Pi­še: mr Mo­mo Ko­pri­vi­ca


Za­kon mo­ra ima­ti moć, ali je­di­no pri­rod­na pra­va ima­ju sve­moć. Dr­ža­va ne­ma auto­ri­tet da „do­dje­lju­je“ pri­rod­na pra­va, već eks­klu­zi­vi­tet da ih šti­ti. Ov­dje se sna­ga dr­ža­ve ne smi­je ogle­da­ti u dje­lo­va­nju na unu­tra­šnjost čo­vje­ka, već u pra­ved­nom sre­đi­va­nju spo­lja­šnjih od­no­sa iz­me­đu lju­di, tj. da dr­ža­va bu­de je­di­na i vje­ro­do­stoj­na sna­ga ko­ja šti­ti slo­bo­du i rje­ša­va spo­ro­ve iz­me­đu po­je­di­na­ca. Na­crt pred­vi­đa re­gi­stra­ci­ju za­sno­va­nu na si­ste­mu za­htje­va, što zna­či da o po­ve­zi­va­nju gra­đa­na u vjer­ske za­jed­ni­ce, kao ele­men­tu ustav­ne slo­bo­de vje­ro­i­spo­vi­je­sti, od­lu­ču­je dr­žav­na bi­ro­kra­ti­ja. Dr­ža­va ne sa­mo što do­vo­di u pi­ta­nje ustav­ne i pri­rod­no­prav­ne ka­te­go­ri­je, ne­go ih pri­tom do­vo­di u nad­le­žnost dr­žav­nog či­nov­ni­štva. Ustav­ne slo­bo­de ne smi­ju bi­ti pod­vrg­nu­te raz­ma­tra­nju, već mo­ra­ju bi­ti za­šti­će­ne od dr­ža­ve kao ne­pri­ko­sno­ve­ne vri­jed­no­sti. Na prin­ci­pu Džo­na Lo­ka da „Cilj za­ko­na ni­je da uki­ne ili ogra­ni­či, već da oču­va i uve­ća slo­bo­du“ gra­de se in­sti­tu­ci­je sreć­nog i sre­đe­nog dru­štva.
Pra­ve­dan i usta­van bio bi si­stem pri­ja­ve, na osno­vu ko­jeg bi no­vo­o­sno­va­ne vjer­ske za­jed­ni­ce bi­le upi­si­va­ne po auto­ma­ti­zmu, bez bi­ro­krat­skog od­lu­či­va­nja, u jav­ne re­gi­stre ako is­pu­nja­va­ju za­kon­ske uslo­ve. Upis mo­ra bi­ti akt de­kla­ra­tiv­ne, a ne kon­sti­tu­tiv­ne pri­ro­de, tj. akt prav­ne ob­ja­ve, a ne prav­nog i su­štin­skog stva­ra­nja. Upra­vo kao što se dje­te­tu kao ro­đen­dan ne sma­tra da­tum upi­sa u ma­tič­ne knji­ge, već dan iz­la­ska iz maj­či­ne utro­be. Za­kon­ska ma­te­ri­ja mo­že bi­ti sa­mo for­mal­no-prav­ni su­bjek­ti­vi­tet, a ne i du­hov­ni kon­ti­nu­i­tet cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca.
Le­gi­tim­na je po­tre­ba dr­ža­ve da ure­di pi­ta­nje for­mal­noprav­nog su­bjek­ti­vi­te­ta vjer­skih za­jed­ni­ca, što im olak­ša­va su­dje­lo­va­nje u prav­nom sa­o­bra­ća­ju ko­ji dr­ža­va ima pra­vo i du­žnost da nad­gle­da. Me­đu­tim, re­gi­stra­ci­ja mo­ra bi­ti pro­ces ko­ji te­ži okon­ča­nju, a ne sta­lan pro­ces, ob­no­vljiv sa sva­kom za­kon­skom iz­mje­nom. Da li se u ta­kvoj ne­si­gur­no­sti mo­že ra­ču­na­ti na iz­vje­snost u po­ve­zi­va­nju gra­đa­na u vjer­ske za­jed­ni­ce sa prav­nim su­bjek­ti­vi­te­tom? Ako se ne pri­zna­je prav­ni su­bjek­ti­vi­tet po­sto­je­ćim cr­kva­ma i vjer­skim za­jed­ni­ca­ma kao što pred­vi­đa Za­kon iz 1977.go­di­ne, dru­štve­ni ži­vot će se pre­tvo­ri­ti u sklop strep­nji i su­o­ča­va­nja sa ri­zi­ci­ma i ne­iz­vje­sno­šću. Na taj na­čin se obes­hra­bru­ju i od­vra­ća­ju lju­di od osni­va­nja vjer­skih za­jed­ni­ca i po­sta­vlja­ju pre­pre­ke ula­sku u sfe­ru re­li­gij­skog or­ga­ni­zo­va­nja, što je u ne­skla­du s ustav­nim slo­bo­da­ma! Pro­mje­na dr­žav­nog sta­tu­sa Cr­ne Go­re i sti­ca­nje sa­mo­stal­no­sti ne mo­že bi­ti oprav­da­nje za re­vi­zi­ju prav­nog su­bjek­ti­vi­te­ta cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca, jer slo­bo­da vje­ro­i­spo­vi­je­sti ni­je po­li­tič­ka, već pri­rod­no­prav­na ka­te­go­ri­ja, a vjer­ske za­jed­ni­ce su ne­dr­žav­ne, tj.usta­no­ve pri­vat­nog sek­to­ra, a ne usta­no­ve jav­nog sek­to­ra. Ra­zu­man za­kon u ovoj obla­sti ne tre­ba da go­vo­ri mno­go, jer se od­no­si na pri­rod­no­prav­ne ka­te­go­ri­je. Na­crt ne bi pro­šao test se­dam­na­e­sto­vje­kov­nog li­be­ra­li­zma ti­pa To­ma­sa Hob­sa ko­ji je is­ti­cao da se naj­ve­ća slo­bo­da za­sni­va na ću­ta­nju za­ko­na.
Rje­še­nje svo­jin­skog pi­ta­nja u po­gle­du vjer­skih obje­ka­ta i ze­mlji­šta pred­sta­vlja re­pli­ku ko­lek­ti­vi­za­ci­je i ko­mand­ne pri­vre­de iz So­vjet­skog Sa­ve­za i otva­ra vra­ta in­vo­lu­ci­ji, tj.pa­du u pro­šlost i po­sr­ta­nju pre­ma pre­va­zi­đe­nim dru­štve­nim in­sti­tu­ci­ja­ma, su­prot­no smje­ru re­for­me ko­jom je Bo­gi­šić usmje­ra­vao tran­sfor­ma­ci­ju or­gan­skog i za­tvo­re­nog ple­men­skog u otvo­re­no dru­štvo tr­ži­šne pri­vre­de, a pri­je sve­ga kroz tran­sfor­ma­ci­ju svo­ji­ne u vi­du nje­nog in­di­vi­du­a­li­zo­va­nja i ja­snog de­fi­ni­sa­nja pre­ma su­bjek­ti­ma i od­ba­ci­va­nja ko­lek­ti­vi­stič­kih svo­jin­skih ob­li­ka. Ja­ča­nja dr­žav­nih atri­bu­ta ni­je mo­glo bi­ti bez iz­la­ska iz čvr­sto sa­li­ve­nih brat­stve­nič­ko-ple­men­skih cje­li­na, i uvo­đe­nja u te­ri­to­ri­jal­nu za­jed­ni­cu u či­jim okvi­ri­ma se is­po­lja­va kre­a­tiv­nost i pred­u­zi­mlji­vost sva­kog čla­na dru­štva. In­di­vi­du­al­na afir­ma­ci­ja i sa­mo­stal­na ini­ci­ja­tiv­nost sva­kog čla­na dru­štva ni­je bi­la mo­gu­ća bez in­di­vi­du­a­li­za­ci­je svo­ji­ne, tj. pre­va­zi­la­že­nja ko­lek­ti­vi­stič­kih ob­li­ka svo­ji­ne! Ako su gru­pe (brat­stva, ple­me­na itd.) vla­sni­ci, tu se on­da ne zna pre­ci­zno ko je je ti­tu­lar ko­jeg pra­va i do kad će bi­ti, ne mo­že bi­ti ja­sno ka­kvim pra­vi­ma ko ras­po­la­že itd.
Dr­žav­na svo­ji­na i vla­snič­ka ulo­ga dr­ža­ve u ovoj obla­sti u di­rekt­noj je su­prot­no­sti s na­če­lom odvo­je­no­sti cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca od dr­ža­ve! Na­crt za­ko­na do­veo bi do to­ga da jav­no­prav­na i pri­vat­no­prav­na ovla­šće­nja u po­gle­du vjer­skih obje­ka­ta po­sta­nu dio ne­raz­dvoj­nog i je­din­stve­nog sku­pa pra­va ko­ji­ma ras­po­la­že dr­ža­va, od­no­sno do gru­pi­sa­nja jav­no­prav­nih i pri­vat­no­prav­nih kom­pe­ten­ci­ja u po­gle­du vjer­skih obje­ka­ta u jed­noj tač­ki – dr­ža­vi. To gru­pi­sa­nje i ka­sni­ja po­dje­la svo­jin­skih ovla­šće­nja iz­me­đu cr­ka­va i dr­ža­ve do­ve­li bi do mi­je­ša­nja cr­kve­nih i dr­žav­nih po­slo­va, što je pro­tiv­no ustav­nom na­če­lu odvo­je­no­sti cr­kve i vjer­skih za­jed­ni­ca od dr­ža­ve. Dr­ža­va je oko­sni­ca jav­nog sek­to­ra či­je su od­lu­ke pod­u­pr­te mo­no­po­lom pri­nu­de. U skla­du je sa Usta­vom da je cr­kva ili vjer­ska za­jed­ni­ca u oči­ma dr­ža­ve su­bje­kat pri­vat­nog sek­to­ra, što pre­ma na­cr­tu vi­še ne­će bi­ti slu­čaj, jer je dr­ža­va pred­vi­đe­na u ovoj sfe­ri i kao vla­snik, i kao su­bje­kat jav­ne vla­sti. Cr­kve i vjer­ske za­jed­ni­ce uvu­če­ne su u kva­li­ta­tiv­no dru­ga­či­ju sfe­ru od one ko­ju im Ustav pred­vi­đa: iz sfe­re pri­vat­nog u sfe­ru jav­nog sek­to­ra. Iš­če­za­va i raz­li­ka iz­me­đu dr­žav­nog po­ret­ka ko­ji se po pri­ro­di stva­ri na­me­će, i vje­re ko­ja se po pri­ro­di stva­ri ot­kri­va i pri­hva­ta.
Shod­no na­če­lu o odvo­je­no­sti cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca od dr­ža­ve, dr­ža­va mo­ra osta­ti ap­so­lut­no ne­u­tral­na u od­no­su na cr­kve i vjer­ske za­jed­ni­ce, a po­seb­no u od­no­su na nji­ho­vu imo­vi­nu. Ne­ma i ne mo­že bi­ti ne­u­tral­nog od­no­sa dr­ža­ve pre­ma sva­kom vjer­skom su­bjek­tu ako dr­ža­va ne­ke vjer­ske objek­te ima u svom vla­sni­štvu, tj.da ne pla­ni­ra po­se­ban od­nos pre­ma nji­ma ne bi ih ni po­ku­ša­va­la pod­vrg­nu­ti re­ži­mu dr­žav­ne svo­ji­ne. Ako se pla­ni­ra po­se­ban od­nos pre­ma ne­ko­me, ne­ma pra­ved­nog od­no­sa pre­ma svi­ma! Dr­ža­va se u sfe­ri vr­še­nja vjer­skih po­slo­va ne smi­je po­ja­vi­ti kao vla­snik, već sa­mo kao re­gu­la­tor. No, ne ni bi­lo ka­kav re­gu­la­tor, već is­klju­či­vo kao re­gu­la­tor pra­vič­nog i ne­u­tral­nog prav­nog okvi­ra. Oprav­da­na mo­že bi­ti je­di­no re­gu­la­tor­na, ali ne i vla­snič­ka ulo­ga dr­ža­ve!
Ne­pot­pu­nost i neo­d­re­đe­nost za­ko­na ni­je slu­čaj­na: ona je sred­stvo za ko­rup­tiv­no iz­nu­đi­va­nje i bes­ko­nač­no uve­ća­nje dis­kre­ci­o­nih ovla­šće­nja dr­žav­nih slu­žbe­ni­ka. Član 52. u sin­tag­mi „ako se utvr­di“ da vjer­ski objek­ti po­ti­ču iz za­ko­nom na­ve­de­nih iz­vo­ra, osta­vlja pro­stor za pro­iz­volj­na i se­lek­tiv­na tu­ma­če­nja i uve­ća­nje dr­žav­nog sek­to­ra pre­ko op­ti­mal­nog ni­voa.
Kre­a­tor za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti mo­ra raz­li­ko­va­ti jav­no od pri­vat­nog, jav­nu od pri­vat­ne sfe­re, da bi znao šta mo­že, a šta ne mo­že bi­ti pred­met po­li­tič­kog od­lu­či­va­nja. Slo­bo­da i po­seb­nost ne smi­ju bi­ti ugu­še­ne za­ko­nom i po­li­tič­kim od­lu­ka­ma. Iz hri­šćan­skog uče­nja po­ti­če prin­cip „Ca­ru ca­re­vo, Bo­gu bož­je“, da bi se odvo­jio pro­stor gdje dr­ža­va le­gi­tim­no in­ter­ve­ni­še od pro­sto­ra ne­spor­ne slo­bo­de i in­ti­me čo­vje­ka. Uz­dr­ža­va­nje od to­tal­ne dr­žav­ne re­gu­la­ci­je svih ži­vot­nih sfe­ra zna­či oču­va­nje slo­bo­de.