GU­SI­NjE - I ovog 2. av­gu­sta na Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma kod Gu­si­nja oku­pio se ve­li­ki broj za­vi­ča­ja­ca iz ci­je­log svi­je­ta, ko­ji, ka­ko tvr­de, go­to­vo ni­ka­da ne pre­sko­če da tog da­na bu­du u rod­nom kra­ju sa svo­jim naj­mi­li­ji­ma i uvi­jek iz­no­va osje­te to­pli­nu za­vi­ča­ja, rod­nog og­nji­šta i brat­ske lju­ba­vi. Ve­ći­na njih zbog to­ga pre­va­li hi­lja­de ki­lo­me­ta­ra „ali u tu­đi­ni svi ži­ve za ovaj dan”.
Kod jed­nog od naj­ve­ćih led­nič­kih vre­la u Evro­pi, 2. av­gu­sta vre­lo je kao u lon­cu. Slo­bod­no se mo­že re­ći da je tog da­na Gu­si­njem i Ali­pa­ši­nim iz­vo­ri­ma de­fi­lo­va­lo pre­ko 10.000 du­ša. Mon­ti­ra­ne su mno­ge te­zge, ša­to­ri, an­ga­žo­va­na mu­zi­ka i mu­zi­kan­ti, a hra­ne i pi­ća ohla­đe­nog u le­de­noj iz­vo­r­skoj vo­di, u iz­o­bi­lju, ta­ko da su i ugo­sti­te­lji za­do­volj­no tr­lja­li ru­ke. Naj­vi­še je bi­lo Gu­si­nja­na i Pla­vlja­na, ma­hom iz SAD, Ka­na­de, te evrop­skih i skan­di­nav­skih ze­ma­lja, ta­ko­đe i Ro­ža­ja­ca, ali i po­sje­ti­la­ca iz dru­gih mje­sta Cr­ne Go­re.
Ko­lo­ne luk­su­znih auto­mo­bi­la ra­znih ta­bli­ca pri­ti­sle su sve obli­žnje li­va­de ko­je su tog da­na bi­le pre­tvo­re­ne u par­kin­ge, a do­vi­tlji­vi mla­di­ći su na­pla­ći­va­li uslu­ge par­kin­ga po je­dan euro i ta­ko „ot­ki­nu­li” ne­ki dže­pa­rac. No, da ne bu­de baš sve po­ta­man po­tru­dio se je­dan od mje­šta­na iz­vo­ra, pre­pri­je­čiv­ši ogra­dom put da se oko tog atrak­tiv­nog vre­la ne mo­že kru­žno ići kao pret­hod­nih go­di­na, na­šta su mno­gi ne­go­do­va­li, a to pri­pi­sa­li na te­ret gu­sinj­skoj vla­sti, iz raz­lo­ga, što, ka­ko su re­kli, još uvi­jek ni­je ri­je­šen pro­blem pri­va­ti­za­ci­je tog pro­sto­ra. Ra­ni­jih go­di­na za­bra­nje­na je u svr­he sa­bo­ra i li­va­da na iz­vo­ri­ma i nje­na sud­bi­na je i da­lje ne­iz­vje­sna.
-Do­šao sam sa po­ro­di­com iz Lju­blja­ne da u za­vi­ča­ju od­mo­rim i ovog da­na bu­dem ov­dje kao i svih pre­tod­nih go­di­na, ali naš su­gra­đa­ni­nam ni­je do­zvo­lio uži­tak u kru­žnoj šet­nji oko iz­vo­ra. Mi ko­ji ži­vi­mo da­lje od za­vi­ča­ja vo­li­mo ov­dje da do­đe­mo i bu­de­mo sa svo­ji­ma u što ši­rem kru­gu, na­pu­ni­mo plu­ća či­stim pro­kle­tij­skim va­zdu­hom i osvje­ži­mo se ovom le­de­nom vo­dom, ali evo ne ide. U po­ku­ša­ju da pro­đe­mo na­i­đo­smo na ogra­du, a iza nje ne­lju­ba­zni do­ma­ćin ona­ko aro­gant­no nas upo­zo­ra­va da da­lje ne mo­že­mo. Ni­je mi bi­lo ja­sno o če­mu se ra­di, jer to ni­kad ra­ni­je ni­je bi­lo i što ova vlast ko­nač­no tre­ba da ri­je­ši –kka­že Mer­sad Der­vi­še­vić.
Na iz­vo­ri­ma su­sre­će­mo i Ma­ri­ju Vu­kelj, ko­ja je u Nju­or­ku već 23 go­di­ne, a do­šla je kod svo­jih u Gu­si­nje i ni­je pro­pu­sti­la da po­sje­ti Ali­pa­ši­ne iz­vo­re, da se vi­di s rod­bi­nom i po­zna­ni­ci­ma, da ču­je za­vi­čaj­nu mu­zi­ku i po­smo­tri ko­la ko­ja se tu igra­ju.
-Dok sam ži­vje­la tu či­ni­lo mi se da ži­vo­ta ov­dje ne­ma i za­to sam, da ta­ko ka­žem, po­bje­gla u Ame­ri­ku, ali sa­da ka­da vi­dim sta­nje ka­kvo je mo­gu re­ći da je on­da bi­lo zlat­no – kon­sta­tu­je Ma­ri­ja Vu­kelj.
Ri­fat Ri­fo Če­kić, iz pje­smom opje­va­ne Če­ki­ća ma­ha­le, sa po­ro­di­com je na iz­vo­ri­ma, da i on na­pu­ni ba­te­ri­je za­vi­čaj­nom ener­gi­jom i ta­ko re­lak­si­ran vra­ti se oba­ve­za­ma u Nju­jor­ku. Za­pa­ža on da je ne­što vi­še pri­sut­nih ne­go pro­šle go­di­ne, a i da ima po­ma­ka u od­no­su na ra­ni­je.
-Ali­pa­ši­ni iz­vo­ri su ma­lo ure­đe­ni­ji ne­go što su bi­li, ma­da ima do­sta to­ga što se mo­že ura­di­ti i po­pra­vi­ti. U ži­vo­tu sam op­ti­mi­sta i mi­slim da će do to­ga i do­ći. Rod­na ku­ća mi je tu na oko 500 me­ta­ra ta­ko da su iz­vo­ri moj uži za­vi­čaj i za me­ne su po­seb­no pri­vlač­ni. Bu­de se emo­ci­je po­go­to­vo ka­da po­gle­dam pre­ma vr­ho­vi­ma Vo­lu­šni­ce gdje sam ne­kad pla­ni­no­va i ka­ko ka­že Be­ki­je­va (Be­ki­ća) pje­sma: „Ras­to­pi se sr­ce od mi­li­ne” –no­stal­gi­čan je Če­kić.
Na pla­tou po­red sta­re vo­de­ni­ce tre­šta­la je mu­zi­ka i igra­la se ko­la, pr­ven­stve­no za­vi­čaj­na „Ala­tur­ko” i „Šo­ta”, ali i „Mo­ra­vac”, „Užič­ko” i „Bo­san­sko ko­lo”. Sa­bor na iz­vo­ri­ma tra­jao je do ve­če­ri, a on­da se ma­sa pre­se­li­la u čar­ši­ju na ču­ve­ni gu­sinj­ski kor­zo ko­ji tra­je do ju­tra. Sva de­ša­va­nja te­kla su po iner­ci­ji jer ove go­di­ne ni­je bi­lo ni­ka­kve or­ga­ni­za­ci­je, bi­ne i pro­gra­ma na glav­nom grad­skom tr­gu, kao pret­hod­nih go­di­na. Okol­ni ka­fi­ći bi­li su pre­pu­ni, a dru­že­nja i ras­po­lo­že­nja ni­je fa­lio ci­je­le no­ći, ali je­dan je 2. av­gust u go­di­ni.N.V.


Pri­mi­je­će­ni i po­li­ti­ča­ri

Ovaj dan pri­vu­kao je u Gu­si­nje i dio po­li­tič­kog ešta­bli­men­ta Cr­ne Go­re. Sa ru­ko­vod­stvom OO SDP-a na­šao se i Ran­ko Kri­vo­ka­pić, a u slič­nom ras­po­lo­že­nju na dru­gom mje­stu bio je i Dri­tan Aba­zo­vić iz URA. Po­sla­nik u cr­no­gor­skom par­la­men­tu Ra­do­van Asa­no­vić je sa svo­jim par­tij­skim ko­le­ga­ma iz De­mo­sa, ko­or­di­na­to­rom za sje­ver Pe­đom Ter­zi­ćem, pred­sjed­ni­com OO De­mo­sa u An­dri­je­vi­ci Sve­tla­nom Le­kić i kon­tro­lo­rom po fi­nan­si­ja­ma u An­dri­je­vi­ci Si­ni­šom Le­ki­ćem, po­sje­tio je čla­na Glav­nog od­bo­ra De­mo­sa u Gu­si­nju Ve­se­li­na Vu­ja­či­ća.