Pi­še: BUDIMIR VUKOVIĆ


Ne­ko je re­kao da se Za­pad­na Evro­pa vra­ti­la 500 go­di­na una­zad i da uje­di­nje­na Evro­pa po vjer­skom prin­ci­pu li­či na kr­sta­ške pri­li­ke. Kod nas je to još ra­di­kal­ni­je išlo. Mi smo se vra­ti­li u do­ba Ne­ma­nji­ća, a ak­tu­le­noj vla­sti to ni­je od­go­va­ra­lo, pa je isto­ri­ju pre­mje­sti­la u do­ba sta­re Du­klje. Da li su tač­na pred­vi­đa­nja Ma­ja da je XXI vi­jek kraj vre­me­na? Mo­gu­će je. Vri­je­me se su­no­vra­ti­lo una­zad. Ta­ko je XIX vi­jek – zlat­no do­ba ci­vi­li­za­ci­je, za­bo­ra­vljen, kao da ni­kad ni­je ni bio. Ide­ja so­ci­jal­ne prav­de pre­va­zi­đe­na je li­be­ral­nim ka­pi­ta­li­zmom, iza ko­ga će vje­ro­vat­no do­ći fe­u­da­li­zam. Fe­u­di, ti­pa Bu­dve i Pod­go­ri­ce, ni­ko­me ne bo­du oči i sve se to pri­hva­ta kao nor­mal­no.
Rad­nič­ka kla­sa go­to­vo i da ne po­sto­ji, i svi su za­bo­ra­vi­li da su ne­kad bi­li slo­bod­ni lju­di. Slo­bo­da pret­po­sta­vlja ma­te­ri­jal­nu sa­mo­stal­nost ko­ja je dav­no pro­šlo vri­je­me. Avan­tu­ra rad­ni­ka ko­ji su sru­ši­li pret­hod­ni si­stem vi­še ni­ko­me ne od­zva­nja kao put u su­no­vrat. Rad­nik je bio taj ko­ji ni­je znao šta će da ra­di sa svo­jom slo­bo­dom. Nje­mu je bi­lo osta­vlje­no na sa­vje­sti da upra­vlja i gra­di bo­lju bu­duć­nost. Oči­gled­no je da taj si­stem ni­je bio pri­jem­čiv za ste­pen raz­vo­ja dru­štva – što ne zna­či da so­ci­ja­li­zam ne­će tri­jum­fo­va­ti na ne­kom dru­gom – raz­vi­je­ni­jem pod­ne­blju. Mi će­mo bi­ti po­sled­nji ko­ji će­mo ga pri­mi­je­ni­ti, jer smo na­vi­kli da uvo­zi­mo naj­go­re od raz­vi­je­nih.
Na­sta­vlja­či raz­bi­ja­nja so­ci­ja­li­zma da­nas se na­la­ze i u vla­sti i u opo­zi­ci­ji. To­li­ko o svi­je­sti vla­sti i pre­ten­de­na­ta na vlast. Ma­gič­na vlast. Za nju se da­je ži­vot, a ide­ja ka­ko pro­đe.
U vla­sti su da­nas da­le­ki i bli­ži ro­đa­ci onih ko­ji su iz­vo­je­va­li slo­bo­du od oku­pa­to­ra. Pri­vi­le­go­va­ni na­sta­vlja­či ide­je u et­no- bo­ja­ma pra­ve pro­sla­ve u ko­rist slav­nih ro­đa­ka ko­ji mir­no spa­va­ju ne zna­ju­ći ka­kav je buć­ku­riš na­pra­vljen od nji­ho­vih ide­a­la. Nji­ho­va ime­na po­sta­la su slav­na, dok ide­ja sram­no vi­si na kr­staš bar­ja­ku, pod ko­jim mir­no sto­je mi­li­jar­de­ri – na­sta­vlja­či slav­nih te­ko­vi­na. Sum­nji­vim bje­lo­svjet­skim ala­ma pro­da­je se sva­ki me­tar oba­le ko­jom su krv osta­vlja­li da­le­ki ro­đa­ci da bi svi­ma obez­bi­je­di­li bo­lju bu­duć­nost. Za fe­u­dal­no – pro­le­ter­sku ide­ju na­še pa­tri­o­te bi da­le i ži­vot. Sa­mo ni­ko još ne zna de­fi­ni­ci­ju za fe­u­do-so­ci­ja­li­ste. Na­ci­o­nal-so­ci­ja­li­zam je imao isti pre­fiks u svom ime­nu. Eufo­rič­ni fe­u­do-pro­le­te­ri or­ga­ni­zu­ju se pred iz­bo­re, obe­ća­va­ju br­da i do­li­ne i agi­tu­ju uz pi­ro­ve, pom­pu, ba­klja­du i va­tro­met. Ne­ko­me će va­tro­met da­ti no­vi elan, a ne­ko­ga će od­ve­sti u osa­mu, dok da­le­ki ro­đa­ci mir­no spa­va­ju. Ako bi se ne­ki pro­bu­dio iz sna, po­že­lio bi da ni­kad ni­je ni pro­gle­dao. Oni ko­ji su bud­ni gle­da­ju, ali se ne ču­de. XXI vi­jek je oti­šao u za­bo­rav.