Autor: JAKOB AUGSTEIN

Po­ne­kad je do­volj­na sa­mo jed­na re­če­ni­ca da shva­ti­mo ko­li­ko je lo­še sta­nje u dru­štvu. „Od oso­ba tur­skog po­ri­je­kla ko­je već du­go ži­ve u Nje­mač­koj oče­ku­je­mo da raz­vi­ju vi­sok ste­pen lo­jal­no­sti na­šoj ze­mlji.“ To je iz­ja­vi­la upra­vo An­ge­la Mer­kel i ti­me iz­re­kla smrt­nu pre­su­du isto­ri­ji in­te­gra­ci­ja, ne­na­mjer­no ob­ja­sniv­ši da Nje­mač­ka mo­ra ko­nač­no da raz­vi­je dru­ga­či­je shva­ta­nje na­ci­o­nal­nog iden­ti­te­ta ako ne na­mje­ra­va da pro­koc­ka svo­ju bu­duć­nost kao ze­mlja imi­gra­ci­je.
Sve je u toj kan­ce­lar­ki­noj re­če­ni­ci po­gre­šno. Za nju su oso­be sa „tur­skim po­ri­je­klom“, ko­je ima­ju nje­mač­ki pa­soš, i da­lje stran­ci. Nje­na kon­struk­ci­ja da oni već „du­go ži­ve u Nje­mač­koj“, ig­no­ri­še či­nje­ni­cu da su mno­gi ro­đe­ni ov­dje i da su dio Sa­ve­zne re­pu­bli­ke Nje­mač­ke du­že i od nje sa­me.
Ali naj­go­re je ovo „mi“, jer ne ob­u­hva­ta imi­gran­te i nji­ho­ve po­tom­ke. Da li na­mjer­no ili iz ne­ha­ta, tek An­ge­la Mer­kel je po­ka­za­la sve svo­je zna­nje o in­te­gra­ci­ja­ma – od ko­jeg ne­ma ni tra­ga.
Kan­ce­lar­ka jed­ne ze­mlje imi­gra­ci­je kao što je Nje­mač­ka po­di­je­li­la je svo­je gra­đa­ne pre­ma po­rije­klu. To se ne smi­je. Nje­na iz­ja­va po­ka­zu­je svo ne­zna­nje ve­za­no za re­al­nost mi­gra­ci­ja. Mo­žda i ka­pi­tu­la­ci­ju. Iz­gle­da da se sve vi­še učvr­šću­je uvje­re­nje da od imi­gra­na­ta ni­ka­da ne­će­mo do­bi­ti „pra­ve“ Njem­ce.
No­va že­sto­ka ras­pra­va o dvoj­nom dr­ža­vljan­stvu je­ste svje­do­čan­stvo ove opa­sne ten­den­ci­je. Na ovom mje­stu sam ne­dav­no na­pi­sao da je dvoj­no dr­ža­vljan­stvo auto­gol po­li­ti­ke in­te­gra­ci­ja. Mno­gi se sa tim ni­su slo­ži­li. Autor Imran Ayata me je op­tu­žio za sen­za­ci­o­na­li­zam, dok je po­li­ti­čar Ze­le­nih Jürgen Trit­tin na­pi­sao da se „ne igra­mo sa ra­si­zmom“.
U stva­ri mo­gli bi­smo da ka­že­mo da pa­soš ni­je po­tvr­da in­te­gra­ci­je, ali da je in­si­sti­ra­nje na po­seb­nom imi­grant­skom iden­ti­te­tu sa­svim su­prot­no in­te­gra­ci­ji.
Do­bro­na­mjer­ne pri­sta­li­ce dvoj­nog dr­ža­vljan­stva ne­svje­sno sta­ju na stra­nu tur­skog pred­sjed­ni­ka Er­do­ga­na. On je 2010. u ve­o­ma za­ni­mlji­vom go­vo­ru odr­ža­nom u Kel­nu iz­ja­vio: „Asi­mi­la­ci­ja je zlo­čin pro­tiv čo­vječ­no­sti.“ Ali dru­štvo imi­gra­ci­ja mo­že na du­gi rok uspje­šno da funk­ci­o­ni­še sa­mo ako je cilj asi­mi­la­ci­ja. Ka­ko stran­ci po­sta­ju Njem­ci?
Njem­ci mo­gu da se pri­sje­te ka­ko je bi­lo ka­da su u sto­ti­na­ma hi­lja­da emi­gri­ra­li u SAD. Da­nas bi te lju­de opi­sa­li kao ne­sprem­ne za in­te­gra­ci­ju. Bi­li su po­li­tič­ki ra­di­kal­ni, ate­i­sti, sklo­ni al­ko­ho­li­zmu, in­si­sti­ra­li su na upo­tre­bi svog je­zi­ka, izo­lo­va­li se od ostat­ka dru­štva u svo­jim ško­la­ma, re­sto­ra­ni­ma i udru­že­nji­ma.
Ri­ječ­ju, Njem­ci su u 19. vi­je­ku u SAD for­mi­ra­li kla­sič­no pa­ra­lel­no dru­štvo. Ve­ćin­sko an­glo­sak­son­sko dru­štvo sma­tra­lo ih je stran­ci­ma, baš kao što mi da­nas po­sma­tra­mo mu­sli­man­ske imi­gran­te u Evro­pi.
Naj­ka­sni­je po­sle Pr­vog svjet­skog ra­ta ovi Njem­ci po­sta­li su Ame­ri­kan­ci. Već 1920-ih autor He­nry Lo­u­is Men­cken je za­klju­čio: „Ame­rič­ki mel­ting pot pro­gu­tao je Ame­ri­kan­ce nje­mač­kog po­ri­je­kla kao ni­jed­nu dru­gu gru­pu, čak ni Ir­ce.“ Da­na­šnji Njem­ci mo­gu da na­u­če mno­go iz ame­rič­ke, ali i iz svo­je isto­ri­je.
„Mul­ti­kul­tu­ra­li­zam ne­će funk­ci­o­ni­sa­ti“, iz­ja­vio je po­li­ti­ko­log Her­fried Münkler o imi­gra­ci­ji: „Mo­ra­mo od ovih lju­di da stvo­ri­mo Njem­ce“. On je isto­vre­me­no i u pra­vu i gri­je­ši. Uspje­šna in­te­gra­ci­ja pod­ra­zu­mi­je­va i vo­de­ću kul­tu­ru i mul­ti­kul­tu­ral­nost. Imi­gran­ti mo­ra­ju da po­sta­nu Njem­ci, ali ta ri­ječ mo­ra da ima jed­no dru­go zna­če­nje. On u svo­joj no­voj knji­zi, za­jed­no sa svo­jom že­nom, te­o­re­ti­čar­kom knji­žev­no­sti Ma­ri­nom Münkler, iz­no­si pet oso­bi­na ko­je ka­rak­te­ri­šu sva­kog Njem­ca:
1. Od­lu­ka da sa­mi vo­di­mo bri­gu o se­bi i svo­joj po­ro­di­ci i da sa­mo u iz­u­zet­nim pri­li­ka­ma tra­ži­mo po­moć od za­jed­ni­ce.
2. Vje­ra u to da sop­stve­nim ra­dom i za­la­ga­njem mo­že­mo da na­pre­du­je­mo.
3. Stav da je vje­ro­i­spo­vi­jest pri­vat­na stvar i da u dru­štve­nom ži­vo­tu igra spo­red­nu ulo­gu.
4. Svi­jest da je od­lu­ka o na­či­nu ži­vo­ta i iz­bo­ru part­ne­ra lič­na stvar po­je­din­ca, a ne nje­go­ve po­ro­di­ce.
5. I na kra­ju po­što­va­nje Usta­va Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Nje­mač­ke.
Bi­ti Nje­mac, pi­šu ­o­ni, ni­je ne­što što „tre­ba da nas uljulj­ka, ne­što što se do­bi­ja ro­đe­njem i što ni­ka­da ne mo­že­te da iz­gu­bi­te. (…) Ov­dje je vi­še ri­ječ o nor­ma­tiv­nom iden­ti­te­tu ko­ji pod­ra­zu­mi­je­va od­re­đe­ne oba­ve­ze ko­je mo­ra­mo da is­pu­ni­mo“. Mno­gi ko­ji se­be sma­tra­ju Njem­ci­ma ne is­pu­nja­va­ju ove kri­te­ri­ju­me.
Ovih da­na obi­lje­ža­va­mo go­di­nu da­na ot­kad je Nje­mač­ka otvo­ri­la svo­je gra­ni­ce de­se­ti­na­ma hi­lja­da prog­na­ni­ka i po­nu­di­la im uto­či­šte. Ova od­lu­ka se već sa­da na­zi­va „isto­rij­skom“, jer di­je­li vri­je­me na „pri­je“ i „po­sle“, pi­sa­lo je ne­dav­no u ''Die Ze­i­tu''.
Pi­ta­nje je sa­mo da li su svi uče­sni­ci, a to smo svi mi, po­li­ti­ča­ri, gra­đa­ni, me­di­ji, imi­gran­ti, svje­sni svo­je ulo­ge u ovom isto­rij­skom pro­ce­su i od­go­vor­no­sti ko­ja iz nje­ga pro­iz­la­zi –upra­vo mi mo­ra­mo da omo­gu­ći­mo pre­laz iz ono­ga „pri­je“ u ovo „po­sle“.
Pre­veo: Mi­ro­slav Mar­ko­vić
Pe­šča­nik.net