NIK­ŠIĆ – Ži­te­lji na­se­lja Gor­nja Ru­be­ža, uda­lje­nog dva ki­lome­tra od cen­tra gra­da, go­to­vo tri de­ce­ni­je su­o­ča­va­ju se sa ve­li­kim pro­ble­mi­ma iz obla­sti in­fra­struk­tu­re i za­šti­te ži­vot­ne sre­di­ne. Sta­ro­sje­di­o­ci tvr­de da pro­ble­me ko­ji su sta­ri ko­li­ko i sa­mo na­se­lje, ni­ka­da ni­je­su mo­gli ri­je­ši­ti iako su, ka­ko tvr­de, ne­bro­je­no pu­ta ape­lo­va­li na nad­le­žne u lo­kal­noj upra­vi da im po­mog­nu. Sto­ga su se pro­ble­mi sa­mo go­mi­la­li. Ina­če, u na­se­lju Gor­nja Ru­be­ža ži­vi oko 400 do­ma­ćin­sta­va.
Mje­šta­nin Slo­bo­dan Va­si­lje­vić ka­že da u tom na­se­lju nje­go­va po­ro­di­ca ži­vi vje­ko­vi­ma, te da mu se či­ni da ni­ka­da ni­je bi­lo go­re i te­že, ne­go što je to da­nas.
- Od vre­me­na ka­da se na če­lu op­šti­ne Nik­šić na­la­zio dr Mi­lo­rad Dr­lje­vić, pri­je dvi­je de­ce­ni­je, go­to­vo da ni­šta ni­je ura­đe­no u ovom na­se­lju. Ne bi ni ta­da da mu Va­se­lje­vi­ći ni­je­su uj­če­vi­na. Ta­da su nam as­fal­ti­ra­li ne­ko­li­ko uli­ca ko­je su ta­kve da nji­ma je­dva mo­že pro­ći auto. Pri­je ne­ku go­di­nu sni­jeg smo ruč­no či­sti­li da bi do­šli do ku­ća, jer su uli­ce uske pa ni­jed­na ma­ši­na ni­je mo­gla pro­ći da oči­sti na­me­te. I ka­da su po­sta­vlja­li ulič­nu ra­svje­tu ona je ura­đe­na sa­mo do ku­ća funk­ci­o­ne­ra,od­no­sno po pro­tek­ci­ji ka­ko je ko ko­ga znao i po­zvao. Dru­gi su još uvi­jek u mra­ku. Za­bo­ra­vlje­ni! Naj­te­že je zbog dje­ce ko­ja idu u ško­lu. Ne­gdje će vrat slo­mi­ti jer ne vi­de ku­da idu, pa će on­da bi­ti mu­ke. Slič­na si­tu­a­ci­ja bi­la je i sa vo­do­snab­di­je­va­njem ali već ne­ko­li­ko go­di­na ono je ured­ni­je i to je je­di­no sa či­me se mo­že­mo po­hva­li­ti - pri­ča Va­si­lje­vić.
On do­da­je da se sa snab­di­je­va­njem stru­jom ne mo­gu po­hva­li­ti jer se stu­bo­vi ni­sko­na­pon­ske mre­že „kla­te ko ba­bi­ni zu­bi, a pti­ce u nji­ho­vim šu­plji­na­ma pra­ve gni­je­zda”.
- Na­kon ne­bro­je­no mol­bi i ape­la no­ve stu­bo­ve mon­ti­ra­li su na ne­ko­li­ko lo­ka­ci­ja, ali pro­blem ni­je ri­je­šen jer kabl još vi­si niz njih.Svi dr­ve­ni stu­bo­vi su is­tru­li­li i mo­žda je i ovo pri­li­ka da po­zo­ve­mo nad­le­že iz Elek­tro­pri­vre­de da do­đu u na­se­lje i za­mi­je­ne ih dok ni­je do­šlo do tra­ge­di­je – po­ru­ču­je Va­si­lje­vić.
Nje­go­va su­pru­ga Da­rin­ka ka­že da je u Gor­nje Ru­be­že do­šla pri­je go­to­vo po­la vi­je­ka i da za taj pe­ri­od ni­šta ni­je ura­đe­no da bi se na­ro­du olak­šao ži­vot.
– Sa­mi smo raz­bi­ja­li ka­men da bi nam put pro­šao po­red ku­ća. Ka­da su nam uvo­di­li te­le­fo­ne, opet je sve to bi­lo o tro­šku mje­šta­na. Pi­ta­mo se da li i osta­le in­ve­sti­ci­je iz obla­sti in­fra­struk­tu­re mi tre­ba da is­fi­nan­si­ra­mo - ka­že Va­si­lje­vi­će­va.
Zo­ra Sa­mar­džić ka­že da sva­ko­dnev­no stre­pi da li će se stub za stru­ju ko­ji je se na­la­zi iz­nad pu­ta ob­ru­ši­ti na nje­nu ku­ću, jer je sav is­tru­lio.
- Stub je pot­pu­no truo. Užad ga odr­ža­va­ju da ne pad­ne, ali mi­sli da će ga pr­vi ja­či vje­tar sru­ši­ti i sa­mo Bo­ga mo­lim da na pad­ne na ku­ću, pa da se za­pa­li­mo, ili ne daj Bo­že da ne­ko na­stra­da pro­la­ze­ći uli­com. Ka­ta­stro­fa! Na sve na­še ape­le da pro­blem bu­de ri­je­šen svi su osta­ja­li glu­vi. Ali ta­kav slu­ča­j ni­je ka­da tre­ba pla­ti­ti ko­mu­na­li­je. Je­di­ni po­sje­ti­o­ci su nam in­ka­san­ti, ko­ji su ažur­ni da ne mo­že mi­mo to­ga. Od 1956. go­di­ne, ka­da sam se uda­la u po­ro­di­cu Sa­mar­džić i ži­vim u ovom na­se­lju, ni­šta ura­đe­no ni­je. I ovo ma­lo pu­ta zla­tom smo mo­gli po­kri­ti, pa bi nas jef­ti­ni­je ko­šta­lo ne­go što smo crn­či­li i ra­di­li, ugo­šća­va­li rad­ni­ke, pro­la­zni­ke - ka­že Sa­mar­dži­će­va, is­ti­ču­ći da se na­da­la da će ne­što do­bi­ti od li­je­pe Cr­ne Go­re za ko­ju je gla­sa­la.
- Do sko­ro ni vo­de ni­je­smo ima­li ne­go smo je u bu­ra­di­ma i bi­do­ni­ma do­pre­ma­li iz gra­da. Još uvi­jek ne­ma­mo re­gu­li­sa­no pi­ta­nje od­vo­za sme­ća, ni­ti u na­se­lju ima kon­tej­ne­ra. Sme­će pa­ku­je­mo i od­vo­zi­mo u grad­ske kon­tej­ne­re. Sva nik­šić­ka na­se­lja se po­mi­nju i u svi­ma je ne­što ura­đe­no, a za nas ni­ko ni­je ni čuo – kon­sta­tu­je Sa­mar­dži­će­va. L.N.


Hal­da ugro­ža­va zdra­vlje

Pre­ma ri­je­či­ma Slo­bo­da­na Si­mo­vi­ća, pro­ble­mi ži­te­lja Ru­be­ža su broj­ni i ve­o­ma ih je te­ško raz­vr­sta­ti po pri­o­ri­te­ti­ma.
- Osim eko­nom­ske ugro­že­no­sti ži­te­lja, jer ve­li­ki broj njih je ra­dio u Že­lje­za­ri ili Bok­si­ti­ma i ostao bez po­sla, ve­li­ki pr­oblem je i za­ga­đe­nje ži­vot­ne sre­di­ne od Hal­de, ko­ja još uvi­jek ni­je sa­ni­ra­na. Hal­da je cr­na eko­lo­ška tač­ka Nik­ši­ća, i ko­li­ko mi je po­zna­to još una­zad ne­ko­li­ko go­di­na po­sto­ja­le su na­ja­ve za sa­na­ci­ju tog pro­sto­ra, ali je sve osta­lo u do­me­nu obe­ća­nja. Zbog ka­rak­te­ri­stič­ne „ru­že vje­tro­va” za­ra­za se ši­ri ci­je­lim na­se­ljem. Po na­vo­di­ma struč­nja­ka ko­ji su ra­di­li is­pi­ti­va­nja, na Hal­di je ra­ni­je de­po­no­van i ot­pad iz Bro­do­gra­di­li­šta Bi­je­la ko­ji je ra­di­o­ak­ti­van. Isti­na je da Že­lje­za­ra sa­da ra­di sma­nje­nim ka­pa­ci­te­tom, ali se ot­pad na Hal­di i da­lje de­po­nu­je i pre­ko­pa­va - ka­že Si­mo­vić.


Ze­mlju uni­šti­li i od­u­ze­li

Slo­bo­dan Va­si­lje­vić is­ti­če da im je pri­li­kom iz­grad­nje Že­lje­za­re od­u­ze­to 35 ra­la ze­mlje, ali da čla­no­vi svih po­ro­di­ca iz Ru­be­ža ni­je­su mo­gli do­bi­ti za­po­sle­nje u fa­bri­ci.
- Od nas osmo­ro dje­ce, je­di­no sam ja do­bio za­po­sle­nje u Že­lje­za­ri, iako je bio do­go­vor da će po­ro­di­ce svih Ru­be­ža­na ko­ji­ma je od­u­ze­ta imo­vi­na ima­ti tu mo­guć­nost da se za­po­sle u ovoj fa­bri­ci. Ako do sa­da ni­je­smo uspje­li ostva­ri­ti bi­lo ko­je pra­vo te­ško da će­mo i po sa­da. Da mo­že­mo ma­kar na­pla­tit i no­vac ko­ji smo do­bi­li po osno­vu tu­žbe, bi­li bi pre­za­do­volj­ni. Čak i 6.500 kva­drat­nih me­ta­ra ze­mlje u do­lu po­kraj ku­će ko­ju smo ob­ra­đi­va­li i na ko­joj je za­sa­đen voć­njak ni­je za upo­tre­bu, jer ka­da usta­nu vo­de s je­se­ni i pro­lje­ća ma­zut i ka­tran pli­va­ju do­lom. Sta­bla šlji­va su se osu­ši­la, tra­va je kao spa­lje­na, ali sud je od­lu­čio da do­bi­jem ošte­tu za 4. 670 kva­drat­nih me­ta­ra, iako ni osta­tak par­ce­le ni­je za upo­tre­bu. Ni­ko ne ha­je za nas. Po­rez na ze­mlju pla­ćam po ta­ri­fi pr­ve gra­đe­vin­ske zo­ne, dok mi je tu­žbom kva­drat ze­mlje pro­ci­je­njen po 15, 5 eura, kao da se na­la­zi­mo u tre­ćoj gra­đe­vin­skoj zo­ni is­ti­če Va­si­lje­vić.