćan što je sa svo­jim kom­ši­ja­ma uspio da se iz­bo­ri za čist va­zduh i ubi­je­di cr­no­gor­ske zva­nič­ni­ke da od­u­sta­nu od iz­grad­nje re­gi­o­nal­ne sa­ni­tar­ne de­po­ni­je ne­da­le­ko od nje­go­ve ku­će. Fo­to­gra­fi­je na ko­ji­ma se vi­di ka­ko sta­rac le­ži is­pred ka­mi­o­na na­to­va­re­nih sme­ćem i ka­ko ga pri­pad­ni­ci po­li­ci­je ubje­đu­ju da se sklo­ni ob­i­šle su sko­ro či­tav svi­jet, iza­zi­va­ju­ći za­pre­pa­šće­nje. Me­đu­tim, nad­le­žni dr­žav­ni or­ga­ni su ta­da pro­ci­je­ni­li da je Đor­đi­je To­mo­vić u 94. go­di­ni kriv zbog to­ga što je ustao u od­bra­nu sop­stve­nog zdra­vlja i zdra­vlja svog po­tom­stva. Nje­mu je 28. ju­na 2013. go­di­ne uru­če­no rje­še­nje u kom je na­ve­de­no da je ka­žnjen nov­ča­nom ka­znom od 200 eura. S ob­zi­rom na to da To­mo­vić ni­je htio da po­stu­pi po rje­še­nju, nov­ča­na ka­zna za­mi­je­nje­na je ka­znom za­tvo­ra u tra­ja­nju od osam da­na. To­mo­vić još ni­je oti­šao u za­tvor, jer su, ka­ko na­vo­di, nad­le­žni, naj­vje­ro­vat­ni­je, pro­ci­je­ni­li da bi to bio skan­dal nad skan­da­li­ma.
-Već dvi­je go­di­ne sva­ki dan oče­ku­jem da do­ću da me od­ve­du u za­tvor. Me­đu­tim, to do­sad ni­je­su ura­di­li, iako je su­di­ja do­nio rje­še­nje da se na­đem iza re­še­ta­ka. Iz­gle­da ih je sra­mo­ta, pa zbog to­ga ne do­la­ze da sto­go­di­šnjem star­cu sta­ve li­si­ce na ru­ke. No, i da do­đu, ja im se ne­ću opi­ra­ti. Iz­dr­žao bih ja i za­tvor, kao što sam iz­dr­ža­vao broj­ne ži­vot­ne mu­ke. Ne bi mi to te­ško pa­da­lo, jer sam sa mo­jim kom­ši­ja­ma uspio da se iz­bo­rim da na­še po­tom­stvo ži­vi u zdra­voj ži­vot­noj sre­di­ni- na­vo­di To­mo­vić, dok kroz smi­je­šak is­pi­ja ča­ši­cu do­ma­će šlji­vo­vi­ce.
Ka­že da mu ni­je žao da umre, ali da bi ipak vo­lio da do­če­ka da se sa­ni­ra po­sto­je­će sme­tli­šte na Va­so­vim vo­da­ma i da se ta­mo umje­sto de­po­ni­je na­pra­vi iz­le­ti­šte.
-Ja sam se na­ži­vio. Po­jeo sam do­sta ka­ča­ma­ka. Ali bih na onaj svi­jet oti­šao mi­ran je­di­no kad bih znao da su Va­so­ve vo­de pre­tvo­re­ne u iz­le­ti­šte. Si­gu­ran sam da bi ta­da svi oni ko­ji su go­di­na­ma pro­go­ni­li i hap­si­li mo­je Be­ran­sel­ce osje­ti­li gri­žu sa­vje­sti zbog sve­ga što su nam pri­re­đi­va­li dok smo sta­ja­li na bra­ni­ku za­ko­na i prav­de - is­ti­če To­mo­vić.
On je ro­đen da­le­ke 1919. go­di­ne. U to­ku Dru­gog svjet­skog ra­ta se pri­dru­žio čet­nič­kom po­kre­tu, da bi 1942. go­di­ne na Bu­ko­voj po­lja­ni bio te­ško ra­njen u obje no­ge. Li­je­čio se du­go, ali mu je de­sna no­ga osta­la traj­no uko­če­na u ko­lje­nu. Ože­nio se kra­jem če­tr­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka i do­bio če­ti­ri si­na i kćer­ku. Da­nas ima 24 unu­ča­di i de­set pra­u­nu­ča­di. U me­đu­vre­me­nu je pet­na­e­stak go­di­na ži­vio i ra­dio u Egle­skoj, na­kon če­ga se vra­tio da osta­tak ži­vo­ta pro­ve­de u za­vi­ča­ju.
-Za ovih sko­ro sto go­di­na pro­šao sam pra­vu ži­vot­nu gol­go­tu. Ra­nja­van sam to­kom ra­ta. Li­je­čio sam se i u Cr­noj Go­ri i u Ita­li­ji. Ostao sam traj­ni in­va­lid. Bo­ra­vio sam i u ze­mu­ni­ca­ma, ali se ni­kad ni­je­sam pre­da­vao. Stvo­rio sam broj­nu fa­mi­li­ju, ob­i­šao svi­jet. Du­gi niz go­di­na sam ži­vio i ra­dio u En­gle­skoj, gdje sam i pen­zi­ju za­ra­dio. Na kra­ju sam od­lu­čio da osta­tak ži­vo­ta pro­ve­dem u rod­nom Be­ran­se­lu. Sre­ćan sam zbog to­ga, iako sam pod sta­re da­ne do­ži­vio ne­što o če­mu ni­je­sam mo­gao ni da sa­njam. Gle­dao sam kao hap­se i pro­go­ne mo­je Be­ran­sel­ce, od ko­jih mno­gi za­slu­žu­ju or­den he­ro­ja, jer ni­je­su pa­li na ispi­tu ko­ji se zo­ve čast i obraz. Nji­ho­va hra­brost me uvje­ra­va da ime na­de za bu­duć­nost mog na­ro­da –ka­zao je To­mo­vić, po­ru­ču­ju­ći da su udru­že­ni lju­di ja­či od sva­ke si­le na svi­je­tu.
D.Jo­vo­vić

Od tu­đe­ga tu­ga bi­je, a od
svo­ga sun­ce gri­je

Sta­ri­na Đor­đi­je je po­zvao nad­le­žne or­ga­ne da vi­še pa­žnje po­sve­te raz­vo­ju sje­ve­ra Cr­ne Go­re i da ta­ko za­u­sta­ve ise­lja­va­nje lo­kal­nog sta­nov­ni­štva,
-Be­ran­ski kraj ima iz­va­nred­ne pri­rod­ne lje­po­te. Uvje­rio sam se da to ne­ma ni Švaj­car­ska. Me­đu­tim, na­še bo­gat­stvo je ne­is­ko­ri­šće­no. Za­to omla­di­na sve vi­še od­la­zi iz Be­ra­na, što ni­je do­bro. Tre­ba svi, po­u­če­ni onom na­rod­nom “Od tu­đe­ga tu­ga bi­je, a od svo­ga sun­ce gri­je”, da stvo­ri­mo uslo­ve ka­ko bi na­ša dje­ca i unu­čad mo­gla u za­vi­ča­ju da ra­de i da ži­ve od svog ra­da. Uko­li­ko to ne uči­ni­mo, bo­jim se da će ovi kra­je­vi ubr­zo osta­ti pu­sti - sma­tra To­mo­vić.

Pre­bro­dio ope­ra­ci­ju ku­ka

To­mo­vić je ne­dav­no uspje­šno pre­bro­dio ope­ra­ci­ju ku­ka, is­ti­ču­ći da će ubr­zo po­no­vo bi­ti spre­man za iz­la­zak u grad.
-Po­lo­mio sam ne­dav­no kuk. Raz­mi­šljao sam da li da se li­je­čim, jer sam za­i­sta u po­od­ma­klim go­di­na­ma. Na kra­ju sam do­šao do za­ključ­ka da je zbog fa­mi­li­je ko­ja se bri­ne o me­ni bo­lje da po­ku­šam. Na to me na­go­vo­ri­še i dok­to­ri ko­ji­ma sam du­bo­ko za­hva­lan, jer su me, na­kon uspje­šne ope­ra­ci­je, po­no­vo vra­ti­li na no­ge. Ta­ko ću ubr­zo po­no­vo, kao pra­vi be­ćar, mo­ći da iza­đem u grad i da ba­cim oko na li­je­pe že­ne – ša­li se djed Đo­šo.