Ka­da ne­ko­ga upi­tam ‘’Ka­ko ste?’’ i do­bi­jem od­go­vor ‘’Evo, ži­vo­ta­ri se’’, na­je­žim se od gla­ve do pe­te. Bo­lje mi je i ono naj­ne­ga­tiv­ni­je ‘’ni­ka­ko’’ ili kur­to­a­zno ‘’ne ža­lim se’’, pa i ono naj­do­sad­ni­je i usta­lje­no ‘’ona­ko ka­ko se mo­ra’’... Sve je bo­lje od tog ‘’ubi­tač­nog’’ ‘’ži­vo­ta­ri se’’. Ta­kvi­ma oba­ve­zno, bez trun­ke ra­zu­mi­je­va­nja ili bo­ja­zni da će se mo­žda uvri­je­di­ti, ka­žem da ni­su za­slu­žu­li da dru­gu­ju sa svo­jim je­di­nim ži­vo­tom. Ži­vot je, dra­gi mo­ji, dra­gulj, on nam ni­je dat na po­zaj­mi­cu, s njim se mo­ra bi­ti pa­žljiv, mo­ra se pa­zi­ti ka­ko se s nji­me po­stu­pa. Uvre­da, go­le­ma uvre­da je bi­ti iner­tan, ili još go­re po­vr­šan u ulo­zi ko­ja nam je do­di­je­lje­na ka­da smo već ima­li sre­ću da do­đe­mo na ovaj svi­jet. A to je da ži­vi­mo ži­vot. Da ži­vi­mo, ne da ži­vo­ta­ri­mo! Da se su­o­či­mo sa svim nje­go­vim iza­zo­vi­ma, is­ku­še­nji­ma, da se po­vi­nu­je­mo nje­go­vim pra­vi­li­ma, ali i po­ka­že­mo zu­be ka­da se to od nas oče­ku­je. Ži­vot ni­je ras­pust, ni­je lje­to­va­nje, ži­vot, da­kle, ni­ka­ko ne mo­že i ne smi­je bi­ti ži­vo­ta­re­nje. Su­šti­na ži­vo­ta je shva­ti­ti nje­go­vu su­šti­nu. Ni­je la­ko, mi­sli­te? Va­ra­te se, la­ko je ako že­li­mo da bu­de­mo svje­sni i pri­sut­ni u nje­go­vom ži­vo­tu. Ni­sam od onih ko­ji mi­sle da bi pred se­be tre­ba­lo ili mo­ra­lo po­sta­vlja­ti ve­li­ke ci­lje­ve i pre­tvo­ri­ti se u sred­stvo ko­je će po­ku­ša­ti da ih do­seg­ne. Mno­gi su se iz­gu­bi­li u tom po­ho­du, us­put ne­mi­nov­no iz­gu­biv­ši i svo­ju du­šu. Na­rav­no da ci­lje­vi mo­ra­ju po­sto­ja­ti, ali ja ih pri­je vi­dim kao že­lju i na­du za po­sti­za­nje sop­stve­ne slo­bo­de i neo­p­hod­nog lič­nog mi­ra i za­do­volj­stva na tom di­na­mič­nom pu­tu ko­jim ko­ra­ča­mo. Div­na mi­sao Pa­o­la Ko­e­lja ‘’Ži­vot je ono što nam se de­ša­va dok smo ob­u­ze­ti dru­gim stva­ri­ma’’, od­lič­no opi­su­je, pod­sti­če i sa­vje­tu­je da ne smi­je­mo bi­ti žr­tve sop­stve­nih ‘’pre­ja­kih’’ ci­lje­va. Da­kle, ne smi­je­mo ve­li­ke i ne­do­sti­žne ci­lje­ve sma­tra­ti na­šom je­di­nom ‘’mi­si­jom’’ na svom ži­vot­nom pu­tu. Me­đu­tim, ono što sma­tram mno­go opa­sni­jim i kraj­nje ne­pri­hva­tlji­vim je­ste ži­vo­ta­re­nje. Po­tre­ba i že­lja sva­kog čo­vje­ka tre­ba­lo bi da bu­de da iza se­be osta­vi ne­što vri­jed­no i zna­čaj­no, bi­lo da su to dje­ca, vri­jed­na i dra­ga pri­ja­telj­stva, bi­lo da su ne­ka umjet­nič­ka ili na­uč­na dje­la. Da­kle, mo­ra po­sto­ja­ti upor­na i ti­ha če­žnja, na­rav­no, i vje­ra da bu­de­mo u to­me is­traj­ni i ja­ki. Sva­ki iz­go­vor, sva­ko od­u­sta­ja­nje ili tra­že­nje na­či­na za po­vla­če­nje vo­di pra­vo u ži­vo­ta­re­nje. Ima onih ko­ji će re­ći da ne mo­že čo­vjek da us­pi­je u svim va­žnim aspek­ti­ma ži­vo­ta, da ima i ka­ri­je­ru, i po­ro­di­cu, i pri­ja­te­lje, i zdra­vlje. Tač­no je, ne mo­že, ali sa­mo ako ne­će. Ži­vo­ta­re­nje će mu si­gur­no po­mo­ći u to­me. Kad bi­smo na mno­ge stva­ri gle­da­li kroz sta­ti­sti­ku ljud­skih ne­u­spje­ha, ne bi nam bi­lo te­ško da za­klju­či­mo da je npr. ogro­man broj bra­ko­va ne­u­spje­šan. Ako iz to­ga iz­vu­če­mo za­klju­čak da je brak ‘’pre­va­zi­đe­na in­sti­tu­ci­ja’’ , vr­sta od­no­sa ko­ja je po svo­joj pri­ro­di osu­đe­na na ne­u­spjeh, ti­me sa­mo oprav­da­va­mo svoj ne­u­spjeh ili strah da stu­pi­mo u brak i svr­sta­va­mo se u sta­ti­sti­ku ljud­skih ne­u­spje­ha. Ali, ako po­sto­ji je­dan brak u ko­me su dvo­je lju­di sreć­ni, on oba­ra za­kon sta­ti­sti­ke. Da­kle, ono što mo­že da ostva­ri ma­kar je­dan čo­vjek do­ka­zu­je da je to mo­guć­nost ljud­ske ra­se. Ono što mo­že da ostva­ri ma­kar je­dan par, po­ka­zu­je da je to mo­guć­nost ljud­skog od­no­sa. Sve osta­lo je sa­mo sta­ti­sti­ka ljud­skih ne­u­spje­ha u ostva­ri­va­nju sop­stve­nih po­ten­ci­ja­la. Bi­ra­ju­ći po­na­ša­nje, tj. ono što mi­sli­mo, osje­ća­mo i ra­di­mo, bi­ra­mo i po­sle­di­ce - uspjeh ili ži­vo­ta­re­nje, tj. ne­u­spjeh. Jer ži­vo­ta­re­nje je­ste kla­sič­ni ne­u­spjeh u svim sfe­ra­ma. Naš ži­vot je re­zul­tat svih na­ših iz­bo­ra. Ima onih ko­ji vje­ru­ju da raz­li­či­te lju­de mo­gu da is­pu­nja­va­ju raz­li­či­te stva­ri, da iz to­ga mo­gu da pro­iz­i­la­ze raz­li­či­te vri­jed­no­sti, ci­lje­vi i na­či­ni do­la­ska do njih. Ja u to ne vje­ru­jem. Po­sto­ji sa­mo ša­re­ni­lo u ci­lje­vi­ma ko­ji­ma se te­ži, u vri­jed­no­sti­ma ko­je ima­ju, u na­či­nu da bi se­be ostva­ri­li, ali to je sa­mo spo­lja­šnja sli­ka. Ba­zič­no, u svo­jim osnov­nim po­tre­ba­ma, u ono­me što se zo­ve ljud­ska pri­ro­da, lju­di se ve­o­ma ma­lo ili ni­ma­lo ne raz­li­ku­ju. U to­me je su­šti­na. Jer ma­lo je vje­ro­va­ti da će onaj ko­ji ne sli­je­di i ne pra­ti svo­je su­štin­ske, ba­zič­ne ci­lje­ve i po­tre­be, do­ći do ta­kve vr­ste uspje­ha, da mo­že bez di­le­me i re­zer­ve re­ći ‘’da, uspio sam u ži­vo­tu i is­pu­njen sam’’. Ba­zič­ne vri­jed­no­sti su one vječ­ne- lju­bav, isti­na, rad i po­što­va­nje. Sa­mo pra­te­ći i po­štu­ju­ći ih mi će­mo bi­ti uspje­šni. Sve dru­go je uza­lud­no lu­ta­nje, tu­ma­ra­nje i ži­vo­ta­re­nje. Ži­vo­ta­re­nje je bi­jeg u sop­stve­nu ne­si­gur­nost i ne­moć. Ne­po­što­va­nje ži­vot­nih pra­vi­la (sa­mo mi ne­moj­te re­ći da ih ne­ma) ko­ja su vr­lo jed­no­stav­na i ja­sna na­rav­no da je ži­vo­ta­re­nje. Tu ne­ma od­stu­pa­nja, ne­ma flek­si­bil­no­sti, kao što je ne­ma ni sa fi­zič­kim za­ko­ni­ma. Sva­ko od­stu­pa­nje ili re­me­će­nje je kla­sič­no i ti­pič­no udva­ra­nje ži­vo­ta­re­nju. Ka­kva gre’ota sta­vlja­ti se na su­prot­nu stra­nu ži­vo­tu i bi­ti ne­za­in­te­re­so­va­ni po­sma­trač ži­vot­ne utak­mi­ce! Ka­kva su­ro­vo ku­ka­vič­ka od­lu­ka bi­ti bez­lič­na i ni­je­ma lut­ka na po­zor­ni­ci ži­vo­ta! Ka­kva po­ni­ža­va­ju­ća i po­ra­ža­va­ju­ća vi­jest da ni­smo pri­sut­ni ni na jed­nom ča­su u ško­li ži­vo­ta! Ži­vo­ta­ri­ti, a ne ži­vje­ti- ka­kva ubi­tač­na vo­di­lja svi­je­sti! Za­to, bu­di­te živ čo­vjek, vri­je­dan ovo­ga svi­je­ta ko­ji nam je po­da­rio naj­vred­ni­ji po­klon, a to je ži­vot. Uro­ni­te u nje­ga i za­pli­vaj­te u svim nje­go­vim vo­da­ma. Ne pla­ši­te se ve­li­kih ta­la­sa. Ži­vi­te, ne ži­vo­ta­ri­te! ‘’Ne gric­kaj­te kao miš da­ne’’, re­kao je Mi­ka An­tić. Ja sam za­u­vi­jek nje­gov obo­ža­va­lac. I ja i moj bič, jer ži­vo­ta­re­nje je kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek