Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ


Na zad­njem za­sje­da­nju Skup­šti­ne Uje­di­nje­nih na­ci­ja mo­žda se de­sio obrt glo­bal­nih raz­mje­ra? Go­vor ru­skog pred­sjed­ni­ka Vla­di­mi­ra Pu­ti­na pro­ja­vio je ubje­dlji­vu od­go­vor­nost za svi­jet, ko­ji se na­la­zi na ivi­ci ka­ta­stro­fe. A ubje­dlji­vost nje­go­vih ri­je­či za­sni­va­la se na tač­nom uvi­du i raz­ot­kri­va­nju ma­ni­pu­la­ci­ja premoćne (Ame­ri­ke, či­je ime ni­je iz­go­vo­rio), ko­ja je za po­sled­njih 20 go­di­na do­ve­la do ap­sur­da osnov­no po­i­ma­nje smi­sla Uje­di­nje­nih na­ci­ja, da­ju­ći se­bi za pra­vo da uni­šta­va su­ve­re­ne dr­ža­ve, da im „uvo­di de­mo­kra­ti­ju“ - ali za po­če­tak po­sla – da ih bom­bar­du­je.
Ako je smi­sao in­sti­tu­ci­je Uje­di­nje­nih na­ci­ja, ko­ja je stvo­re­na po­sli­je ka­ta­stro­fe Dru­gog svjet­skog ra­ta, upra­vo u to­me da ob­u­zda sa­mo­vo­lju ja­kih, i one­mo­gu­ći no­vi fa­ši­zam, pri­nu­div­ši sve bez iz­u­zet­ka da se dr­že obave­zu­ju­ćih stan­da­r­da me­đu­na­rod­nog pra­va, on­da je ova in­sti­tu­ci­ja sa­svim na ivi­ci da iz­gu­bi me­đu­na­rod­ni kre­di­bi­li­tet, ili pak, da ga ob­no­vi, pri­nu­div­ši sve na oba­ve­zu­ju­ći ko­deks me­đu­na­rod­nog pra­va.
Pre­o­kret se de­sio sko­ro ne­volj­no, jer je ve­ći­na u sa­li Skup­šti­ne UN htje­la da ču­je re­al­nu ana­li­zu svjet­ske kri­ze, i tač­nu de­tek­ci­ju nje­nih uzro­ka. Jed­ni su slu­ša­li što su u Pu­ti­no­vim ri­je­či­ma i sta­vu osje­ća­li ne­po­sred­nu za­šti­tu, dru­gi su slu­ša­li jer su slu­ša­li ri­je­či ko­je su vo­lje­li da ču­ju, ali sa­mi ih ni­ka­da ne bi smje­li ka­za­ti (Evro­plja­ni), a tre­ći su ga slu­ša­li (Ame­ri­kan­ci), za­to što su ču­li i gle­da­li ka­ko dvi­je tre­ći­ne svjet­skih pred­stav­ni­ka s odo­bra­va­njem i na­dom slu­ša ri­ječ Pu­ti­na.
Ne­po­sred­na ri­ječ, i lič­ni istup, ko­ji se zbi­va pod zgu­snu­tom pa­žnjom svjet­ske jav­no­sti, ako se go­vo­ri isti­na, ima moć da osvo­ji, jer u pro­ce­su bud­nog slu­ša­nja i ne­po­sred­nog ra­zu­mi­je­va­nja, ne­ma se vre­me­na za in­ter­pre­ta­ci­ju i ma­ni­pu­la­ci­ju ko­je se ak­ti­vi­ra­ju ka­sni­je.
Dru­go, umno­ži­la se pa­žnja, jer se slu­ša­la ri­ječ ko­ja je da­va­la na­du čo­vje­čan­stvu, ko­je se na­la­zi na ivi­ci pro­pa­sti. Na­rav­no, ne go­vo­ri­mo da je Pu­ti­no­va ri­ječ me­si­jan­ska (ma­da je u skla­du sa me­si­jan­stvom Ru­si­je), ona je naj­pri­je vr­lo ana­li­tič­na, i prag­ma­tič­na, i ri­ječ ko­ja na­ja­vlju­je put.
Naj­va­žni­je u toj ri­je­či je bi­lo što je ka­za­na isti­na u li­ce moć­ni­ku (Ame­ri­ci) ko­ji već 20 go­di­na ha­ra svi­je­tom, do­no­se­ći dru­gi­ma zlo, a se­bi ma­te­ri­jal­nu ko­rist, i ni­ko ne smi­je da im ka­že isti­nu! A po­sle­di­ce te, ame­rič­ke po­li­ti­ke su već glo­bal­ne, i ta ka­ta­stro­fa već bi kao bu­me­rang mo­gla da joj se vra­ti.
Ve­li­ka bje­ža­ni­ja na­ro­da iz Si­ri­je, Li­bi­je i Ira­ka, ko­ja već da­vi Evro­pu po­sle­di­ca je ame­rič­kog „uvo­đe­nja de­mo­kra­ti­je“ u tim ze­mlja­ma. Evro­pa je u toj mi­si­ji svr­ga­va­nja „ne­de­mo­krat­skih re­ži­ma“ i uvo­đe­nja de­mo­kra­ti­je bi­la sa­ve­znik Ame­ri­ci, ali Ame­ri­ka je iz tih ka­ta­stro­fa iz­vla­či­la naj­vi­šu ko­rist – naf­tu i rud­na bo­gat­stva. Evro­pa je još bi­la sa­ve­znik Ame­ri­ci, u ne­po­sred­nom pri­ti­sku na Ru­si­ju, po­vo­dom pri­sa­je­di­nje­nja Kri­ma, i u da­va­nju po­dr­ške ban­de­rov­skoj Ukra­ji­ni, da se za­ve­du sank­ci­je Ru­si­ji ka­ko bi eko­nom­ski pa­la na ko­lje­na.
Na­rav­no da u to­me ni­je uspje­la ni Ame­ri­ka, ni Evro­pa, ali su uspje­li da stvo­re ve­li­ku de­pre­si­ju, ko­ja sad vi­še da­vi Evro­pu, ne­go Ru­si­ju. Evro­pa sad zna, i zna da svi dru­gi zna­ju da je pa­la u de­pre­si­ju i pa­si­vi­zam, upra­vo za­to što je da­va­la sli­je­pu po­dr­šku Ame­ri­ci za ra­zor­ne po­te­ze svjet­skih raz­mje­ra. I sa­da, što je pre­li­lo ča­šu, ve­li­ka bje­ža­ni­ja na­ro­da s Is­to­ka u Evro­pu, po­sle­di­ca je ame­rič­kog bom­bar­do­va­nja, i da­va­nja po­dr­ške islam­skim eks­tre­mi­sti­ma ka­ko bi svrg­nu­li „ne­de­mo­krat­ske re­ži­me“ na Is­to­ku. Po­sle­di­ca ame­rič­kog rje­ša­va­nja bli­sko­i­stoč­ne kri­ze je Islam­ska dr­ža­va, ko­joj je bog - oganj i mač, a obe­ća­na ze­mlja – pu­sti­nja pu­na le­še­va. Te ze­mlje, iz­mu­če­ne ame­rič­kim bom­bar­do­va­njem, i „rje­ša­va­njem kri­ze“, u ko­ji­ma ne­sta­ju lju­di i gra­do­vi, kul­tur­no na­sle­đe i pri­rod­ni re­sur­si- vi­še ni­je­su za ži­vot.
Pu­tin je re­kao u tom go­vo­ru, da oni (ra­di­kal­ni isla­mi­sti) „ni­je­su ma­nje in­te­li­gent­ni od vas (Ame­ri­ka­na­ca) ali mo­gu da bu­du opa­sni­ji“.
Pred ta­kvim uvi­di­ma, bez­iz­la­znu svjet­sku si­tu­a­ci­ju, za ko­ju je sa­ma naj­vi­še kri­va, Ame­ri­ka pre­ćut­no pri­zna­je. Vi­še joj ni­je pri­o­ri­tet ski­da­nje s vla­sti Ba­ša­ra el Asa­da, ko­ga su uzi­ma­li za glav­nog kriv­ca si­rij­ske kri­ze, ne­go sla­ma­nje isla­mi­sta, sa ko­ji­ma se sad bo­ri Asad. To vru­će ke­ste­nje, na kra­ju, evo, za­pa­lo je Ru­si­ju. Daj, Bo­že, do­bra!
Ra­gle­da­ju­ći tu glo­bal­no na­pe­tu si­tu­a­ci­ju odav­de iz Mo­skve, ne mo­gu da znam ka­kve sta­vo­ve sad, po­vo­dom ovog obr­ta, za­u­zi­ma cr­no­gor­ska di­plo­ma­ti­ja, jer se ov­dje ni­šta o njoj ne ču­je. I ne znam ka­ko na­pre­du­ju evro­a­tlant­ske in­te­gra­ci­je u Cr­noj nam Go­ri, ako se ho­će i smi­je po­gle­da­ti isti­ni u oči?
(Autor je knji­žev­nik)